Gušt i dert

NIJE MALI GEST

pitija | 27 Jun, 2018 16:14

 

Nikada nisam znala da razlikujem koje meso je bolje: od buta ili plećke. Sigurno je bolje ono što je skuplje. Ali šta kad na akciji bolje meso bude jeftinije?

Danas odem u Ideu da kupim junetinu.

-          Možete li da mi sameljete 600gr junetine?

-          Hoćete od buta ili plećeke? – upita me ljubazna prodavačica koja skoro dotrča sa drugog kraja prodavnice. Videlo se da ima malo radnika. Savih se da bolje pogledam cenu.

-          Ja se u to ne razumem.

-          Ma možete i od plećke pa ću dva puta da Vam sameljem.

Uzmem  tako meso i krenem da kupim još nešto. Ma nikako to da nađem. Vrtim se oko onih polica sve u krug.

-          Gospođo, gospođo. Uh, dobro da sam Vas našla. – trči za mnom ona prodavačica. – dajte mi to meso. Nisam Vam dobro kucala.  Dala sam Vam plećku, a naplatila but.

Gledam je ja belo, ne shvatajući šta mi priča.

-          Naplatila sam Vam više.

Otkuca mi ponovo meso i pruži.

-           Jao kad sam shvatila šta sam uradila odmah sam pošla prema kasi da Vas tražim. Da Vas nisam našla, ne bi mogla da se smirim. – reče iskreno se osmehujući  i požuri da pakuje robu. Bila je sama na odeljenju za meso.

Zahvalih joj iskreno obradovana. Obradova me činjenica da još postoje ljudi koji se brinu ako vas oštete za 60dinara.

I nije to mali gest. Ništa nije malo, ako padnemo na testu.

-          Kako Vam se zove koleginica koja radi na odeljenju za meso? – pitah drugog prodavca.

-          Zorica. Zašto pitate?

-          Hoću da je pohvalim.

 I evo: hvalim jednu Zoricu koja radi u Idei u Jagodini na pijaci, i koja je sačuvala i poštenje i savest i osmeh, bez obzira na sve okolnosti. A to je mnogo.

Možda za ovu pohvalu  Zorica neće  saznati; ali znam da će nastaviti da radi isto. Takvi se ne menjaju i ne kvare lako.  A ako ipak nekako sazna,  možda će joj prijati i biti lakše kad umorna dođe kući s posla.


 

SEZONSKI POSAO

pitija | 27 Jun, 2018 10:00

Posle dužeg oklevanja ( ne znam zašto) shvatih da ipak moram da odem na kontrolu kod kardiologa. Samo da uzmem uput.

Odem u 11h. Čekaonica puna. Osvrnuh se oko sebe i počeh da čitam obaveštenja. Sezona godišnjih odmora radi samo jedna doktorka, pre podne. Moja otišla u penziju.

- Pretpostavljam da je sad kasno da predam knjižicu? – uspeh da na kratko zadržim i upitam sestru. - Piše da se knjižice predaju od 7?

- Jeste. Dođite sutra u 7. – sestra mi kratko odgovori i žurno ode.

Dođem kući i kažem mužu:

- Ostavi mi ujutru knjižicu kad pođeš na posao, a ja ću kasnije da dođem kod doktora.

Sutradan u 7 i 15min, muž ljutito ulazi u sobu i još s vrata viče:

- Knjižice se LIČNO daju sestri. Eno puna čekaonica, svi čekaju sestru. A ona dolazi u pola 8.

- Kako kad mi rekla, a i videla sam i da piše? - pokušah ja da se opravdam.

- Nova pravila, rekoše mi ljudi. Eno svi sede i drže kod sebe knjižice.

- Zašto onda treba da se dođe u 7? – htedoh da pitam, ali odustadoh.

- Evo ti ova TVOJA knjižica pa radi s njom šta hoćeš. - baci mi knjižicu s vrata. - ja zakasnio zbog tebe na posao.

Eto, još ja ispadoh kriva.

Sva sreća da sam na odmoru. Nego dok se ja spremi, za danas je kasno. Moraću neki drugi dan.

Odložim sve obaveze i taj dan posvetim ČEKANJU.

Stigoh tačno oko 7, sestra stiže skoro tačno u pola 8 a kod doktorke stigoh na red taćno za pauzu.

