Limunada

MOJE ŽEDNO DRVO - avgust 2017

pitija | 07 Avgust, 2017 15:51

Почетак августа 2017.

По идеји, а и у част ученика генерације, почетком маја посадили смо дрво у парку нашег Дома ученика. У садњи је учествовало нас неколико васпитача, теткица и ученици.

Дрво је лепо напредовало, а онда је дошло лето и годишњи одмори. Нисам радила, али чим је почела врућина, сетила сам се нашег- Кукијевог дрвета.

Позвала сам теткицу да га обиђе – није радила.

Значи, морам сама да одем да га обиђем и залијем.

Дрво младо, није ни корен разгранало, а врућине велике. Срећом држало се. Имало је пуно сувих листова, али видело се да је у њему још живота - зеленила.

Нађох канту за заливање и два пута се вратих. Залих га добро. Требаће му влаге, док се не вратим са одмора. Замолих другу теткицу да га залива кад ја одем. Али ускоро и она оде на одмор.

- Задужићу колегинице које раде. – рече ми.

Прошло је још месец дана, а врућине све веће – црвени метео аларм. Земља испуцала, ливаде пожутеле. Лишће опада са дрвећа као да је јесен, а зимзелено је још нежније и још лакше се суши.

- Да ли се држи наше "Кукијево" дрво? питам се, а онда позовем да питам и колегиницу.

- Нисам била да га видим.- Знам да је и њој стало до дрвета, али је далеко и има посла. Тек да буде оптимистична, додаде, да нас охрабри:

- Ма нек се челичи. – Разумем да се шали, али мени није до шале. Ова година је баш озбиљна и опасно прети.

Чим се вратих са пута, ујутру пожурим да видим дрво. Наиђох на теткице које раде око дома. Вредне жене, сваког дана имају пуно посла који треба да заврше; дању је пакао, па журе што више да ураде ујутру.

Кад би се могло нико ништа не би радио, али мора се.

- Дошла сам да обиђем дрво – кажем им.

- Какво дрво! Видиш да СВЕ ПОГОРЕ. СВЕ СЕ ПОСУШИЛО – рече једна од њих и настави свој посао.

- Да, али ОВО НЕ МОРА да погори и да се осуши. – помислих и приђох нашем "Кукијевом" дрвету. Држи се, али по трави око њега видим да одавно није заливано.

Оно што започнеш, мораш сам и да завршиш, схватих и три пута се вратих до њега, носећи пуну канту воде.

- Ово дрво не сме да се осуши. Морамо добро да чувамо Кукијево дрво.- рекох поново себи.

Прође још недељу дана паклене врућине; дуго очекивана киша нас заобиђе.

- Мораће једног дана киша ипак да падне. А до тад наше Кукијево дрво ће издржати. – помислих и опет га добро залих. Поскидах осушено лишће и осмехнух му се на поласку.

Има у њему још живота, гране су му зелене, има и нових листића. Мало, нежно дрво, изборило се и преживело највећу сушу.