Limunada

Bližila se Nova godina. Bližilo se vreme dobijanja paketića. Svuda su se videle promene. Sve je izgledalo nekako drugačije, svečanije, lepše. Grad je bio ukrašen i mama je ukrasila kuću. 

Ukija je sve to zanimalo, ali najviše ga je zanimao onaj deda sa belom bradom u crvenom odelu. Rekli su mu da se on zove Deda Mraz i da donosi paketiće deci koja imaju dobro ponašanje.

Da li će i njemu Deda Mraz da donese poklon? Razmišljao je da li je njegovo ponašanje bilo dobro. 

Ponekad baš i nije imao dobro ponašanje. Ponekad, kad je bio sa sestrom od tete, Senom. Nije imao ni 3,5 godine, a sestra je bila dve godine mlađa i ništa nije razumela. Htela je da se igra sa njim, smejala se, grlila ga, uzimala baš one igračke kojima se on igrao. Dosađivala mu je, a svi su pričali da ga mnogo voli. Njemu nije bilo uvek do grljenja sa sestrom. Radije bi je odgurnuo i uzeo svoje igračke nazad.  Onda su vikali: “Ne Uki tako jako… vrati joj… pusti je, ona je mala.” Nije razumeo, zato ona, ako je mala, ne sluša njega. Svi su njoj sve puštali, a njega opominjali. Tad se još više ljutio na sestru.

Sad se Uki pitao, da li možda zbog toga Deda Mraz neće da mu donese paketić.

Deda Mraz nije mogao svuda da dođe i svima da donese poklone; zato je Uki bio  zabrinut.

Ipak, jednog dana baba i deda su rekli da će Deda Mraz doći kod babe na posao i doneti paketiće i za Ukija i sestru. 

O koja radost. Uki će po prvi put videti Deda Mraza. Bio je baš nestrpljiv . Brzo se spremio da ga baba i deda ne čekaju, teta je spremila sestru i svi su zajedno krenuli kod babe na posao. 

Tamo je bilo puno nekih nepoznatih ljudi i puno neke nepoznate dece. Mnogi su bili veći od njega, a svi su bili veći od njegove sestre. Sestra je imala tek godinu i mesec, ali nije htela da jede i teta se baš brinula. Zbog toga je bila vrlo sićuška, ali je koračala i čvrsto stajala ne plašeći se gužve. Baš su bili mali u toj gužvi. Onda je neko ugasio svetlo.

Stizao je Deda Mraz.

Baba ih je stavila ispred sebe, u prvi red da bi ga videli. I ostala deca i roditelji su se približila Deda Mrazu.

Uki je pogledao oko sebe: video je samo noge nepoznatih ljudi i sestricu, malenu, još majušniju nego što je bila. Hteo je da uradi nešto, nešto što nikad do tad nije uradio. I uradio je: prebacio je svoju ruku preko njenog ramena i približio je sebi. 

Zagrlio ju je. 

Kao veliki.

 Zaštitnički. 

Sestra se baš lepo obukla. Imala je lepu haljinicu i bundicu i lep rajf za kosu sa novogodišnjom jelkom. Bila je najmanja, ali mu je bila najlepša. Njegova sestra. Zagrlio je pazeći da je neko ne gurne, da se ne uplaši. Neka deca su počela da plaču, ali Beka Sena je i dalje mirno stajala. Kad je osetila njegovu ruku, okrenula se prema njemu i snažno ga zagrlila, svom svojom snagom. 

Na licu je imala osmeh one sreće kad u tuđem, nepoznatom okruženju, pored sebe imate nekog svog. Nije se bojala, jer je brat koga je volela bio pored nje.

Pri povratku Uki je nosio svoj paket, a svim silama se trudio da pomogne da i Beka Sena ponese svoj. Ponašao se kao veliki, kao pravi brat. I Beka kao da je porasla i kao da se i ona pravila važna.

Niko ih tome nije učio, niko im nije rekao šta treba da rade. To je bio predivni osećaj koji deca donose rođenjem. Vremenom od odraslin nauče mnoge druge stvari pa se desi da to zaborave, izgube.

Baba ih je slikala i tu sliku će im pokazati kad porastu. Mogu se svađati, gurkati, ljutiti kad su sami, ali među nepoznatim ljudima, na nepoznatom terenu uvek treba da se drže zajedno, uvek treba jedno drugom da budu oslonac i zaštita, kao te večeri.

Baba ih je slikala da ih tom slikom podseti da brat uvek čuva sestru i sestra uvek voli brata. Neograničeno. Bezuslovno.

