Gušt i dert

PAS I ČOVEK

pitija | 30 Novembar, 2016 18:36

-          Пас ће до краја свог псећег живота остати инвалид. – рече ветеринар.

-          Да ли ће је болети? – упита човек забринуто .

-          Наравно. – одговори ветеринар службено.

-          Али како онда може да скаче и маше репом сваки пут кад ме види; како може да буде срећна сваки пут кад јој дам кексиће.. – човек ће с неверицом.

-          Хм ......  – промрмља ветеринар.

-          Хм ..... Ваљда се зато каже „Трпи као пас“. - промрмља и човек себи у браду, а онда узе поводац. Пас истог трена устаде са свог места и приђе човеку да га веже. Онда кренуше ка излазу.

Корачали су лагано, пустом, дугом улицом, ка својој кући. Човек и његова керуша. Човек је ишао полако, тражећи ход којим неће да је умара и који неће да је боли, али она је као и до сад скакутала поред на три ноге, не схватајући, а можда и схватајући своју судбину. Подизала је болесну ногу, а сваки покрет изазивао је крцканје костју које се тару једна у другу и ......бол. Бол који је више осећао човек него пас. Зато је погнуо главу још више, да крагном капута покрије уши:

Добио ју је пре шест година и мада су је сви укућани волели, он је највише времена проводио с њом. Све што зна, он ју је научио. Упорно и стрпљиво понављао би команде које су више биле молба, него наредба. Она је знала лако да га разоружа и увек му измами осмех. А тај осмех га је сачувао у данима туге и помогао да их лакше преброди. Села би поред његове ноге и ћутала као да зна да му је једино ћутање потребно.

Ћутање је значило преко потребну подршку, одобравање, поштовање, пријатељство које људи понекад не разумеју, па не умеју ни да покажу. Заборављао је да пас не може да прича. Причао је с њом, тако као да она све разуме, а понекад би занесено чекао тренутак кад ће да проговори..

Сећа се да је једног лета добила неки осип по кожи и да дуго ни један лек није помагао. Нико није знао узрок. Ветеринар је рекао да је можда једини лек да је пусте да се оштени. То ће је спасити да не оболи од рака.

Јако се уплашио оног што је чуо; засташујућа опасност која је вребала могла би да јој донесе много патње, а могао је пре и да је изгуби......

Застали су да пређу улицу , керуша седе уз ивичњак улице полако намештајући своју болесну ногу а онда леже. Човек се сави и помази је.

Недуго пошто се оштенила почела је да храмље. Ветеринар је рекао да јој није ништа и  да ће само да прође. Веровао је више ветеринару него свом псу.  Како лако оне које волимо препуштамо у туђе руке.

По сећању је тражио своје грешке. Свој удео у узроцима њеног стања. Она је била његов пас, он је био одговоран за њу. Очито није добро бринуо:

Можда је није довољно изводио у шетњу, можда је није много пуштао да трчи. Можда јој није редовно давао витамине, можда јој је у кућици било хладно?

А десет је оштенила. Десет белих здравих штенаца. О како су сви били срећни тада. Како су их само чували .....  Све време су посветили њима, тим малим, нежним, слабим бићима. Тако је то увек; пазимо оне који траже помоћ, оне слабе, као да се туђа јачина увек види. Као да су они за које мислимо да су јаки, стварно и увек јаки. Као да њима пажња није потребна..

Занемарио је тада њу – њихову мајку..  

Једног дана се изненада попела степеништем до његових врата и чекала да изађе. Било је лето, а она је дрхтала од слабости, немоћна да га дозове. А дошла је по помоћ. Није смео да мисли шта би било да је изашао касније; да ли би му угинула ту, испред врата, или негде у углу дворишта. Савио се до ње и подигао је онако слабу. Обоје су дрхтали док је трчао до ветринара.

Увек је ишао корак иза, увек је исправљао грешке, скоро никад није успео да их спречи.  Како често бежећи од једног зла налетимо на друго.

И како један, тек обичан човек, све то да зна, питао се.

Незнање ипак није оправдање.

А волео је.

Ни љубав није довољна. Уз љубав треба и одговорности и старања и захвалности и знања....

Керуша је скакутала послушно поред  човека и даље расположена. О како би му лакше било да је љута, да режи, да окреће главу од њега..

-          Добро, не буди толико строг према себи. Видиш да ти она не замера. Уосталом и ако си се огрешио, „то је САМО пас“ –  јави се у човеку она друга, разумна страна, покушавајући да га утеши. 

Те речи га само додатно наљутише.. али поглед на капију, мало га умири. Већ су стигли кући. Није ни приметио време које је прошло.. Стави руку у џеп и извади кексић, онај који она највише воли. Хтео је да њеном тренутном срећом завара своју тугу. Керуша скочи, а њена нога још јаче крцну. 

