Limunada

Почетак августа 2017.

По идеји, а и у част ученика генерације, почетком маја посадили смо дрво у  парку нашег Дома ученика. У садњи је учествовало нас неколико васпитача, теткица и ученици.

Дрво је лепо напредовало, а онда је дошло лето и годишњи одмори. Нисам радила, али чим је почела врућина, сетила сам се нашег- Кукијевог дрвета.

Позвала сам теткицу да га обиђе – није радила.

Значи, морам сама да одем да га обиђем и  залијем.

Дрво младо, није ни корен разгранало, а врућине велике.  Срећом држало се. Имало је пуно сувих листова, али видело се да је у њему још живота - зеленила.

Нађох канту за заливање и два пута се вратих. Залих га добро. Требаће му влаге, док се не вратим са одмора. Замолих другу теткицу да га залива кад ја одем. Али ускоро и она оде на одмор.

-          Задужићу колегинице које раде. – рече ми.

Прошло је још месец дана, а врућине све веће – црвени метео аларм. Земља испуцала,  ливаде пожутеле. Лишће опада са дрвећа као да је јесен, а зимзелено је још нежније и још лакше се суши.

-          Да ли се држи наше "Кукијево" дрво? питам се, а онда позовем да питам и колегиницу.

-          Нисам била да га видим.- Знам  да је и њој стало до дрвета, али је далеко и има посла. Тек да буде оптимистична, додаде, да нас охрабри:

-           Ма нек се челичи. – Разумем да се шали, али мени није до шале. Ова година је баш озбиљна и опасно прети.

Чим се вратих са пута, ујутру пожурим да видим дрво. Наиђох на теткице које раде око дома. Вредне жене, сваког дана имају пуно посла који треба да заврше; дању је пакао, па журе што више да ураде ујутру.

  Кад би се могло нико ништа не би радио, али мора се.

-          Дошла сам да обиђем дрво – кажем им.

-          Какво дрво! Видиш да СВЕ ПОГОРЕ. СВЕ СЕ ПОСУШИЛО – рече једна од њих и настави свој посао.

-          Да, али ОВО НЕ МОРА да погори и да се осуши.  – помислих и приђох нашем "Кукијевом" дрвету. Држи се, али по трави око њега видим да одавно није заливано.

Оно што започнеш, мораш  сам и да завршиш, схватих и три пута се вратих до њега, носећи пуну канту воде.

-          Ово дрво не сме да се осуши. Морамо добро да чувамо Кукијево дрво.- рекох поново себи.

Прође још недељу дана паклене врућине; дуго очекивана киша нас заобиђе.

-          Мораће једног дана  киша ипак да падне. А до тад наше Кукијево дрво ће издржати. – помислих и опет га добро залих.  Поскидах осушено лишће и осмехнух му се на поласку.

Има у њему још живота, гране су му зелене, има и нових листића.  Мало, нежно дрво, изборило се и преживело највећу сушу.

Oduvek volim bajke. I kao mala i sada. Ne zato što su naivne, već naprotiv, zato što na jednostavan način pričaju velike mudrosti.

Sećam se kako bi se odnekud pojavilo zlo, a onda bi to zlo počelo da jede sve pred sobom. Vremenom je poraslo, a kako je raslo moralo je više i više da jede; tako da je pojelo sve što se pojesti da. Kad više nije imalo šta drugo da jede, moralo je da počne da jede samo sebe.

Kao maloj to mi baš i nije bilo tako jasno. Pitala sam se kako zlo može da jede samo sebe i može li da pojede celo sebe i da nestane.Trebalo mi je skoro pola veka da to shvatim i nađem odgovor na to pitanje:

Jednom, ne tako davno, odnekud se pojavila televizija. Deloval je lepo i privlačno, kao uostalom i svako zlo. Tako maskirana, lako je osvojila ljude. Zavoleli su je, a ona je polako počela da im jede prvo vreme, onda druženje i međusobne razgovore. Ljudi su sve manje pričali jedni sa drugima, sve manje se obilazili, a sve više sedeli kod svojih kuća i gledali televiziju. Televizija je rasla, pa joj je trebalo sve više i više i vremena i prostora. Počela je polako da u prvi plan stavlja ružne reči, pa nemoralne stvari, pa da sve izvrće, da sve lepo zameni ružnim i proglasi ga jedino ispravnim.

Tek poneku lepu i pametnu stvar potisnula je na neki drugi, treći kanal. Od ljudi je nastavila i prešla na decu: polako ih je trovala raznim lošim uzorima, vrednostima, štetne stari je predstavljala ispravnim, zdravim i poželjnim.  Počela je da zanemaruje, uništava svaku vrlinu pristojnih i lepo vaspitanih dečaka i devojčica, da ih izvrće ruglu i podsmehu,  tera da se menjaju ili stide.

Kao da sve to nije bilo dovoljno, onda su i vlasnici zla, jer zlo uvek ima svog gazdu, počeli da misle da novcem mogu sve da kupe i da zato imaju pravo da pričaju šta hoće, kako i koliko. Da svoje mišljenje predstavljaju kao opštevažno, opštevredno i samovredno.

Zlo je nastavilo sve više i brže, misleći da tako jede i inteligenciju normanog mislećeg čoveka, da mu ispira mozak. Nastavilo je da jede hrabrost, odvažnost, dostojanstvo i da seje strah. Plašilo je sve i svakoga, svim i svačim. Stalno, bez prekida. Tako je  toliko naraslo da je prešlo granicu, izgubilo svaku meru, toliko se zanelo da je potcenilo sve ljude. Trenutak kad se potceni dobro i mudrost u ljudima, je trenutak kad zlo počinje da jede samo sebe.

Jer, ljudi su ipak različiti.

Kad god izgleda da je sve izgubljeno i propalo, da su se svi predali, da su svi pokoreni, odnekud se pojavi NEKO.  Uvek postoji NEKO ko može nešto da preokrene, ko misli svojom glavom, ko se razlikuje. Neki  ljudi nisu bili tako naivni, nisu se dali zavesti njegovom lepotom i obmanama. 

Ti neki ljudi malo po malo gasili su svoje televizore, prestajali da gledaju neke programe i kanale. A za njima i ostali. Ostavili su samo neke  kanale; kanale za sport, prirodu, nauku, humor.

Tako zlo jede samo sebe.  Ostaje samo tek u granicama opomene i opreza. Mora tako, jer bez zla nema dobra.

Kao što se ni dobro ne može suzbiti, tako ne može ni zlo.  Ostaje njihova stalna borba i smena premoći. 

• Početna strana
• Arhiva
• Fascikle
• Linkovi

• I MAME I TATE
• BIVŠA
• moja majka - VENČANICA
• MIOKARDITIS 8 .deo
• JEDNOM KAD SAM BILA BOLESNA 7.deo
• ЈEDNOM KAD SAM SE RAZBOLELA 6 deo
• JEDNOM KAD SAM SE RAZBOLELA 5.deo
• JEDNOM KAD SAM SE RAZBOLELA 4.deo
• JEDNOM KAD SAM SE RAZBOLELA 3 deo - NAJBOLJE JE ZDRAVO SRCE
• JEDNOM KAD SAM SE RAZBOLELA 2.deo

• kratke priče [179]
• Generalna [84]

• RSS 0.90
• RSS 1.0
• RSS 2.0
• Atom