- Ne nerviraj se, ne nerviraj se – umirujem sebe. – Kud žuriš? Ionako si na odmoru.

Kad se završi pauzaaaaa i konačno stigoh na red, ljubazna doktorka me upita:

- Šta Vam treba? Uput? A pa ne može danas. Uputi za specijaliste se uzimaju od 1. - 5. u mesecu.

- Ovaj narod nikako da se nauči redu – reče sestra pružajući mi račun za participaciju. Da li je ona to na mene mislila?

- Smiri se smiri se. Sva sreća da si do 5-og na odmoru. Ionako nigde ne ideš.

Mada, mislim se, mogla bih nešto sezonski da radim. Mogu, npr da dam oglas:

"Dok ste Vi na odmoru, ja čekam u redu za Vas. Cena povoljna."

JOŠ MALO O FENOMENU ZADRUGA

pitija | 25 Jun, 2018 15:54

Zadruga je kao svaka zavisnost zanimljiva, privlačna i lepa na početku, jer da nije tako ne bi se mnooogi upecali.

Npr mogu je gledati bolesni, garantovano skreće misli, usamljeni , ili  oni što pate od nesanice. Eto ja sam mojoj majci predlagala da gleda zadrugu kad se probudi ujutru u 4, kako bi posle imala o čemu da priča sa komšinicom kad piju kafu. Nema mnogo tema za razgovor ako imate 80 i kusur godina.

Problem ove zavisnosti, kao i bilo koje druge, nastupa ako se pretera. Onda su posledice opasne, bilo moralne, estetske, intelektualne, kulturne, vaspitne, finansijske.

Ne volim da sudim, samo se čudim, a onda podsetim sebe da postoje ovakvi i onakvi ljudi i ukusi.

Eto opet smo se podelili za one koji su gledali i oni koji nisu, na one koji su za Kiju i one za Lunu.

Mnogo volimo da se delimo.  Kao nekad na četnike i partizane, na patriote i izdajnike, na intelektualce i primitivce, na demokrate i nedemokrate, na vlast I opoziciju  itd itd. Hajd što različito mislimo i vidimo stvari to je dobro, ali nije dobro što se uz to svađamo, vređamo, čak mrziiimo. Hej, mrzimo se međusobno; zar nam nije dovoljno šta nam drugi rade?!

I znate šta, nismo mi izmislili rijalitije. Nismo mi toliko pametni da to izmislimo ( šta smo mi uopšte izmislili u poslednje vreme, ne mogu da se setim); to vrhunski, svetski timovi psihologa osmišljavaju.

Bacaju nam udicu, hvataju nas na EGO – na neodoljivu potrebu da smo U PRAVU, da smo bolji od drugih - Ja sam u pravu što sam gledala, ne ja sam u pravu što nisam gledala,  Svađamo se ko je u pravu, pa kad verbalno nije dovoljno a onda “drešimo kese” i šaljemo poruke.”U pravu sam ja što sam za Lunu”. “Ne, u pravu sam ja što sam za Kiju.”

Hajde da kad već imamo priliku vežbamo toleranciju. Hajde da se složimo, makar oko toga  da se ne slažemo.

Evo čitam ove objave gde se pljuju oni koji su poslali poruke za rijaliti igrače a ne za bolesnu decu. Jeste, razlika u prikupljenom novcu za jedno i drugo je ogromna, ali to ne znači da oni koji su glasali ne šalju poruke i za bolesnu decu.

Ne znači ni da oni koji pljuju druge i objavljuju takve tekstove šalju poruke za bolesnu decu.

A ako šalju, hajde da to objavljujemo, hajde da svako pođe od sebe od onog dobrog što je uradio.

Hajde da tako preplavimo internet, da ŠIRIMO dobrotu, lepe želje i humanist.

Evo ja nisam poslala nijednu poruku za Zadrugu, ali svakog meseca šaljem bar 2-3 poruke za bolesne.

O ovome treba pričati sve dok vrednost novca uplaćenog za humanitarne fondove ne nadmaši vrednost novca za rijalitije.

Tad će nam i država biti bolja. Jer država, to smo mi.

BRZI KOLAČ

pitija | 24 Jun, 2018 20:29

Volim ovaj internet. Ima svega što ti treba. Evo na primer – recepti.Sve lepo objašnjeno, ima i slika, a od nedavno primetih da ima i vreme pripreme. Nisam ranije obraćala pažnju na to. Ali sad, mi to treba.  Ne znam zašto, ali treba mi. Ne kaže se uzalud „Vreme je novac“,  mada ja novca nemam, a vremena imam koliko hoću. Tek je pre podne.

