Gušt i dert

TEŠKO JE SAMO PRVI PUT

pitija | 23 Decembar, 2016 17:15

Већ дуго је размишљао о томе. Није имао довољно храбрости да то уради.

-          Није то ништа страшно – помислио би кад би ушао или у пекару, или месару, млекару, кинеску радњу, књижару.....

Али опет није могао. Сваки пут би га зауставио љубазан осмех и глас продавачица:

-          Добар дан комшија. Ево изволите. Желите ли још нешто?

Како то да уради, кад је осећао да оне желе да му се приближе, да буду пријатељи? Како кад га већ препознају?

-          Можда баш зато. То није искрено. То је из интереса. Шта би га онда било брига за њих. – убеђивао је себе безуспешно.

-          У Швајцарској то често раде – слушао је пуно прича о томе -  можда су они баш зато богати. Богати јесу, али по критеријума средине у којој је живео њихово понашање  је било лоше и овде то нико није одобравао. А он није „лош“ као Швајцарци.

Платио је робу, узео своју кесу , али није пошао ка излазу. И даље је стајао поред касе. Насупрот њега био је крупни месар, власник месаре коју су једном већ затварали. Имао је доста искуства и није одустајао од свог посла. Недавно је опет отворио месару и опет је исто радио. Гужва испред шалтера за пљескавице била је још већа.

-          Хоћеш још нешто? – упита га власник месаре, већ нестпљив..

Сад или никад, помисли . Ово је власник, није љубазна радница која мора да ради како газда каже. Мора већ једном да почне, мора већ једном да преломи; још једном погледа у људе што су чекали и помисли како они  нису битни за ово што ће он да уради..

-          Да. Желим да ми дате и ФИСКАЛНИ РАЧУН. 

DECA ANE K.

pitija | 20 Decembar, 2016 23:57

Ана је потицала из солидне породице. Кад  јој је мајка умрла, отац је наставио да се труди око ње и оно што је зависило од њега како би јој умањио бол због губитка мајке. Није се поново женио. Кад је завршила вишу школу , запослиo je без проблема у суду у ком је радио. Отац био је угледни судија и сви су га поштовали, тако да није био проблем да једном у животу уради мимо закона: да запосли ћерку.

Јесте да му је било тешко да изда начела за која се целог живота залагао, али живети се мора. Прилагодио се новом времену. Уосталом, једино више од поштења волео је своју јединицу. Једина непогодност било је то, што је за почетак морала да ради посао мало испод своје квалификације. Отац јој је рекао да буде стрпљива, да је и то добро, таман док стекне праксу, док се покаже и докаже, напредоваће.  

Ана се после годину дана удала се за момка с којим се забављала неколико година. Био је то добар момак, волео је и све јој чинио по вољи. Отац им је купио стан, а када се родила унучица Милица, срећи није било краја. Опремили су стан модерним намештајем, купили и боља кола, а Ана је имала тек нешто више од 25 година; муж је био коју годину старији, али и он млад. Обоје су имали све и довољно времена пред собом.

„Кад би на свој живот гледала туђим очима, можда би  Ана осетила да је срећна“, али овако, све се више удаљавала од ње. Како је до посла дошла лако, није га много ни ценила, као и све друге ствари које се добију а не зараде. Уверена да заслужује више и боље, стално је имала неке примедбе.. Уместо напретка на послу, била је све незаинтересованија и пасивнија и док је муж  све време трошио да напредује на послу,  Ана се све више удаљавала од сруке.

Ишли су истим путем, али смер је почео да им се раздваја,. Изгледа је подлегла новонасталој зарази „општег незадовољства“: ишли су на море у Грчку, али гледала је оне што су путовали у егзотичне крајеве. Обоје су имали плату, али у она је гледала оне са већом платом, куповала је скупу гардеробу, али патила је за светски познатим маркама  ........ имали су стан, али она је пожелела кућу.  Заборавила је на усавршавање а и дете је било здраво и није захтевало превелику бригу;  већину времена девојчица је проводила код баке.

