Gušt i dert

SRNA

pitija | 17 Novembar, 2016 23:27

Била је нежна и плашљива као срна.

Волела је живот ..... и људе. Ваљда зато што људи чине живот.  Само се плашила ружних, грубих речи, строгих погледа, оштрог гласа, тужних догађаја. Бригом је чувала све што воли. Бар тако је мислила. А брига има цену.

Волела је и животиње, нарочито псе, само се змија плашила.

А стаза којом је морала да прође могла је да крије неку. Брзо је размишљала, да ли постоји неки сигурнији пут којим би могла да крене. Погледала је најпре на једну страну: била је стрма обала реке, па на другу страну; ту је било оштро шибље и трње.

Није имала довољно времена ако не жели да заостане за групом људи који су ишли испред ње. А да остане сама био би још тежи избор. Морала је да крене путем којим су и други прошли пре ње.

Потрчала је кроз високу траву, трудећи се да не размишља о змији и страху.

Опет није видела ни једну, и опет се узалуд плашила. Мада....можда је страх чува да све буде добро и можда  треба да настави да се плаши,.... а опет шта вреди добити оно што желиш, кад  страх није ни мало пријатан? Много питања на које није знала одговор.

Стаза се спуштала у један воћњак. Био је на пола запуштен, напола обран, са високом травом испод воћака. Испред себе у трави угледа опале крушке које су почеле да труле.  Више због штете да не пропадну, сави се и узе неколико сочних и додаде их девојчици која се однекуд створи поред ње, да их стави у ранац.

У истом трену чу опасан лавеж пре него угледа два огромна пса како трче према њој. Очито су чували тај воћњак.

Шта је погрешно урадила, помисли у трену кад је пси оборише на земљу? Па она те крушке није хтела за себе, није их убрала са стабла, већ покупила да не пропадну.

Није било више времена да размишља о неправди и да није заслужилао да овако умре, већ је осетила њихов врео дах и зубе како се приближавају њеном лицу и врату.

Схвати да је узалуд да се бори, као што би увек радила у тешким тренуцима, и да су њене руке исувише слабе да се супротстави псима.

Суочена са чињеницом да је немоћна, уради оно што је једино могла: лагано и лако потпуно се предаде ситуацији: „Значи то је то“, само помисли  и пожеле да се све брзо заврши и да је много не боли. Одједном страх више није био ту, осетила је само....... олакшање.

Први пут у животу, била је потпуно опуштена и спокојна. Би јој само жао што је последњих неколико година уживала у друштву свог пса, због кога је заволела све псе, а сад ће управо пси да упрљају, покваре и поружне сву ту љубав. Ипак чак ни сада није могла да се љути на ове недобронамерне псе; они су радили само оно шта су их учили.

Није била ни уплашена, ни тужна, ни бесна, ни збуњена, ни зачуђена ..... више није осећала ништа и тако препуштена ситуацији, била је чак некако срећна, на неки нов, непознат начин. Чекала је да се догоди оно што мора, али .....ништа се није догађало..

Да ли је псе овим понашањем збунила? Тек осећала је и даље њихов топао дах на лицу и врату, а онда се сети да су пси највероватније дресирани да незваног посетиоца само чувају док дође газда.

Није је чак ни то ново сазнање много обрадовало. Само је лежала, гледала у небо и чекала .

-                            О то сте Ви? – прену је глас неке непознате жене. – Не плашите се, сад ћу да позовем газду да склони псе. Извините – обраћала јој се жена која ју је очито познавала.

„Боже, колико су нам пута у животу помогну људи од којих то нисмо очекивали; људи које скоро да и не примећујемо“ – помисли безуспешно се трудећи да се сети те жене.

Мирна и спокојна чекала је да склоне псе са њеног лица и врата, и тако мирна се и пробуди.

Овакав сан још није сањала. Које значење носи, помисли кратко? Погледа на сат и схвати да се пробудила таман на време да почне да се спрема код доктора.

Још једна контрола у низу. Спакова све лабораторијске извештаје, снимке срца и ЕКГ.

            Први пут у чекаоници ординације кардиолога била је смирена. Сва питања „зашто“,„шта ако“, „кад би, шта би“...   која је себи раније постављала потпуно су нестала. Није имала ни жеље, ни снаге да прича; гледала је у чивилук са стварима и у људе око себе, трудећи се да примети сваки детаљ.

А онда пажњу са спољних ствари лагано пренесе на своје дисање и потпуно опуштена, сачека да дође „газда“.

 
Accessible and Valid XHTML 1.0 Strict and CSS
Powered by blog.rs - Design by BalearWeb