Gušt i dert

LJUTA I TUŽNA

pitija | 28 Jul, 2018 14:26

Jedna malena danas je ispratila tatu na put. Jedna devojčica danas je na stanici mahala tati dok je ulazio u autobus I smešila se kao I svaki put kad joj kažu da nekom maše I kaže “ćao”, a taj se opet sutra vrati. 
Nije shvatala šta se dešava I zašto joj pričaju: tata ide da zaradi puno para da može da ti kupi puuuno čokolada I bombona I lepe haljinice I bicikl I lutke.
Neće proći mnogo kad shvati da joj ne nedostaju bombone, lutke, bicikl, već njen tata. 
tata će dolaziti retko I samo kad može, ne kad ona želi. Tata neće biti tu da je svako veče poljubi pred spavanje, da porodično idu na proslave, da joj poljubi mesto kad padne I udari se, da brže prođe; neće je voditi lekaru kad se razboli, ni držati za ruku kad prima injekcije, neće biti tu da je izgrdi kad se ne ponaša lepo…
Kad bude pitala za tatu, ponavljaće joj onu istu glupu rečenicu: tata mora da radi I da zaradi puno para za tebe, da imaš sve što poželiš. 
I malena će njima ponavljati istu rečenicu: ja želim SAMO moga tatu. 
Svi će biti gluvi I ona će plakati dok ga čeka. Čekaće ga svakog dana, jer neće znati kad može da dođe. I biće tužna i ljuta dok ga čeka.
Na koga je ljuta?
Na učitelje što njenog tatu nisu naučile sve što je trebalo, što su bili ravnodušni I nezainteresovani; ljuta, na ministre što nisu dobro radili svoj posao i nisu kontrolisali tatine nastavnike da li dobro rade svoj posao.
Biće ljuta i na tatu što nije hteo da uči, pa je kroz školu prošao tek tako?
Na mamu što je tatu pustila da ode? I što stalno odlaže da joj rodi batu ili seku, izgovarajući da nije vreme...
Na dedu svoje drugarice koji nije brinuo za preduzeće za koje je bio odgovoran i u kom je njen tata sada mogao da radi?
Imaće malena na mnogo ljudi da bude ljuta što nisu radili lepo svoj posao, pa njen tata nije imao gde da se zaposli I ostane sa njom I mamom. Zato će biti mnogo ljuta I tužna. A onda će se na sve navići. Sve manje će se smejati, i bacaće bombone kad joj tata donese. Neko će čak pomiliti da je razmažena. A njoj su pola maženja ukrali.
I tata će tamo sam u nekoj drugoj državi biti tužan I ljut na mnoge, a najviše na sebe. Biće ljut na sebe što je morao da ode; što se nije potrudio da ima izbor. Što je morao da ode I tako prekrši obećanje koje je davno dao sebi. Bio je mali kad je ostao bez tate. Tada se zarekao da će njegovo dete rasti uz oca. 
***
Zato, kad god pomislimo da uradimo nešto manje I lošije od onog što treba I što smo dužni, setimo se devojčica I dečaka. Setimo se da im na taj način svako po malo ili mnogo oduzimamo po mrvicu srećnog detinjstva.

TRI KUĆE

pitija | 01 Jul, 2018 12:26

Nije bilo tako davno, možda je od tad prošlo tek dvadesetak godina. Možda koja manje ili više nebitno, ali svakog leta kad bi naši koji rade u inostranstvu, dolazili na odmor, nešto me je čudilo u njihovom ponašanju. Ne bi se ljudski ni odmorili, ni pozdravili sa familijom, odmah bi žurili do bašte. Kao da su se više radovali njoj nego svima nama koji smo ih čekali.

Šetali bi baštom, zavirivali oko stabljika, tražili zrele plodove. Kad bi ih našli brali su ih nežno, nekako s poštovanjem, uzimali ih u ruke, okretali, kao da ih miluju. Onda bi ih prinosili licu, mirisali, naslanjali na obraz i tek posle svega bi se usudili da zagrizu plodove zemlje iz koje su davno otišli

-          Kako je dobar! – govorili su s oduševljenjem, kao da prvi put kušaju nešto takvo. – Kod nas nema ovakvog.

