Gušt i dert

POKLON

pitija | 17 Mart, 2017 16:25

Imam sreću da do posla prolazim širokim ulicama, pored porodičnih kuća sa baštama. Umesto da u gradu, strahujem da li će neka terasa ili klima uređaj da mi padnu na glavu dok se provlačim pored automobila parkiranih na trotoaru, ja uživam dok „zavirujem“ u tuđe bašte i divim se lepo uređenim dvorištima. Priznajem, to volim. Volim da ukradem neku ideju za moje dvorište.

Danas baš nisam žurila i baš mi je prijao prohladni sunčani dan. Ne tražim ja mnogo. Samo nešto malo, nešto lepo. Pročitah negde da Kinezi imaju izreku „moramo da znamo da imamo dva života. Drugi počinje kad shvatimo da je život samo JEDAN“.

Upravo počinjem „drugi“ život. Svakog dana tražim nešto lepo, nešto malo, malecko. Svuda.

Jeste li primetili da svi gledaju samo dole, ispred sebe?

E, ja volim da se razlikujem, makar i po tome što gledam gore; volim kad mogu da vidim  nebo koje viri iznad niskih kuća, da pogledom ukradem malo nezaklonjenog neba.... Volim da podignem pogled ka oblacima, da mi sunce vidi oči..

Tako čuvam pogled od ružnih ulica, razrovanih trotoara, kesa koje lete svuda, đubreta oko kanti za đubre, čuvam ga za ono malo prirodne lepote koja nam je ostala

Na putu do posla ima i travnatih , a ne samo betoniranih delova. Volim prečicom da krenem pored vrba, preko trave do bedema Belice.

Volim vrbe. Olistale. Jedino njihove grane spuštene na dole, gledaju ka zemlji, slično ljudima. Koliko puta sam prošla pored vrba, a nisam to videla? U tom ih vetar lagano dotače.  Zanjihaše se kao vlasi kose devojaka, kad se vetar u nju zavuče.  Ulepšah pogled, a onda osetih nešto. Nešto lepo.

Neki lep miris. Miris koji odavno nisam osetila. Miris kog se sećam iz detinjstva. Miris proleća i ljubičica koje mi je davno majka donosila, a kasnije sam ih dobijala od dece.

-          Mora da ih je mnogo, - pomislih i počeh da se okrećem oko sebe. Na nekoliko metara od mene, livada se plavila. Ubrah mali buket, da počastim ćerku i sebe. Osmehnuh se i zahvalih ovom dobrom danu na „malom“ poklonu.. 

JALOVI RAZGOVORI ??????

pitija | 16 Mart, 2017 13:21

-          O „Dobar dan“? Kuda? - vaspitačica u hodniku zaustavlja učenika.

-         Napolje.

-          Vidim, a ko će da popravi one jedinice? Tata?

-          Neće tata. Ja ću J

-          O znam, znam da ćeš lako da dobiješ dvojke, ali mislim kad ćeš da naučiš nešto bar malo? 

-          Ima vremena. rMeni kad se uči, ja lako naučim.

-    Znam, toliko lako naučiš, da trenutno imaš 5 jedinica. Kao prošle godine u ovo vreme.

-   Pa, dobro, moram malo i da uživam. Ja sam mlad. Mladost je najbolje vreme za uživanje..

-          Da, samo ima jedna „kvaka“ – Vreme tvoje mladosti je tkđ i najbolje vreme za učenje. Moraš naći ravnotežu između te dve stvari.  Bojim se da su one povezane – koliko učenja toliko uživanja;. Znaš uživanje i učenje nisu vezane samo za mladost. Možda je mladost najbolje vreme, ali nije jedino.

-    Ih ne mogu baš podjednako :)

-    Možda kad shvatiš da je trebalo da učiš,  tad to  nećeš to moći, tako da ćeš u ostaku života imati malo vremena i za uživanje.

-          Kako sad kažete da „tad“ neću moći, a kažete da treba da se uči celog života.

-          Da, samo postoje različita učenja, sad učiš za posao, a kasnije za život..

-          Nemojte molim Vas. Meni se ne uči ni sad, a Vi mi još kažete da treba da učim celog života. Nema šanse meni to da se desi.

-          Možda, ako ne želiš da napreduješ. Ućenje znači napredovanje i to nije samo matematika, istorija ......

