Gušt i dert

PAS I ČOVEK

pitija | 30 Novembar, 2016 18:36

-          Пас ће до краја свог псећег живота остати инвалид. – рече ветеринар.

-          Да ли ће је болети? – упита човек забринуто .

-          Наравно. – одговори ветеринар службено.

-          Али како онда може да скаче и маше репом сваки пут кад ме види; како може да буде срећна сваки пут кад јој дам кексиће.. – човек ће с неверицом.

-          Хм ......  – промрмља ветеринар.

-          Хм ..... Ваљда се зато каже „Трпи као пас“. - промрмља и човек себи у браду, а онда узе поводац. Пас истог трена устаде са свог места и приђе човеку да га веже. Онда кренуше ка излазу.

Корачали су лагано, пустом, дугом улицом, ка својој кући. Човек и његова керуша. Човек је ишао полако, тражећи ход којим неће да је умара и који неће да је боли, али она је као и до сад скакутала поред на три ноге, не схватајући, а можда и схватајући своју судбину. Подизала је болесну ногу, а сваки покрет изазивао је крцканје костју које се тару једна у другу и ......бол. Бол који је више осећао човек него пас. Зато је погнуо главу још више, да крагном капута покрије уши:

Добио ју је пре шест година и мада су је сви укућани волели, он је највише времена проводио с њом. Све што зна, он ју је научио. Упорно и стрпљиво понављао би команде које су више биле молба, него наредба. Она је знала лако да га разоружа и увек му измами осмех. А тај осмех га је сачувао у данима туге и помогао да их лакше преброди. Села би поред његове ноге и ћутала као да зна да му је једино ћутање потребно.

Ћутање је значило преко потребну подршку, одобравање, поштовање, пријатељство које људи понекад не разумеју, па не умеју ни да покажу. Заборављао је да пас не може да прича. Причао је с њом, тако као да она све разуме, а понекад би занесено чекао тренутак кад ће да проговори..

Сећа се да је једног лета добила неки осип по кожи и да дуго ни један лек није помагао. Нико није знао узрок. Ветеринар је рекао да је можда једини лек да је пусте да се оштени. То ће је спасити да не оболи од рака.

Јако се уплашио оног што је чуо; засташујућа опасност која је вребала могла би да јој донесе много патње, а могао је пре и да је изгуби......

Застали су да пређу улицу , керуша седе уз ивичњак улице полако намештајући своју болесну ногу а онда леже. Човек се сави и помази је.

Недуго пошто се оштенила почела је да храмље. Ветеринар је рекао да јој није ништа и  да ће само да прође. Веровао је више ветеринару него свом псу.  Како лако оне које волимо препуштамо у туђе руке.

По сећању је тражио своје грешке. Свој удео у узроцима њеног стања. Она је била његов пас, он је био одговоран за њу. Очито није добро бринуо:

Можда је није довољно изводио у шетњу, можда је није много пуштао да трчи. Можда јој није редовно давао витамине, можда јој је у кућици било хладно?

А десет је оштенила. Десет белих здравих штенаца. О како су сви били срећни тада. Како су их само чували .....  Све време су посветили њима, тим малим, нежним, слабим бићима. Тако је то увек; пазимо оне који траже помоћ, оне слабе, као да се туђа јачина увек види. Као да су они за које мислимо да су јаки, стварно и увек јаки. Као да њима пажња није потребна..

Занемарио је тада њу – њихову мајку..  

Једног дана се изненада попела степеништем до његових врата и чекала да изађе. Било је лето, а она је дрхтала од слабости, немоћна да га дозове. А дошла је по помоћ. Није смео да мисли шта би било да је изашао касније; да ли би му угинула ту, испред врата, или негде у углу дворишта. Савио се до ње и подигао је онако слабу. Обоје су дрхтали док је трчао до ветринара.

Увек је ишао корак иза, увек је исправљао грешке, скоро никад није успео да их спречи.  Како често бежећи од једног зла налетимо на друго.

И како један, тек обичан човек, све то да зна, питао се.

Незнање ипак није оправдање.

А волео је.

Ни љубав није довољна. Уз љубав треба и одговорности и старања и захвалности и знања....

Керуша је скакутала послушно поред  човека и даље расположена. О како би му лакше било да је љута, да режи, да окреће главу од њега..

-          Добро, не буди толико строг према себи. Видиш да ти она не замера. Уосталом и ако си се огрешио, „то је САМО пас“ –  јави се у човеку она друга, разумна страна, покушавајући да га утеши. 

Те речи га само додатно наљутише.. али поглед на капију, мало га умири. Већ су стигли кући. Није ни приметио време које је прошло.. Стави руку у џеп и извади кексић, онај који она највише воли. Хтео је да њеном тренутном срећом завара своју тугу. Керуша скочи, а њена нога још јаче крцну. 

-          Колико дуго ће још моћи овако да скаче и радује се? Кога ће више болети? – задрхта човек, а питање које му се наметну, још јаче га уплаши:

-          О многима и много  чему ми бринемо; не само о псима. Колико ли смо се само пута из незнања огрешили о човека?

 
Accessible and Valid XHTML 1.0 Strict and CSS
Powered by blog.rs - Design by BalearWeb