Да ли зато, што није оправдала његова ишчекивања, или због изненадне болести, тек отац се пензионисао. Можда није могао својим старијим колегама више да гледа у очи.

Ана, заслепљена собом, сопственом важности, а због разочарења што јој отац није нашао бољи посао, ништа није видела.

Зар она која вреди и заслужује најбоље, да ради овако бедан посао, мислила је.. Најгласнија је била у паузама, кад се истицала у критикама. „Видиш оно шта тражиш и у шта гледаш“, тако да је она у паузи уз кафицу са колегиницама критиковала друге мање вредне на бољим пословима, друге без стила у облачењу, у говору, понашању, причала о туђем нераду, немару, незнању, безобразлуку; нереду јер је свуда морала да чека: код лекара, у банци, или пошти, чак и код фризера. Увек је било нешто да се коментарише, а паузе су биле кратке да искаже све што јој је сметало. Изгледало је да су сви сем ње, били несавршени и неисправни.

Странке није могла да гледа ни у нормално време, а поготово кад би јој прекинули паузу.

-          Како је овај наш народ некултуран. – мислила је.

И шта ако је прошла пауза? Нико не пита како је њом. Није она на чивилуку.  Чека и она ред где год иде, а нико је не пита да ли јој се жури. Кад може ОНА могу и они да чекају.

Полако је постала охола, нељубазна и незадовољна. 

Отац је умро ускоро, ваљда га убила туга за женом. Умро је таман на време да не види кад се ћерка заљубила у новог, младог правника, који је од скоро почео да ради у  суседном одељењу исте зграде.

Можда би јој отац дао неки савет, можда би јој рекао да не жури, да не брза, да не ризикује. Можда би јој рекао: "Девојчице моја: цени то што имаш  „стави каменчић у ципелу, боље он да жуља, него нешто друго. Увек нам треба нешто да нас држи чврсто на земљи, да не полетимо превише.“

Овако од заљубљености прешла је на састанке, па на лажи, а онда је мужу отворено признала .

-          Где сам погрешио? – питао је муж .

-          Нема више страсти. – важно му је рекла. - Постао си ми досадан. Ја сам млада и не желим живот да проведем без страсти.

 

Муж је молио да размисли, због ћерке, али све је било узалуд.  Већ је била трудна.

Растали су се убрзо, а Ана је срећна и заљубљена започела нови страствени живот. С новим мужем прешла је у већи стан.

Али већи стан ипак није био довољно велики. У њему није било собе за Милицу, која је сада имала 5 година. Она више није  била девојчица, него пакетић који се из недеље у недељу шаље од очевих до мајчиних врата и обратно.

Отац се вратио код своје мајке, па је девојчица била неколико дана код мајке, неколико код оца, свуда на кратко, ни овде ни тамо. Стални путник без сталне адресе...

Кад би ноћила код мајке извлачили су помоћни лежај , а у ормару су за њу ослободили 2 преграде. Ипак нико ствари није стављао тамо; оне су биле свуда по стану, пребачене преко кревета, фотеља, увек спремне да их за 2-3 дана поново спакује у свој ранчић и однесе код оца. Понекад су се прљаве и чисте ствари мешале, јер се више није знало ко је за шта одговоран.

Била је мала, али довољно велика да схвати да се родитељи и даље свађају, само овога пута због ње; због тога што је отац заборавио да дође по њу у вртић, због тога што је мајка заборавила да јој купи костим за маскенбал, због тога што је отац каснио да је врати, због тога што се прехладила код мајке......

Горе од тога што је постала пакет, било је сазнање да је пакет непожељан, тежак пакет за родитеље и нови живот којим су кренули. Ни пољупци на брзину при сусрету и растанку, нису пријали, ни мажење, ни све што би јој купили, само ако покаже  прстићем.