-          I Vi ćete još da mi kažete da u Vašim godinama uživate.

-          Naravno. I učim. Što više učim, bolje mi je u svojoj koži, bolje mi je sa ljudima oko sebe, a što mi je bolje želim više da učim.

-          Dobro, nećemo više o tome. Samo da vidim stigla mi poruka. Izvinite, moram da se javim – kasnije – I šta ste ono rekli?

-          Najbitnije je da znaš zašto učiš, da imaš plan.

-          Plan? Pa ja ne znam šta ću do večeras da radim, a kamo li u životu. I kakav plan – može da me udare kola na putu do škole.

-          Da, a šta ako te ne udare, a ti ne znaš gde ideš i kako ćeš tamo da stigneš.

-          Ma ko o tome danas razmišlja? Kod nas ništa ne može bez para i veze. Najbolje da odem u inostranstvo.

-          I šta ćeš da radiš u inostranstvu kad odeš?

-          Ne znam, nisam još razmišljao.

-          Evo npr, odeš u Nemačku. Znaš li nemački?

-          Ne znam, ali mlad sam, lako ću da naučim.

-          A što ga sad ne učiš, kad si mlad?

-          Sad mi ne treba?

-          Hm. Dobro naučio si nemački i otišao i šta dalje?

-          Pa završiću školu?

-          Koju školu? Tamo? Na kom jeziku? Dok naučiš ovde nemački više nećeš biti za školu. Ili možda misliš da sa ovim dvojkama i neznanjem odavde upišeš tamo fakultet?

-          Ne, znam da to ne mogu.

-          I šta onda?

-          Pa prvo ću da odem, pa ću da vidim šta mogu da radim. Nešto ću da izaberem.

-          Ti ćeš da biraš? Možeš da biraš između čuvanja baba, ribanja stepeništa i kopanja kanala, i to ako možeš da uđeš u Nemačku. Vidiš koliko izbeglica, zatvorili svi granice.

-          Ih što uzeste za primer baš Nemačku?

-          A koga da uzmem?

-          Evo npr Švedsku. Oni u školi uče samo tablicu množenja, a šta mi sve učimo.

-          I da je tako, ti iz matematike imaš jedan? Znači znaš i manje nego oni.

-          Pa kad mi profesor loš.

-          Da, još u osnovnoj školi?

-          Pa da.

-          I ti ćeš celog života da se žališ na lošeg profesora iz osn.škole. Šta si ti u međuvremenu uradio po tom pitanju?

-          Kako? Mm. Pa šta ja? Ne mogu ja da menjam profesora.

-          Naravno, ali možeš sebe. Evo na internetu ima postupno rešenje svih zadataka.

-          Ufff.

-          Nego ko ti je rekao kako je u Švedskoj? RNŽ?

-          Šta Vam je to RNŽ? Meni rekao komšija koji tamo radi.

-          RNŽ  znači „rekla neka žena“, kod tebe je „rekao neki čovek“ RNČ. Znaš li da je u Skandinavskim zemljama najbolje obrazovanje? Znaš li da u Norveškoj većina mladih zna neki instrument da svira. U Finskoj su profesori dobro plaćeni Učitelji se biraju iz top 10 posto najboljih studenata.pa deca žele da rade u prosveti. 66 % srednjoškolaca odlazi na studije (najviše u Evropi)..Razlika između najslabijih i najboljih studenata najmanja je u svetu. Finska deca na vrhu ili vrlo blizu vrha u prirodnim naukama, čitanju i matematici.  U Švedskoj imaju manje predmeta, ali to ne znači da oni usvajaju manje znanja. Rad se zasniva na primeni znanja. Sve je na razvijanju sposobnosti učenika koje su jako bitne. Švedska je mala zemlja i da bi bili konkurentni moraju više znati. Švedski sistem školstva veoma je prilagodljiv potrebama učenika, tržištu rada, a na provom mestu je kvalitet, kreativnost i kritičko razmišljanje.

-          E pa i mi znamo da kritikujemo.

-          Hm, da u tome smo najbolji, nažalost. Ali to nije kritičko razmišljanje. Profesori švedskih univerziteta savetuju svojim studentima da razvijaju svoje mišljenje i da pitaju sve što ih zanima. 

-          Pa nismo mi krivi što i kod nas nije tako.