-          Izaberem „brzi kolač“. Vreme pripreme samo 45 min. Taj mi treba, jer za  sve  ove koje sam do sad pravila  trebalo mi je bar pola dana.

-          Sastojci: imam ... skoro sve. Fali mi samo neslani sir... Dobro skoknuću do prodavnice.

-          Štaaaa? Nemaju  neslani sir...... ma dobro, važno da prodavnica radi. I to je bolje nego da prodavnica ne radi zbog popisa ili inspekcije. Uzeću ovaj koji imaju.  

-          Ne. Ovoga puta ne. Uvek improvizujem, pa mi posle krivo kad mi kolač ne uspe. Ovaj ću da pravim tačno po receptu. Onda, pravac supermarket.

-          Opet radi jedna kasa. Ispred mene tri kupca sa prepunim korpama.

-          Imate super karticu – pita kasirka. Imam- odgovara srećni kupac dok se dalje dogovaraju o mogućim pogodnostima. Hoćete markicu? Hoću. Koliko mi još markica treba za ovu šerpu? /  Kad stigoše da gledaju šerpe iz prospekta, prestadoh da ih slušam i počeh da se prisećam brze antistres tehnike. Drugom kupcu  aparat neće da očita karticu. Dobro je, iz 5/og pokušaja sve je u redu.  Treći je penzioner, koji pokazuje penzioni ček zbog prava na popust. A onda vadi drugi ;ek, ali pošto lepo ne vidi, i ruke mu drhte, daje da mu popuni ljubazna kasirka. I tu sam imala sreće; nisu se mnogo dogovarali, kako sam očekivala. 

-          Sad sam ja na redu.

-          Hoćete da propustite majku sa detetom – pita me kasirka.

-          Naravno. – odgovaram ja i prosto se stidim što je nisam videla kad mi je došla iza leđa. A iskreno još mi neprijatnije što samo sa neslanim sirom u korpi čekam red između ljudi koji obavljaju nedeljnu kupovinu.  Ubacih i jednu čokoladicu sa police pored. Tak da se ne brukam.

-          Dobro, je; prošlo je samo sat vremena. Sva sreća što živim u malom gradu pa su prodavnice blizu.

-          Brzo vadim posude sa polica i namirnice iz frižidera.

-          Ne moram više u kompjuter, tj recept da gledam. Znam ga napamet. Sve je to slično. Imam i ja neko iskustvo. Merim svaku namirnicu i sipam u po jednu činiju. Baš kao što rade na televiziji. Kako su pametni, tako je sve očas posla, a ne kao što sam ja radila i sipala sastojke iz kutije ili kese.

-          Nema veze što je prošlo planirano vreme, važno da sve dobro ide. Još samo da zagrejem rernu. Prođe još 10min. Pa još pola sata da se peče na jakoj temperaturi  i 20 min na slaboj.  Taman da napravim fil. Skoro da je savršeno ispao; nije baš kremast kao na slici, ali to je valjda zato što prvi put pravim.  Lako je njima da slikaju za internet,  mogu da izaberu kad im najbolje uspe. Samo ne sme fil na toplu koru. A sporo se hladi. Leto, a u frižider ne sme. Posle sat vremena hlađenja konačno mogu da isfilujem kolač.  Izgleda da vreme nabavke, zagrevanja, hlađenja nisu računali. A ni vreme za pranje svih ovih prljavih činija i tepsija. Dobro, mogla sam to dok se hladila kora, ali imam valjda i ja dušu da odmorim i samo malo zavirim u rijaliti. Tek da budem u toku.

-          Gde je ručak? – upita me muž kad u 3 dođe s posla..

-          Ručak!!!!! Koji ručak??? A da, ručak. Ja totalno zaboravila.  Ali, zato imamo novi kolač. Pravila sam brzi kolač.

-          BRZI kolač si pravila celo pre podne!!!? Imaš li bar nešto za jelo, osim brzog kolača?

-          Imam. Mislim, nemam, ali mogu da ispržim jaja.

-          Dobro da bar to nisi zaboravila. A šta ti je ovo? – između hrpe prljavih činija, muž podiže jednu kesu.