Дуго се надала , дуго је чекала онај трен кад су је предавали једно другом и истовремено држали за руке, да га искористи и својим рукама, споји њихове.. Покушала је то неколико пута, али кад су они најбрже што су могли раздвајали руке, почела је да схвата да никад више неће бити као пре; да никад више неће бити породица. Ноћу је почела кришом да плаче.

Преокупирани новом ситуацијом у којој су се нашли, нису имали времена ни стрпљења да је питају како јој је. Отац је још патио за мајком, па није могао ни себе да утеши, а камо ли дете. Мајка је нежност чувала за младог правника који је трпео осуде својих рођака; критиковали су га што је журио и узео жену са дететом. Зато је она морала да постане нежна, љубазна, насмејана и да га пази као дете које је расло у њеном стомаку. Све ређе је имала времена за Милицу. Надокнадиће јој све касније, заваравала се и обасипала је поклонима.

Милица је све више времена проводила код оца и баке и све више патила. 

Почела је око себе бесно, да баца ствари које су јој купили. Родитељи су почели да је кажњавају.

Онда се разболела.

Али кад је чула разговор оца и мајке пожелела је да не оздрави.

Отац је бесно звао мајку  и говорио јој ружне речи: бивши муж, разочаран и напуштен лако је љубав претворио у мржњу. И мајка која је оца одавно престала да воли одговарала је другим ружним речима. Али најтеже су јој пале речи мајчиног новог мужа који се укључио у свађу:

-          Какав је то отац, кад се ТО дете увек код њега разболи? – млади правник је био љут. – Мораш да пазиш на себе. Разболећеш се и ти, па ћеш нашкодити НАШЕМ детету!

 Милица одједном више није била дете; постала је ТО. Изгубила је жељу да прича, а њено мало рањено срце све више је патило и још се надало чуду. Још није могла да прихвати нову ситуацију..

И Ана је све мање причала; од причљиве жене, постала је ћутљива. Није више била тако охола и надмена, тек само понекад. Једино је још на улици изгледала срећна.

Тек кад се родила нова девојчица Уна, Милица је престала да се нада. Постала је „ничије дете“. Зато није волела ту малу сестру. Нико је није питао да ли је жели.

Отац се после 2 године оженио и почео нови живот са Милицом и новом женом...  

Временом све се мењало, а све је остајало исто..

-          Може ли Милица данас да остане код тебе, - стизао би позив од мајке баш у тренутку кад је на прагу очевог стана спремљена, с ранцем на леђима чекала да је одведе мајци. Отац је опет говорио ружне речи, а Милица је опет ћутала док је улазила у стан и скидала ранац. Разлога да Милица не дође код мајке било је безброј:  носили су Уну на контролу, или се  Уна  разболела, или су јој куповали ствари за собу итд итд .

И отац је често био заузет својим послом, па је Милица остајала сама у стану.

Свима је лакнуло кад су се коначно сложили око тога, где ће с њом. Највише Милици. Код бабе ником није сметала.. Ту је коначно могла своје ствари да спакује у ормар.

 Кад је Милица пошла у школу већ су се родили и брат Никола од мајке и још две сестре од оца. Родитељи су је сад чешће звали .... да причува брата и сестре. Тако је и заволела та мала бића, плашећи се да се и њима једног дана не догоди исто.

Сву бригу око ње преузела је баба. Она је долазила и на родитељске састанке...

Тако је време пролазило и залечило све ране.

Да ли стварно? То је једино Милица знала.

 А шта је било са Аном?

Мало због средине, мало због рођака, тек нови муж је полако Ану приземљио. Удаљио је далеко од себе, послао на рад у предграђе. Прича се да није само Ана желела страст у досадном животу већ и нове, младе секретарице. Да ли је знала за то или не, тек Ана мужу ништа није рекла. Можда се плашила оног што би могао да јој одговори.