-          Naravno, ali vi ćete da osetite posledice, ako sami ne počnete da razmišjate da lakše i lepše, nije i uvek dobro. Šta misliš, kakve su ti šanse u poređenju sa njima?

-          Uh, ali ja živim ovde. Što da se poredim s njima?

-          Zar nisi rekao da želiš da odeš?

-          Mmmmm. Hhhhh.

-          Znači i u Švedskoj ti ostaje čuvanje baba i ribanje hodnika i kopanje kanala.

-          I to je za ljude.

-          Naravno, to su časni i pošteni poslovi.

-          Pa, šta je onda problem? Bar ću da imam veću platu.

-          U pravu si; ako uspeš da se zaposliš.  I da te podsetim da ima nešto važnije od plate: da li ćeš biti zadovoljan tim poslom? Bojim se da neko ko želi da uživa u životu neće tad biti presrećan. Ako ne budeš, bar ćeš znati na koga da se ljutiš. Ovde možeš da budeš zadovoljniji sa malo više truda.

-          Ovde za sve trebaju pare i veza.

-          Opet smo na početku. Nisi slušao, ali nema veze. Možda za 0,05% njih u državnim firmama i ima mesta na taj način. Imaš li pare?

-          Nemam.

-          Imaš li vezu?

-          Nemam.

-          Pa šta ćeš onda? A znaš da je sada zabranjeno zapošljavanje u državnim ustanovama?

-          Ali ukinuće se.

-          Da, a možda jednog dana i kod nas znanje počne više da se ceni., a ti tad, kad se to desi nećeš imati šta da ponudiš. 

-   E kad će to da se desi kod nas? Nikad. 

-   Nikad se ne zna. Vidi šta se za poslednjih 10-ak godina sve izdešavalo. Kako se desilo loše, tako može i dobro da se desi.

-   To me jedino i brine. Šta ako se stanje popravi a ja ...

-   a ti nemaš ništa da ponudiš?

-   Da, a možda se desi kataklizma, rat, poplave.

-   Možda.

-          Pa šta će mi onda škola?

-          Da bi preživeo. Koja god kataklizma da se desi, znanje ti niko ne može oduzeti. Sećam se kad su kod nas dolazile izbeglice iz Hrvatske, najbolji stručnjaci odmah su se zaposlili. Neki su izabrali da odu. Završi i ti školu, nauči nešto, pa IZABERI. Kod nas je mala konkurencija –  većina NE razmišlja – isti su kao ti. Oni koji MISLE, ulažu u budućnost, ulažu u sebe, u znanje, oni mogu da poprave uslove u svojoj zemlji . Oni koji znaju mogu da izaberu gde će i šta će. Vreme krize je odlična prilika za dokazivanje i napredovanje. A sa tvojim neznanjem ko će da te primi? Možda stranci koji sve više ovde otvaraju firme?

-          Hmmm.

-          Ali i ti imaš izbor.

-          Imam?

-          Da, svako ima izbor - možeš da nastaviš da „uživaš“ kao do sad, ili da razmisliš i uzmeš knjigu da počneš ozbiljno da učiš.

OČEV POKLON

pitija | 07 Mart, 2017 10:34

Od oca mi je ostalo veliko nasleđe: časno ime i uspomene za ponos. Zato i tugu dostojanstveno nosim.

Vredan je bio i mnogo radio, a nikad se nije žalio. Uvek je bila kriza, nisu ta prošla vremena bila toliko lepša, samo mi brzo i lako zaboravljamo. Uvek je bilo ljudi koji se žale, ali moj otac - nikad.  Bio je zadovoljan zbog rada koji je voleo, možda i što je „mirno spavao“, jer nikog nije prevario. I u vreme najveće inflacije, u vreme čekova bez pokrića, on kao niko drugi, ili bar malo ko drugi, nije potpisao NI JEDAN ček bez pokrića: „Ne mogu da potkradam svoju državu“ – pravdao je svoje poštenje.

Državu nije uspeo da sačuva, bilo ih je više s druge strane, ali je ipak imao mnogo da ostavi u nasleđe: Najdragoceniji mi je jedan poklon: jedna rečenicu, jedna mudrost za ceo život. I da ništa više nije ostalo, osim nje, ostalo je mnogo.