 -           Šta je toliko dobro u jednom običnom krastavcu, paradajzu, šljivi, jabuci …? – pitala sam se.- Zar je moguće da je nešto ovde bolje od bilo čega u tamo nekoj bogatoj zemlji; gde je sve veće i vrednije?

Sad ih razumem. Paradajz više ne miriše kao nekad. Tvrd je i žilav. Kad ga sečete, pola treba da odbacite jer je zeleno...

 Sve se menja, valja se naviknuti.

E neću da se naviknem na lošije. Bar ne još. Još uvek nalazim onaj stari dobri paradajz. Kod Vlade na pijaci. Još uvek radije idem na pijacu, nego u supermarkete. Nekako mi lepše i toplije. Mogu da popričam sa prodavcima, da se našalim; oni prodavci u marketima od prezauzetosti ne vide nikog, a i kad ti se osmehnu to rade hladno, profesionalno, zato što moraju. Ovi na pijaci se dovikuju sa tezge na tezgu, glasno smeju dok piju vruću rakiju zimi da se ugreju, dok jedni drugima kupuju kafu; imaju poverenje jedni u druge, ostavljeju svoju robu da im komšija proda kad oni odu nekim svojim poslom.

Dobro, znam, znam da je sve više robe na pijaci iz supermarketa, iz uvoza. Znam da je sve više nakupaca, ali ima, ima i onih koji prodaju svoje proizvode.   Oni su na onim sporednim tezgama, imaju manje robe, a ako im pogledate ruke, videćete žuljeve i ispucale, crne dlanove, baš kao što je zemlja koju vole najviše na svetu.

Deda Vlada voli da se zdravi. Svaki put kad odem da kupim nešto, on mi pruži ruku. I rado je prihvatim, jer znam da je poštena i radna. I ne smeta mi što je gruba.

Upoznali smo se pre nekoliko godina, kad je bio poslednji progon Srba sa Kosova.

Rušili smo staru šupu, a stare zgrade su zidane od kvalitetne cigle i imaju dobar crep, tako bar kažu. Šteta je bilo to bagerom polomiti, pa smo potražili nekog ko bi pomogao da je srušimo, a da  za uzvrat uzme te cigle i crep.

Niko se nije javio.

Samo Vlada.

 Došao je sa sinom i unukom i starim traktorom, kojim su prebegli.

Nije on od onih „što su uzeli milione maraka za svoje kuće i došli ovde „kod nas“, da nam uzimaju radna mesta“, kako su neki  puni besa govorili.  Ne zameram ja ni tim besnim ljudima, jer bes dolazi iz nemoći, kad se humanost predugo testira, pa se na kraju potroši.  Kad za ono za šta si nekad imao snagu da razumeš i pomogneš, više nemaš snagu.  Onda počinješ da se ljutiš na žrtvu, na, izbegle,  proterane, prognane. Vidiš da ti je tako lakše, da te manje dotiče i boli, pa onda nastavljaš da se ljutiš i psuješ.

Dobro bi bilo da su svi osim žive glave, srca punog bola, straha, nemoći, nepravde, ovde gde su došli kako bi preživeli,  doneli i novac. Znao je svako i malo obavešten, kakva je njihova sudbina. A sudbini je nemoguće prkositi.

Pokušao je to Vlada sa svojom porodicom, pa je na kraju spasio samo traktor, nekoliko stvari na njemu i veliku porodicu. Dovoljno za još jedan početak u šezdesetoj godini.

Kako smo se namučili dok smo tu šupu srušili.

