Limunada

Tata ih je grlio, grlio ih je tako jako, da ih je skoro bolelo. Tata je prvi put plakao izbezumljen od bola i straha od sutra i svega što će osećati kad se sutra probudi. Tri malene ništa nisu shvatale, ni te ljude oko sebe što plaču, ni mamu što leži zatvorenih očiju prekrivena cvećem, ni sveće što gore, a nije im rođendan, ni čiku u crnoj mantiji što peva neku čudnu pesmu, ni to što ih svi gledaju kao nikad do tad.

I rođaci, prijatelji dugo su brisali suze dok su tiho pričali o njihovoj nesreći i bolu. A kad se ta čudna povorka zaustavila i kad su htele da poviču: „Vratite nam mamu! Zašto bacate zemlju na nju? Ne radite to. Prestanite! – tada su ih sklonili u stranu. Kasnije, kad su ih vratili kući shvatile su da nešto ozbiljno nije u redu, da se nešto strašno desilo. Mame više nije bilo nigde, ni u kuhinji da im mesi kolače, ni u kupatilu da ih češlja, ni u dvorištu da sade cveće, ni u spavaćoj sobi da ih zašuška pred spavanje.

Tri devojčice ostale su bez majke.  Teška bolest oduzela im je majku. Otela je mladu ženu od svojih malenih princeza.

Dve bliznakinje su tek nedavno naučile da kažu „mama“, a više nikad neće imati koga tako pozvati, starija devojčica tek je pošla u školu i naučila da piše. Nikad se više neće radovati što je najlepše pisala prvu naučenu reč „mama“, plakaće svaki put kad učiteljica zada domaći na temu „Moja mama“, plakaće i svaki put kad drugi učenici budu čitali svoje sastave. Plakaće svaki put kad čuje onu najlepšu rečenicu koju mali školarci uvek pišu „moja mama je najlepša i najbolja mama na svetu“, jer ona neće imati kome da je pročita, neće imati ko da je pohvali.

Tata!? Ma koliko se trudio, tata nije mama i ne zna sve što zna mama..... I tati nedostaje mama.

Tri malene će pamtiti svoju majku po kratkom vremenu provedenom u njenom društvu. Vreme će im oduzeti sećanje na njen miris i boju glasa, na nežan dodir; ostaće samo po koja zajednička slika koja ne miriše na mamu, ne govori kao mama, ne grli i ne ljubi kao mama..

Plakaće stalno i dugo i ta bol obeležiće ih za ceo život. Možda će vremenom zaboraviti i da se smeju, možda će se vremenom povući i zatvoriti u sebe, ući u svoj unutrašnji svet, na jedino mesto gde su sačuvale mamu..

Prijatelji, rođaci, vremenom su sve manje dolazili. Bilo im je teško, pa su okretali glavu: ono što ne vidimo, ne boli nas. Svi su se vratili svom svakodnevnom životu, svojim porodicama... svi sem dve mamine koleginice.

One su dolazile na smenu i vodile devojčice kod svojih kuća da se igraju s njihovom decom. Kuvale im ručak, vodile u parkić da se igraju, šetale ih, držale za ruku, najstarijoj pomagale da napiše domaći ... radile su sve isto kao sa svojom decom. I devojčice su volele da idu kod maminih koleginica. Volele su šetnje u parku, volele su druženje sa njihovom decom, ali najdraže im je ipak bilo nešto drugo.

Mamine koleginice su tako lepo znale da pričaju o mami. One su mamu najbolje poznavale i tim pričama sačuvale su im osmeh. Tri malene su stalno tražile iznova i iznova da im te tete pričaju, ponekad iste priče, ponekad da se sete najsitnijih detalja i uspomene, a onda su sa sjajem u očima zamišljaju mamu kako se smeje, kako korača. Tako su saznale koliko ih je mama volela i koliko je svima pričala o njima, kako se samo ponosila svojim malenim princezama.

Dve plemenite žene najbolje su ih razumele, zbog tragedije koju su i same doživele, zbog bola koju su i same nosile.. I one su izgubile nekoga dragog, nekoga mnogo važnog. Vremenom su naučile kako bol može postati podnošljiva.

Bol može da se podnese, samo ako se praznina koju ona napravi ispuni dobrotom.

Bol promeni i popravi čoveka, samo ako preraste u dobra dela za bližnje..

Dve mamine koleginice tako su postale čuvarice devojčicinih osmeha. 

Nekad smo imali manje, sad imamo više, a opet nam nije dovoljno:

Nekad su deca imala dužnost, sad prava.