Sećam se, dok nas je gledao, a osmehom otkrivao ljubav i ponos, kako je spokojan i zadovoljan često je govorio: „Nikad nisam imao više nego sad“ – prvo bi ozbiljan nabrajao materijalne stvari koje nam je doneo progres: auto, nekad je imao samo bicikl, pa televizor, a nekad nije imao ni tranzistor itd. itd.  A onda bi nastavio da nabraja decu i unučiće. Pri pomenu dece njegovo lice  bi zasjalo jačim osmehom, a kad su kasnije stigli i unučići, celo lice mu je sijalo od sreće.

Ta rečenica, taj osmeh i zadovoljstvo duboko su mi se urezali u vene, u srce i dušu. Želim i ja da imam sve što i moj otac.

Uz osmeh danas i ja često govorim : Danas imam najviše“ i lepo mi je. Naravno ne uvek, ponekad plačem, ali „suze su u redu“, i puno se smejem i poznajem divne ljude.

Zato mi dođe nekako teško, kad ljudi kažu da je sve manje dobra i sve manje ljubavi.

Izgleda nas godinama malo po malo odućili od dobrote i ljubavi.

Uči se to, uči uvek i stalno, od rođenja pa kroz čitav život.  Ko nije naučio u detinjstvu, može sa učenjem da počne danas – nikad nije kasno. Ne treba potcenjivati snagu makar samo jednog dana, kad smo bili dobri i kad smo voleli svim srcem.

Krenimo prvo od sebe. Volimo sebe i budimo dobri prema sebi, oprostimo sebi što smo ponekad nespretni, nesnalažljivi, što grešimo, ne znamo i ne možemo sve. Podignimo sebe kad padnemo – pokupimo svoje delove, obrišimo prašinu, previjmo rane da ne ostanu ožiljci i krenimo dalje. Osmehnimo se svojim nedostacima. Mi smo sebi najbliži.  Dobri sa sobom, dobri za druge. Zadovoljni i naivno srećni kao deca. Čuvajmo to dete u sebi i raširenih ruku krenimo u susret novom danu, novim ljudima.

Ne zamerimo ni drugima. Kad je neko neljubazan, ili loš, to samo znači da je nesećan. Njemu najviše treba ljubavi.

Ne gledajmo da li je to što radimo malo ili veliko. Dobra stvar nikad nije mala i nije sitnica.

Dobra stvar je uvek velika, velika kao osmeh na nečijem do tada tužnom licu, velika kao ponos na oca, u mom srcu.

„Tata, hvala što si me naučio da budem zahvalna životu.“.

VIŠE SREĆE DRUGI PUT

pitija | 02 Mart, 2017 12:25

Rešim ja da pošaljem priču na konkurs, ali pošto sam je toliko puta ispravljala, bila sam tako umorna da nisam mogla više ništa da pišem, pa ni lične podatke.
Uostalom, ako me izaberu nek jave, pa ću lako da im napišem sve od rođenja do današnjih dana.
Ipak morala sam da napišem bar ono osnovno, pa stavim broj telefona, ali dodam da me džabe ne zovu, jer nikad ne znam gde mi je, niko me ne zove, zato što ga ne nosim :)
Dopišem i da imam puno god, ali da se nikad mlađe nisam osećala, tj, ovako otkačena nikad nisam bila.
Prošle godine sam sama izdala prvu knjigu, jer niko drugi nije hteo. Nijedna priča nije prošla ni na jednom konkursu :)
Na kraju dopišem da su izmene teksta dozvoljene i poželjne, samo da već jednom uđem u neku zbirku. Nagrada ne mora. 
Pozdravim ih uz " čujemo se, mada, ne verujem da ćete da se javite, ali se nadam, jer "nada poslednja umire."
Na moje veliko iznenađenje, uskoro mi se javiše:
 
"Ovim putem potvrđujemo Vaše učešće na konkursu za kratku priču i zahvaljujemo se na podršci i uloženom trudu, ali i želimo puno sreće".
 
 Ja to shvatih kao
 "više sreće drugi put " :).
 
Ma dobro, ni svi veliki umetnici nisu bili shvaćeni, a mnogi su se proslavili tek posle ....... a ja izgleda neću ni tad :)
 .
 
Accessible and Valid XHTML 1.0 Strict and CSS
Powered by blog.rs - Design by BalearWeb