Moj otac je bio lep, naočit čovek. Izučio je zanat  i celog života vredno radio. U podrumu je imao radionicu, sve je znao da napravi i popravi. Završio je vanredno još dva razreda kako bi napredovao na poslu. Bio je iskren u stvaranju boljeg društva, pa je često posle posla ostajao na raznim sastancima sindikata, radničkog saveta.  Bila sam mala i nisam razumela sve te sastanke, ali zbog jednog razgovora, zapamtila sam da je otac išao i na proslave 8. marta sa ženama iz preduzeća.  Išao je na ručkove i  večere sa nekim tuđim ženama.

Naša kuća na sredini između kuća jedne i druge tetke, bila je mesto za okupljanje, susrete, za kafu, šalu. Svi su voleli da svraćaju kod nas; i tetke i komšinice..

Jednom smo sedeli u dvorištu, majka je sa drugim ženama pila kafu, mi deca smo se igrali nedaleko od njih i povremeno, krišom slušali šta pričaju. Tata se spremio; obukao je odelo i izašao. Bio je radnik, ali bi svaki put kad obuče odelo delovao kao direktor. Baš sam bila ponosna.

-  Bogami, Latina, zar se ne plašiš da pustiš čoveka među toliko žena. Ukrašće ti ga neka. – prokomentarisala je komšika.

-  Slobodno, ako želi da ide, on će biti na gubitku. Ovakvu ženu nigde neće naći – odgovorila je moja majka opušteno i ustala da mu namesti kravatu. Nasmejala se, a otac je pogledao i osmehnuo se i on.

 Moja majka je više pričala od oca, bila je vedra, vesela, duhovita i iako nežna i bolešljiva, zbog te vedrine svi su je voleli. Bilo mi je jasno da su zbog moje majke svi voleli da svraćaju kod nas.  Možda je zbog raznih bolesti i naučila da ceni život. Otac je obožavao njene šale i uvek je s njom bio nasmejan i raspoložen.  Manje je pričao, i voleo je da je sluša i gleda. I ja sam majku više slušala, a oca sam gledala i tako naučila da u njegovom pogledu prepoznam obožavanje i ljubav prema majci. Kasnije sam u njima prepoznavala ponos kad bi gledao mene i sestru, ili kad bi pričao o nama.

-  Ja sam već izvadila štetu, imam decu, a on neka ide gde hoće – nastavila je majka u istom tonu i sa istim samopouzdanjem. Tata je sve shvatio kao šalu i tako i otišao, a ja sam znala da nigde neće tražiti bolju ženu, kad zna da ga kod kuće čeka najbolja.

Bila sam u osnovnoj školi, na početku zaljubljivanja i to što sam čula, bila je važna lekcija o ljubavi i samopoštovanju.  

Majka je bila domaćica, ali nikad sebe nije potcenila.

Pitam se da li bi je tata isto voleo da se plašila, svađala, molila, plakala.

Kad bebe dođu iz  maminog stomaka u ovaj naš, veliki svet, sa sobom ponesu puno sreće i oduševljenja. Ponesu puno ljubavi, jer ih je mama  devet meseci  hranila ljubavlju. Kad se bebe rode odmah zavole ovaj svet. Čudesan svet, prepun čuda. 

Čudo su ljudi, čudo je priroda, stvari su čudo. Samo bebe vide ispravno. Kad odrastu, poneki ljudi zaborave ispravno da gledaju. Zaborave da se oduševljavaju i sve im je obično.  Neki odrasli ne umeju da se raduju cvetu i travi, listu i pčeli, barici i kamenčiću, ptici i gusenici, vetru i kiši, suncu i mesecu.  Neki odrasli  počnu da se prave važni i ...  zaborave šta je važno.

Kad se beba rodi, odmah se rodi  malac radoznalac, istraživač.

Uki je bio vrlo srećan kad je naučio da puzi, jer je sam mogao da bira gde želi da ide. Bio je tako brz, brži od sekunde kad ga mama ne gleda. Za čas bi od jednog kraja sobe otpuzao do drugog. Zavukao bi se ispod stola, stolice. Jednom se za malo zavukao ispod kreveta. Mama mu je videla samo noge i u poslednjem momentu ga sprečila u nameri da se sakrije. Baš je prestrašio mamu. Da ga nije videla, pomislila bi da je nestao, da ga je neko ukrao.

Maleni moraju mnogo da se paze. Zato je mama Ukija često držala u naručju.

-       Nemoj toliko da ga nosiš – rekli su neki.

-       Ali ja želim. Tako mi je bliži, pa mogu da ga mazim, pazim, grlim i ljubim.

I ostali su ga toliko ljubili da su mislili da će ga ugnjaviti, ili da će mu dosaditi.  A Uki se samo smejao. Prijalo mu je sve to. Onda je i on njih počeo da ljubi i grli. O, nije to bilo baš pravo grljenje i ljubljenje; balavio je, udarao ih nosićem, čupao kosu i grebao noktićima, ali nije odustajao. Bio je uporan u učenju. Zagrljaji i poljupci su vrlo važni.