 Родитеље је заједно видела још 2 пута, кад је требала њихова сагласност за екскурзију – за пут у иностранство. Тада се нису свађали. Нису причали, а то је Милици било још теже. Почела је да гледа одсутно, у даљину, у празно а почела је и да носи слушалице. Ретко их је вадила из ушију.

Родитељи су је увек пуштали на екскурзију и давали велики џепарац. Другови су јој завидели због тога и нису је разумели зашто ћути, зашто је заборавила да се смеје.

Нико ништа није разумео, јер је крила; крила од других и од себе. Стидела се. Све до једног дана.

Био је час српског језика; лектира: Ана Карењина.

Разредна је подстицала дискусију, терала ученике да размишљају, да разумеју човека да не осуђују и да буду толерантни.

Ипак једни су бранили, други кривили Ану. Прфесорка је покушала да им шири видике:

-          Зар вам не делује да је Ана жртва околности у којима се нашла? 

-          Не, није. – одједном се јавила Милица. Љуто је добацила и све изненадила.

-          Зар не може да се схвати, да је поклекла, јер пре Вронског није осетила праву, страсну љубав?.

-          Не може. Није имала права. – одлучна је била Милица.

-          Љубав је велика сила.  Често не можемо да јој се одупремо.

-          Морамо. – наставила је Милица упорно.

-          Исувише си млада, можда ћеш боље да разумеш кад се заљубиш. – покушала је професорка мирољубиво.

-          Да, али све је то оправдано док се не добије дете. – Милица се гушила у свом гласу који је дрхтао.

-          Али Ану се због гриже савести убила. Није могла себи да опрости.

-          И не заслужује опроштај. –  Милица је била на ивици суза. Разредна је била збуњена и још једном покушала да је омекша и освести да разуме.

-          Зашто си тако строга? Можда сутра и тебе живот наведе на сличну грешку. Сви грешимо.

-          Ја знам да нећу тако да погрешим. Све је опроштено док се не роди дете. Мајка никад не сме да напусти дете. Мајка има обавезу и одговорност према  деци. Цела књига је написана о Ани Карењиној, хиљаду страна о њеним осећањима, љубави, страсти, а ни једна реченица о томе како су се њена деца осећала. Она као да нису важна, као да не постоје. Њих су сви заборавили. – као да је сав бес који је носила у себи тог часа излила пред целим одељењем.

Миличин бес мешао се са сузама .  Милица је освестила своју бол, све што је свој, цели, кратки живот крила Крила од других, највише од себе.

 

Професорка је застала тек толико да схвати да Милица није причала о Ани, причала је о себи, и о свој на овај, или онај начин  напуштеној деци.

Милица је причала о свом болу. Не, о оном шта ће или неће у животу да уради, јер то нико не зна, већ о оном шта је она претрпела због раставе својих родитеља.

Завладала је непријатна, тешка тишина, а када је звонило, свима је лакнуло. Пред вратима је стајала стара жена.

Била је то Миличина баба. која је разредној донела оправдање због Миличине болести.

Кад је угледала своју бабу, Милица се први пут осмехнула, пришла јој, нежно је загрлила и прошаптала:

-          Хвала.

KONTROLA SVAKIH 6 MESECI

pitija | 06 Decembar, 2016 09:40

Jutros ustala ja rano da idem kod doktora, znate te analize, kontrole - da je sreća da idem na zimovanje, u pozorište - pa uključila televizor - kad na TV-u NADA MACURA daje savete, tj BRINE O NAMA
- Pre nego krenete iz kuće proverite da li ste sve isključili - reče ona a ja pomislih, kako me ona čita, zna da sam postala zaboravna . Nada nastavlja - 
- Proverite sve električne instalacije. Možda bi najbolje bilo da NA SVAKIH ŠEST MESECI KONTROLIŠETE VAŠE ELEKTRIČNE INSTALACIJE - pozovite električara  - završi Nada a ja SE ZAPA(l)-NJ-I..
 
Accessible and Valid XHTML 1.0 Strict and CSS
Powered by blog.rs - Design by BalearWeb