-          Ups!!!!  Neslani sir. – iznenadim se ja, ali brzo se setim -   On odlično ide uz pržena jaja, pa još kad napravimo salaticu. Savršen brzi ručak.

 

PITAM SE PITAM

pitija | 22 Jun, 2018 11:50

I završi se najgledaniji rijaliti šou svih prošlih i budućih vremena.

Pobedi miljenica nacije.

Mislila sam da sam pametnija od drugih, ali moram priznati da sam malo i ja virila u tu „belu kuću“. Ko ne bi voleo da vidi šta se dešava u „beloj kući“? Neću da se pravdam zašto sam ja to radila. Uzalud da svi koji smo gledali navodimo razloge zašto smo to radili: da li je to zbog ljubavi prema psihologiji, upoznavanja stanja nacije,  sagledavanja moći manipulacije, dosade, zavaravanja i zaboravljanja na sopstvene problema itd itd, činjenica da smo ako ne gledali, a ono skoro svi znali o čemu se radi.

 Jedan dečak reče „ ko to gleda taj nije normalan“. U pravu je dete, mnogo nas je što više nismo normalni.

Ali ne bih o Zadruzi, i mnogim spornim pitanjima;  htela sam samo da se osvrnem na jednu stvar i javno  zapitam:

kako nekog ko je savršenog fizičkog (dobro, korekcije su neznatne da su neprimetne), moderan, obrazovan, vrlo inteligentan, elokventan može neko da vara i da ne voli?

Možda tu onda nije sve kako se čini i kako izgleda? Možda lepota i inteligencija nisu dovoljni za ljubav? Možda treba još nešto više?

Podseti me sve ovo na dečiju pesmu davnih, davnih godina Zorana Lekovića:Ona je najlepša na svetu.

Gledajte sad, dolazi on,

Pod ruku s njim ide čupava malena,

Tankonoga bleda,Pegava i riđa,

Pa to je jedna ni malo lepa žena.

A on kaže:

Ona je najlepša na svetu, već sam ti pričao o njoj,

Devojci kao što je ona,

Život poklonio bih svoj.

Pišem ovo zbog devojčica koje žele da se ugledaju na silikonske lepotice, koje teže perfektnim oblinama i lažnim osmesima  - izveštačenim kopijama.

Devojčice drage volite sebe kakve god da ste, priroda stvara najlepšu lepotu. Volite sebe ali i druge . Budite dobre i ne brinite ako niste savršene.

DO ZVEZDA I NAZAD

pitija | 09 Jun, 2018 18:29

-          Baš mi se sviđa ova košulja? – reče koleginici. Zastale su ispred jedne radnje i na brzaka pogledale izlog.  Do početka takmičenja ostalo je još malo. Ako želi da je kupi moraće da požuri. – Iz svakog grada u koji dođem, želim da imam neku uspomenu. Kad sam bila mala kupovala sam lutke, sad kupujem nešto za sebe.

Brzo su ušle u radnju.

-          Lepa je – reče joj koleginica – ali mora da se pegla. Ja više volim one što operem i odmah mogu da obučem.

-          Ne mogu da joj odolim. Kupiću je.

Zadovoljna izađe iz radnje sa košuljom, koja će pored drugih uspomena da je podseća na ovaj grad u kome se održavao susret domova učenika – popularna domijada, koju su obožavali i učenici i vaspitači. Takmičenja za koja su one bile zadužene bilo je završeno.

Potrčaše do sale centra za kulturu da gledaju nastupe koje su pripremile ostale koleginice sa učenicima njihovog doma. Stigoše taman na vreme.  Ubrzo se zatvoriše vrata; ugasiše se svetla. Presta žamor. Ču samo svoje srce.Upališe se reflektori.   

Na pozornicu kročiše učenici. Počelo je njihovih „5 minuta slave“.

***

Nastup učenika njenog doma bio je završen. Koleginica i ona istovremeno ustadoše da ih glasnim aplauzom pozdrave. Osetila je kako joj se srce širi kako bi prihvatilo svu milinu i oduševljenje tog trenutka. Kako ih je volela dok je gledala kako su bezbrižni, talentovani, manje talentovani, kako na pozornici daju sve od sebe, kako se trude i istovremeno uživaju. I pre nego se završio aplauz požuri iza pozornice da ih sačeka, na trenutak zaboravljajući na koleginicu.