Mnogo važnih stvari je trebalo naučiti. Trebalo je naučiti šta je malo, a šta veliko, šta oštro, a šta tupo, pa onda šta je ispred, a šta iza, ispod i pored, hladno i toplo, meko i tvrdo, oštro i oblo, suvo i mokro,  ravno i koso,  otvoreno i zatvoreno, glasno i tiho, veliko i malo, usko i široko, jako i slabo. Bezbroj stvari maleni radoznalci treba da nauče.  Ali njima ništa nije teško.

Kad malci radoznalci s radošću znanje traže, učenje je najlepša igra.

Uki je najviše voleo da dopuzi do ormara i otvara pregrade i fioke. Došao bi do police sa sudovima i uzimao tanjire, šerpe, tacne, lončiće. Uzimao je sve še što mu se nađe na putu. Kad je dolazio kod babe, prostor za istraživanje se povećavao. Tu su bile druge police, nove pregrade koje je trebalo istražiti. Baba ga je vodila u  sve sobe i pokazivala  sve što ga je zanimalo i zabavljalo. I babu je sve to zabavljalo. 

-       Ne daj mu to da otvara. – deda bi ponekad rekao, ali  baba je mirno odgovarala:

-       Uki istražuje. Ovo je sve novo i on želi da upozna svet u koji je došao. 

Kad bi Uki video ono što ga je zanimalo, baba bi mu objasnila:

-       Uki ovo nije za malene dečake. Ovo je za babe. Ovo su tanjiri i sad kad si video, sad ćemo to da vratimo na mesto i da zatvorimo.

Baba bi to ponovila nekoliko puta i Uki je shvatio šta može i sme, a šta ne. 

Kad se deci sve lepo objasni  i pokaže, deca sve vrlo brzo nauče.

Nekad je baba nosila Ukija.

-       Zašto ga držiš? – pitali su neki.

-       S ove visine mnogo više i bolje vidi. Kako će da otkrije svet, ako ga gleda odozdo?

Odrasli treba da budu vođe malenim istraživačima, treba da pomognu malcima radoznalcima da što više i lakše istraže svet. Malenima ne treba puno igračaka. Oni ih za čas istraže i ostave pa onda žure dalje. Svet ih zove u pohode nove.

KAD SE MALAC RODI

RADOZNALOST GA VODI

ŽELI DA ISTRAŽI CEO SVET

DA MU ŽIVOT BUDE LEP.

I pre nego se Dečak rodio, roditelji su razmišljali koje ime da mu daju.

Dugo su se tata i mama u noćima pre rođenja zabavljali birajući ime. Razgovarali, merili, upoređivali, smišljali, razmišljali, pisali na papiru, izvlačili ceduljice. Jer, ime jeste važno. Imenom će ga zvati svi, ime će pisati u knjižici, u dnevniku, na karticama, ime će pisati na torti, na balonima kad mu slave rođendane. Svuda gde bude bio i gde ide Dečak, biće sa njim i ići će i njegovo ime.

Zato su želeli da izaberu ime koje će sadržati svu njihovu ljubav.

Prvo su shvatili su da je ime nedovoljno da se iskaže sva ljubav koju mama i tata osećaju. Ljubav je život, ljubav su dani i noći koje će doći.

 Želeli su najlepše ime da izaberu za svog dečaka. Ali, avaj, sva imena su lepa. Onda su shvatili da ne postoji najlepše ime na svetu. Baš zato neki roditelji daju dva imena svojoj deci. Žele da deca budu posebni, da ih ime krasi. A svako dete je posebno. I ne krasi čoveka njegovo ime, već čovek da značaj imenu koje nosi.

Sve što su više razmišljali bilo im je sve teže. Ipak, morali su da se odluče.

Onog dana kad se Dečak rodio, tata je otišao do jedne velike i glavne zgrade u svakom gradu, koju zovu Opština. Tamo je nekom čiki rekao da u veliku debelu knjigu, što se zauvek čuva, koja služi da se zabeleže svi važni dani rođenja  svih beba, upiše ime Uroš.

Kad su doneli Dečaka iz porodilišta kući, mama i tata su se malo plašili da li će se Dečaku svideti ime koje su izabrali. Zato su bojažljivo  milim glasom govorili: Uroše, sine, dobrodošao kući. Pa onda još nežnije: Uroše dragi, Uroše srećo , Uroše bebane. Dečak se meškoljio, malo plakao, pa su roditelji nastavili da se trude i da ga oslovljavaju najlepšim rečima koje su uspeli da smisle: Uki, Ukiša, Urkane, Ućko duško, pa onda srećo, sunce, mili, dikane, Zvali su ga najnežnijim glason i najumilnijim rečima birajući šta će najviše da mu se svidi.  I Dečak je počeo da se smeši. Što su se roditelji više trudili, on se više smešio, što se on više smešio, roditelji su se više trudili.