Nekad smo meso jeli 2 puta nedeljno, sad za svaki obrok mora nešto mesnato.

Nekad smo pili samo vodu, sad sve sem vode.

Nekad smo imali 1 televizor, sad u svakoj sobi po jedan.

Nekad je TV program trajao od 18 – 22 h, sad traje non stop na preko 100 kanala.

Nekad smo išli na posao peške, biciklom ili autobusom, sad nam deca i u školu idu taksijem.

Nekad su ulice bile bez automobila, sad bez dece.

Nekad su deca ceo dan bila na suncu, sad ih od sunca boli glava.

Nekad su deca išla na spavanje u 22:00, sad tad idu u grad. 

Nekad su deca sebi pravila igračke i ludo se zabavljala, sad se dosađuju sa svim što imaju.

Nekad su deca bila srećna sa nekoliko pravih drugara, sad su usamljena pored 1000 virtuelnih. 

Nekad majke nisu mogle da uvedu decu u kuću, sad ne mogu da ih nateraju da izađu napolje.

Nekad su majke gledale u decu, sad gledaju serije.

Nekad smo jeli voće, a nedeljom kolač, sad non stop jedemo slaniše i slatkiše iz šuškavih kesica.

Nekad je bilo sramota imati jedinice, sad je sramota ako tata detetu ne može da ih popravi.

Nekad smo u školu išli 6 dana nedeljno, sad nekima mnogo pet, pa ni tad ne idu.

Nekad niko nije imao telefon, sad i dete od nekoliko godina ima mobilni.

Nekad smo sve pamtili, sad imamo pametne telefone.

Nekad smo poklone dobijali za materice, Božić, rođendan, sad svakog dana kupujemo.

Nekad je bilo sramota govoriti ružne reči, sad je sramota biti fin.

Nekad je kockanje, klađenje bilo društveno štetna pojava, sad se prenosi na državnoj televiziji.

Nekad nije bilo droge, sad su je „svi probali“.

Nekad su ruke morale da se oznoje i mozak pomuči, sad je sve na dodir, sve lako dostupno. Itd itd itd.

Sve što više imamo sve nam više nedostaje „vreme nemanja.“

Možda nije dobro sve imati.

Možda lakše i lepše nije uvek i bolje.

Možda je trebalo sve dobiti, da bi shvatili da nam to uopšte nije trebalo.

Lepo je kad roditelji brinu o svojoj deci. Lepo, a i potrebno. To nam je dužnost.

Mnogo roditelja sam čula kako se žale na školu da su đačke torbe teške, što jeste tačno. Da su im deca opterećena suvišnim knjigama. I to je tačno. Da im težina torbe opterećuje slabu kičmu, još u razvoju, što je sasvim tačno. I ništa tu nije sporno, osim pitanja kako škole tako malo "brinu" o deci.

Sva sreća da deca imaju roditelje koji brinu o njima.

Samo, kako se onda ni jedan roditelj ne žali na sebe što dozvoljava svom detetu da satima igra igrice na kompjuteru?

Možda zato što i roditelji to rade, ili što im je tako lakše, jer ne moraju da zabavljaju dete.

Možda deci ipak višesatno sedenje uz kompjuter neće iskriviti kičmu,

Možda im neće pokvariti vid,

Možda deca neće imati neku govornu manu, zbog višesatnog ćutanja,

Možda neće imati ravna stopala zbog nekretanja

Množda neće patiti od nedostatka samopouzdanja, zbog smanjenog kontakta sa ljudima

Možda neće biti depresivna ili agresivna

Možda neće imati višak kilograma......

Možda će deca ipak ostati zdrava i prava, možda .....

Možda neće, a možda i hoće. Ostaje da vidimo u godinama koje dolaze. A ja odoh da vidim gde su i šta rade moja deca.

• Početna strana
• Arhiva
• Fascikle
• Linkovi

• I MAME I TATE
• BIVŠA
• moja majka - VENČANICA
• MIOKARDITIS 8 .deo
• JEDNOM KAD SAM BILA BOLESNA 7.deo
• ЈEDNOM KAD SAM SE RAZBOLELA 6 deo
• JEDNOM KAD SAM SE RAZBOLELA 5.deo
• JEDNOM KAD SAM SE RAZBOLELA 4.deo
• JEDNOM KAD SAM SE RAZBOLELA 3 deo - NAJBOLJE JE ZDRAVO SRCE
• JEDNOM KAD SAM SE RAZBOLELA 2.deo

• kratke priče [179]
• Generalna [84]

• RSS 0.90
• RSS 1.0
• RSS 2.0
• Atom