-          Колико дуго ће још моћи овако да скаче и радује се? Кога ће више болети? – задрхта човек, а питање које му се наметну, још јаче га уплаши:

-          О многима и много  чему ми бринемо; не само о псима. Колико ли смо се само пута из незнања огрешили о човека?

SRNA

pitija | 17 Novembar, 2016 23:27

Била је нежна и плашљива као срна.

Волела је живот ..... и људе. Ваљда зато што људи чине живот.  Само се плашила ружних, грубих речи, строгих погледа, оштрог гласа, тужних догађаја. Бригом је чувала све што воли. Бар тако је мислила. А брига има цену.

Волела је и животиње, нарочито псе, само се змија плашила.

А стаза којом је морала да прође могла је да крије неку. Брзо је размишљала, да ли постоји неки сигурнији пут којим би могла да крене. Погледала је најпре на једну страну: била је стрма обала реке, па на другу страну; ту је било оштро шибље и трње.

Није имала довољно времена ако не жели да заостане за групом људи који су ишли испред ње. А да остане сама био би још тежи избор. Морала је да крене путем којим су и други прошли пре ње.

Потрчала је кроз високу траву, трудећи се да не размишља о змији и страху.

Опет није видела ни једну, и опет се узалуд плашила. Мада....можда је страх чува да све буде добро и можда  треба да настави да се плаши,.... а опет шта вреди добити оно што желиш, кад  страх није ни мало пријатан? Много питања на које није знала одговор.

Стаза се спуштала у један воћњак. Био је на пола запуштен, напола обран, са високом травом испод воћака. Испред себе у трави угледа опале крушке које су почеле да труле.  Више због штете да не пропадну, сави се и узе неколико сочних и додаде их девојчици која се однекуд створи поред ње, да их стави у ранац.

У истом трену чу опасан лавеж пре него угледа два огромна пса како трче према њој. Очито су чували тај воћњак.

Шта је погрешно урадила, помисли у трену кад је пси оборише на земљу? Па она те крушке није хтела за себе, није их убрала са стабла, већ покупила да не пропадну.

Није било више времена да размишља о неправди и да није заслужилао да овако умре, већ је осетила њихов врео дах и зубе како се приближавају њеном лицу и врату.

Схвати да је узалуд да се бори, као што би увек радила у тешким тренуцима, и да су њене руке исувише слабе да се супротстави псима.

Суочена са чињеницом да је немоћна, уради оно што је једино могла: лагано и лако потпуно се предаде ситуацији: „Значи то је то“, само помисли  и пожеле да се све брзо заврши и да је много не боли. Одједном страх више није био ту, осетила је само....... олакшање.

Први пут у животу, била је потпуно опуштена и спокојна. Би јој само жао што је последњих неколико година уживала у друштву свог пса, због кога је заволела све псе, а сад ће управо пси да упрљају, покваре и поружне сву ту љубав. Ипак чак ни сада није могла да се љути на ове недобронамерне псе; они су радили само оно шта су их учили.

Није била ни уплашена, ни тужна, ни бесна, ни збуњена, ни зачуђена ..... више није осећала ништа и тако препуштена ситуацији, била је чак некако срећна, на неки нов, непознат начин. Чекала је да се догоди оно што мора, али .....ништа се није догађало..

Да ли је псе овим понашањем збунила? Тек осећала је и даље њихов топао дах на лицу и врату, а онда се сети да су пси највероватније дресирани да незваног посетиоца само чувају док дође газда.

Није је чак ни то ново сазнање много обрадовало. Само је лежала, гледала у небо и чекала .

-                            О то сте Ви? – прену је глас неке непознате жене. – Не плашите се, сад ћу да позовем газду да склони псе. Извините – обраћала јој се жена која ју је очито познавала.

„Боже, колико су нам пута у животу помогну људи од којих то нисмо очекивали; људи које скоро да и не примећујемо“ – помисли безуспешно се трудећи да се сети те жене.

Мирна и спокојна чекала је да склоне псе са њеног лица и врата, и тако мирна се и пробуди.

Овакав сан још није сањала. Које значење носи, помисли кратко? Погледа на сат и схвати да се пробудила таман на време да почне да се спрема код доктора.

Још једна контрола у низу. Спакова све лабораторијске извештаје, снимке срца и ЕКГ.

            Први пут у чекаоници ординације кардиолога била је смирена. Сва питања „зашто“,„шта ако“, „кад би, шта би“...   која је себи раније постављала потпуно су нестала. Није имала ни жеље, ни снаге да прича; гледала је у чивилук са стварима и у људе око себе, трудећи се да примети сваки детаљ.

А онда пажњу са спољних ствари лагано пренесе на своје дисање и потпуно опуштена, сачека да дође „газда“.

 
Accessible and Valid XHTML 1.0 Strict and CSS
Powered by blog.rs - Design by BalearWeb