 Zajedno smo radili s Vladinom porodicom i videli koliki su radnici. Dok smo brisali znoj, umazani od blata i prašine nebrojeno puta smo pomislili, da su pametni oni što bi pozvali bager i sve srušili. Vlada, sin i unuk, nisu se žalili, nisu psovali. Kao da ih je bilo sramota, ili su navikli na veće muke. Vlada je bez reči radio sa urođenim osmehom . Nije pričao o sebi ništa, ništa o prošlom životu, ništa o budućnosti. Samo je jednom prilikom dok smo se odmarali rekao:

-          Ovo će mi biti treći put da pravim kuću. Prvu sam pravio sa ocem u Makedoniji gde sam se rodio, drugu sam skoro završio na Kosovu, a eto sad moram sve ispočetka.

Dobili su neku malu, napuštenu kuću u selu  desetak kilometara od grada. Nije bila baš u nekom stanju, ali onom ko nema ništa i malo je dovoljno.

Nismo mu ništa odgovorili, na te reči. Nismo znali šta bi rekli. Koje su reči prave? A on je onda dodao:

-          Ništa mi nije bilo teško, osim jednog. Kad sam pitao prvog komšiju, da li ima da mi pozajmi pare da kupim crep, da pokrijem kuću; ide zima, a kuća prokišnjava – Vlada je tu zastao malo, pa istim glasom nastavio – komšija mi je rekao: Eno idi iza štale pa uzmi one snopove kukuruza pa njima pokrij kuću. Tada sam se zakleo da ću raditi i dan i noć i pokriti kuću crepom.

Pomogli smo mu koliko smo mogli, pomagala je i država.

Vlada već godinama dolazi na pijacu i prodaje povrće i lubenice. Naučio je još sa ocem u Makedoniji kako da bude dobar povrtar.  Ponekad su ga menjali snaja i unuka, ali niko ne prodaje tako dobro kao Vlada. Nekoliko godina na pijacu je dolazila i baba Milenija. Kako je samo ona imala lep osmeh. Kako je samo znala da mi se obraduje.  Kao najrođenijem. I ja njoj.  

Rado sam išla da kupim kod nje, pa i onda kad mi ništa nije treba. Da im pomognem, mislila sam, a ona bi mi u kesu stavljala još nešto više -  vezicu luka, vezu blitve, papričice za muža ...

-          Uzmi. Uzmi. Hvala Bogu, sad imamo. – sa osmehom bi govorila. Često nije htela da naplati, a ja bih ostavljala novac na tezgu i bežala.

Sada više ne dolazi:

-          Ne damo joj da radi. Ne sme. Bolesna je. Čuvaju je unuci, ali ona ne sluša. Navikla da radi, pa se iskrade i ode do štale i bašte. – kaže Vlada, svaki put isto, kad ga pitam za nju. A ja je isto pozdravim.

Jutros opet odem  na pijacu da kupim paradajz.

-          Sve sam prodao. Evo imao sam deset gajbica i sve otišlo.

-          A ja htela da te hvalim, kako ti je najbolji paradajz, a ono izgleda ne treba.

-          Ne treba. Hvala. Imam stalne kupce. Čim neko kupi jednom, dolazi stalno. 

-          Pa da. To je najbolja reklama. Ne znam zašto i drugi tako ne rade? Zašto beru zelen paradajz?

-          Doneću ti sutra paradajz kod kuće.

-          Ne treba. Doći ću na pijacu.

-          Ne, ne. Donećemo. – osta uporan Vlada i još  mi reče kako mu se unuka zaposlila..

Voli da priča o svojima. 

Svaki put kaže nešto o svojima i pita kako su moji. Pričao mi je još  i kad mu se  druga unuka  udala i kako nije htela da uči; da mu jedan unuk otišao negde daleko da radi, pa onda da drugi neće da se ženi; kako mu je sin bolestan. Stigle ga posledice sa ratišta.

 I o lepim i ružnim stvarima priča. Isto. Bez hvale i žaljenja. Tako to ide u životu.

I tako Vladini žive isto kao i svi drugi.

 Spolja, jer ono što je unutra se ne vidi.

 

 
Accessible and Valid XHTML 1.0 Strict and CSS
Powered by blog.rs - Design by BalearWeb