Nije znala kako drugačije da im prenese sve svoje oduševljene, osim da ih redom sve izljubi, čvrsto stisne ruku. Onda se, da ne bi kvarila magiju trenutka nečujno kao što je i došla udalji i vrati u salu da nastavi da gleda program.

-          Kako je teško biti u žiriju! – prošaputa koleginici. dok je istom jačinom pozdravljala nastup učenika drugog doma. – Ne bih znala ko je najbolji. Koliko talenata, sposobnosti, dara u njima ima, pa to je neverovatno. Naše poznajem, pa ih zato najviše volim, ali verujem da svuda ima divnih mladih ljudi koje je lako zavoleti.

Pogleda po sali. Osim članova žirija i nekoliko vaspitača sve ostalo su bili učenici. A imalo je još praznih mesta u prvom redu.

Sigurno su opet imali neka važnija posla. Navikla je već na ta prazna mesta pa ne dade previše vremena ni njima ni sebi, nego izađe napolje.

Na klupi u obližnjem parku učenici su pevali i svirali; oni koji su nastupali bili su u sredini, a oko njih su bili drugari koji su ih bodrili iz publike. Sada su hteli da im se što više približe, ne bi li i oni osetili slast slave. Tapšali su ih, divili im se i s poštovanjem gledali.

U trenu odnekud se stvoriše velike flaše piva: jedna pa druga, treća. Pet. Pogledom ih prebroja i uteši se da učenika ima dovoljno za tu količinu alkohola.

Sede na klupu preko puta njih sa namerom da uživa u trenutku i danu koji prolazi. Neki učenici poneseni i zaneseni „5 -minutnom slavom“ mahali su flašama u želji da sreća traje još, još. Flaša je išla iz ruke u ruku. Negde se zadržavala duže, negde kraće; neki su je samo prosleđivali dalje.

Nekoliko učenika joj priđe: bili su nasmejani, raspoloženi da popričaju malo,  tek da daju do znanja da nisu prešli granicu pristojnog ponašanja.

-          Koliko srećnih i talentovanih mladih ljud – pomisli – a koliko nesrećnih odraslih ljudi. Šta se dešava sa ovim mladim ljudima kasnije? Gde ih put vodi? Gde se gube svi ti darovi sa kojima se ova deca rađaju, gde nestaje sva sreća koju sada imaju? I zašto?

Učesnike su drugari hvalili, iznova i iznova, a te reči su budile žeđ za još i opijale jače od najjačeg alkohola.

-          Je l da smo bili najbolji? – doviknu jedan vidno zagrejan učenik.

-          Ne znam. I drugi su bili dobri.  – vaspitačica kratko zastade da razmisli, pa upita: - Jesi li ti dao sve od sebe?

-          Jesam.

-          Jesi li zadovoljan sobom?

-          Jesam.

-          Pa šta ti više treba?

-          E vaspitačice, svi žele da budu prvi. To je najvrednije i najvažnije. Zar Vi ne bi voleli da budete prvi?

-          Ranije sam mnogo želela i radovala se kad osvojim neku nagradu, kad pobedim drugog, uradim nešto bolje od nekog. Prijalo mi je kad me drugi tapšu po ramenu, hvale. Patila sam mnogo kad bi to izostalo. Vremenom sam uspela da promenim prioritete. Sad se takmičim sa sobom.  – reče, ali vide da je učenik ne razume. Nezadovoljan odgovorom gledao je u pravcu društva. Samo dodade:

-          Ma sigurno će potplatiti žiri. Zna se ko će biti prvi. – raspoloženje mu zameni bes i ljutnja.

-          Jesi gledao nastupe drugih domova?

-          Nisam, ali znam. Tako je uvek. Nepravda. Veze.

Drug iz grupe mu priđe,  zagrli ga,  pa se zajedno opet okrenuše ka grupi još glasnije pevajući.

Na tren osta sama, a onda joj priđe jedna devojka; tiha i mila kao i uvek, kao svakog običnog dana. Sede pored nje.

A svojim nastupom je oduševila sve. Svi su joj se divili, hvalili je. U domu je bila najbolja, ali znala je da mora još mnogo da uči. Zato je upisala i muzičku školu. Iz tihe mrvice na sceni bi postajala opasna tigrica. Muzika je živela u njoj i svaki put kad bi pustila glas, on bi se vinuo do neba, do srca slušalaca. A onda, kad bi završila nastup opet bi posajala ona draga, skromna, prirodna, koja se izdvaja u moru istih.

-          Bila si super, kao i uvek. Nije se videlo da si umorna. Jesi zadovoljna svojim nastupom? Znaš da se ja mnogo ne razumem u muziku. Muziku srcem ocenjujem, a kad god ti zapevaš ja zaplačem; ne zbog teksta, jer ne razumem engleski na kom pevaš, već zbog osećanja koja probudiš u meni –  devojka je u poslednje vreme ima problema, ali se junački bori sa njima i zato joj je bila još draža.  

-          Jesam, zadovoljna sam kako sam otpevala.  Više nisam umorna; biću dobro. Učila sam sinoć do kasno. Imam važan test.

-          Imaš puno obaveza, ali ne žališ se. Nisi popustila sa uspehom u školi? Bićeš odlična?

-          Da. Teško je, ali ja ovo volim.

-          Želim da ti ispričam nešto. Mislim da će ti značiti.  – vaspitačica poče polako, birajući svaku reč, svesna poruke koju želi da prenese ovoj dragoj devojci:

-          Jedna naša poznata glumica, koja ima dosta godina, ali izgleda potpuno prirodno i mnogo mlađe od svoje generacije;  aktivna je i vrlo pametna, jednom reče: lako je dovesti sebe u ulogu i dići adrenalin; teško je izaći iz uloge i vratiti se u normalu. Mnoge moje kolege to nisu umele i zato su mladi otišli... A mogli su još mnogo toga da daju. Posle svake premijere, većina bi do kasno u noć ostajala da se druži, želeći da produže „ 5minuta“ slave, da uživaju u opčinjenosti bez kraja... Ja nisam tako radila, možda je to tajna  mog uspeha.

-          Šta je ona radila? – zainteresovano upita učenica.

-          Ona je posle predstave odlazila kući i PEGLALA.

-          Hm. Zanimljivo. – devojka se osmehnu.

-           Nadam se da razumeš i da će ti ovaj savet koristiti.

-          Mislite da će mi trebati?

-          Sigurna sam. Bićeš ti jednog dana poznata pevačica. Uspešan se ne postaje preko noć; putem uspeha se kreće u ranim godinama uz želju i mnogo truda. Oblake dostižu samo oni koji čvrsto koračaju zemljom. 

 

KARTA ZA (NE)ŽIVOT

pitija | 08 Jun, 2018 16:38

Mlada profesorka uđe u kancelariju, pozdravi nekoliko kolega koji su se tu zatekli, a onda posle malo neodlučnosti, snebivajući se upita

-          Donela sam karte za humanitarni koncert koji organizuje škola moje sestre. Želi li neko da kupi? Karta je 60,00 dinara.

-          Hoću ja. Evo ti 200,00 – reče jedna koleginica.

-          Hoću i ja  i nemoj da mi daješ karte, ne treba mi. Prodaj ih nekom drugom. – kupi i druga koleginica.

-          Ima li neko da mi pozajmi da kupim dve karte. Vratiću sutra – pita treća koleginica i kupi i ona.

-          E a za koga je ta akcija? – pita četvrta koleginica.

-          Ne znam. Učitelji su želeli da vaspitaju decu da budu humana, pa će sakupljeni novac uplatiti na žiri račun neke bolnice.

-          A ko svira na koncertu? – opet upita.

-          Peva gradski hor i neke lokalne grupe.

-          Hm, lepo – opet reče ista koleginica, a mlada profesorka je začuđeno pogleda išćekujući da kupi kartu. Ali ova lagano izađe iz kancelarije.

-          Kad je taj koncert? – upita i kolega.

-          Za pet dana.

-          Oooo, pa ima vremena. Ne mora danas da ti damo pare. – reče kolega i izađe i on napolje.

-          E izem ti državu koja nema para za lečenje svoje dece – poče da psuje drugi kolega. Ostali nastaviše nezainteresovano nešto da pišu. Mlada profesorka postiđeno vrati karte u torbu i zbunjena, priđe svom ormaru da ostavi stvari.

-          Daj mi te karte – reče joj jedna od koleginica koja je kupila karte. – idemo da ponudimo učenicima. Samo saekaj da prvo otkucamo obaveštenje. Koji slogan da smislimo? Moglo bi „KUPI KARTU ZA ŽIVOT BOLESNE DECE. Da niko ne bude sam i zaboravljen. Zajedno ćemo podeliti tugu, zajedno ćemo, pobediti bolest. Budi human, budi čovek.  – 60,00din“

-          E super. Baš ti hvala.

-          Ma ne brini. Treba decu učiti dobroti. Idemo da pitamo ove starije. – sedoše u hol da čekaju učenike koji tuda prolaze. Naiđoše dva učenika:

-          Za koga je to? – upita jedan od njih.

-          Za bolesnu decu.

-          A jeste vi kupili? – opet upita.

-          Jesmo.

-          E dao bi ja, ali nemam sitno.

-          Dajte meni jednu – reče drugi. Ubrzo im priđe još nekoliko učenika: 

-          E gde ste našli sad na kraju nedelje?! Potrošili smo đeparac. 

-          Nije ti ništa ostalo?

-          Ostalo mi malo, ali treba mi, posle škole idem na piće sa društvom.

-          A jeste li Vi profesorka, sigurni da će te pare da idu baš tamo gde treba. Možda će neko da ih stavi u svoj džep.

-          Vidiš meni takva misao nije pala na pamet. Svako radi po svom izboru i savesti. Moje je da dam, i ne brinem šta će da rade drugi.

-          E lako je Vama. Vi imate platu. I ja bih davao da imam platu kao Vi.   I to 60,00. din pa Vi ne možete ništa da skupite. Trebalo je da cena bude bar 500,00 din.

-          Mnogo je bolje stalno davanje po malo. Zato se i kaže „naše malo, nekom znači mnogo“. Kad se svi udružimo, to će biti dovoljno. Bolje je nego da neko da mnogo jednom i više nikad, a da stalno priča o tome.

Prodadoše nekoliko karata. Mlada koleginica razočarano upita:

-          Zar stvarno nemaju 60,00 din?

-          Oni koji nemaju, oni su kupili karte. Nije stvar u imanju i nemanju.  Više je u okruženju koje sumnja u sve, u stilu života da smo sve otuđeniji i da decu niko ne uči da budu dobra. Pod hitno treba uvesti predmete „dobrota“ i „zahvalnost“. Vremenom ćeš to shvatiti. Nemaš još dovoljno životnog iskustva, ali nikad nemoj na ovakvo stanje da se navikneš. Ma koliko ti se činilo da malo možeš da promeniš, potrudi se i uvek uradi to što možeš da svet bude bolji.

-          Pitam se samo kako je onima kojima treba novac za lečenje? A nikad se ne zna ko će biti sledeći? Kome će sledećem da zatreba pomoć.

-          O tome uvek razmišljam. Volela bih samo da nikad ne saznaju za ova, besmislena i bespotrebna pitanja, za reči bez dela. Zato uvek i podržavam svaku ovakvu akciju. Svakog meseca šaljem po tri SMS-a prvog, desetog i dvadesetog. Važno je da „kaplje“, da oni koji čekaju pomoć osete da nisu zaboravljeni. Na sreću, uvek ima i ovakvih i onakvih. Možda je to dobro. Možda tako treba.

 U tom trenutku nova grupa učenika prođe pored njih. Starija profesorka ih ne ponudi karte, samo nastavi tužno da gleda za njima. Znala je da, od kad imaju policajca neće više to raditi u [kolskom dvorištu. Uzalud su im pričali, uzalud otvoreno ukazivali roditeljima. Oni su bili gluvi, roditelji slepi za najgoru istinu. Za nešto gore od bolesti.

Uvek se trudila da bilo šta uradi, i zato je situacija u kojoj se osetila nemoćno najviše pogodi.  Sumnjala je da bilo ko može da ih zaustavi u mladalačkoj naivnosti, zanesenosti. U sunovratu.  Kako je teško skupiti novac za kartu za život bolesne dece, a kako lako isti novac dati da se upropasti život. Savi glavu i poče da broji novac koji su dobile za karte.

-          Koliko ima? – upita mlada koleginica.

-          Tačno onoliko koliko će ona grupa zdrave dece platiti kartu za svoj neživot. Možda sada, možda večeras, sutra... a pritom neće postaviti nijedno pitanje.

-           

 
Accessible and Valid XHTML 1.0 Strict and CSS
Powered by blog.rs - Design by BalearWeb