-          Sviđa mu se ime! – rekla je mama.

-          Stvarno mu se sviđa! – složio se tata.

Dečaku se stvarno svidelo ime, ali ne zbog te reči Uroš,  već zbog ljubavi koju je osećao u glasu mame i tate, dok ga izgovaraju.

Male devojčice i mali dečaci, ne razumeju reči, ali mnogo dobro razumeju osećanja, nežnost u glasu, toplotu dodira, sjaj u pogledu. Nažalost, neki odrasli vremenom zaborave te važne stvari koje znaju bebe. Neki odrasli kad počnu da razgovaraju rečima, počinju da greše. Zato odrasli dok uče svoje bebe, treba i sami da uče od njih, ono što su možda zaboravili, a što je vrlo važno. Reči mogu da prevare, da zbune, izazovu nesporazume, samo su osećanja nepogrešiva.

Mame i tate mnogo treba da paze kako se ophode prema svojim bebama, a još više kako oslovljavaju i kako pričaju jedno drugom.

Za malenog Uroša, njegovo ime je bilo najlepše kad ga izgovore mama i tata.

                    Moja majka je celog života poznavala samo divne, dobre ljude. Uvek je pričala o nekim divnim ljudima koje je upoznala u autobusu, na autobuskoj stanici, srela u prodavnici, na ulici Ako bi se i desilo da je jednog dana  ljuta na nekoga, uvek bi  taj odmah sutradan uradio nešto dobro, pa je ona razmišljala šta da mu kupi, čime da ga časti i zahvali mu se za učinjeno delo. Kad bi je podsetila, da je to onaj čovek koji je juče bio loš, ona bi brže nalazila stotinu opravdanja, ili bi se pretvarala da se toga ne seća.

                     Celog života je pričala o dobrim osobinama drugih ljudi.

                    Iako je bila bolesna, nije odustajala od odlaska autobusom u baštu, na drugom kraju grada.

-          Mama, jedva ideš, kako ćeš tek autobusom da se voziš? – pitale smo je sestra i ja.

-          Znaš što sad imaju dobre autobuse sa niskim stepenikom; mogu lako da se popnem. A što ima jedan dobar vozač, uvek stane blizu mene i pusti me da uđem na prednja vrata.

                    Vozaču je kupovala bombone da mu se zahvali.

                    Kupovala je pivo za komšiju u bašti koji joj je pokosio put, pa cigare, a često bi potražila nešto od onog što smo mi imali:

-          Imaš li malo paradajza da dam komšinici Božani? Sama je, jedan joj je dovoljan za dan. – pitala me je. – da ne jede onaj žilav iz prodavnice.

-          Imam, doneću ti.

                    Sledeći put je pitala da li imam flašu vina za nekog rođaka, ili bi od onog što smo njoj davali odvajala po neki kolač, parče mesa. Tako je jednom rekla:

-          Idem do komšije da mu odnesem kolač da se zasladi. Umro mu otac. Sedi sam,  a Božić je.

                    Sviđala mi se ta osobina kod majke. Tek u zrelim godinama, sam naučila da je zahvalnost put ka sreći. Moja majka je taj osećaj imala urođen.

                    Volela je da plete i celog života je plela. Pod stare dane bilo joj je teško da plete džempere, ali se snašla pa je plela nazuvke, plitke čarape. Stalno je tražila da li imam nešto staro pleteno za paranje; ukrštala je vunu i posle plela te čarape.

                    Ponekad bi odlazila u obližnju apoteku da popriča sa apotekarkom.

-          Mama nemoj da joj dosađuješ, nema ona vremena tebe da sluša.

-          Ja sačekam kad nema gužve. To je jedna mnogo fina žena. Uvek me sasluša i da mi dobar lek.  – nije odustajala.

                    Nije mogla daleko da ide pa je interesovanje i društvo pronašla u prodavnici polovne robe u našoj ulici. Tamo su ljudi retko ulazili, zato je majka tu često svraćala i uzimala poneku stvar za sebe ili da opara za čarape. Pravila je i društvo ženi koja je držala tu radnju i sedela s njom dok ova šije ono što joj donesu za prepravku..

Jednom smo otišli da pitamo tu ženu, da li joj možda majka dosađuje.

-          A nikako. – brzo je odgovorila žena – To je jedna draga i fina gospođa. Istih je godina kao i moja majka koju nisam dugo videla,  pravi mi duštvo i zamišljam da pričam sa svojom majkom.

                    U drugoj prodavnici kupovala je poneku stvar za sebe. Plašila sam se da ta žena ne koristi njenu starost  i možda joj „uvaljuje“ neke loše stvari koje ne može da proda.

-          Ma ne. Ona mi da da probam, evo vidi ovu bluzu. Šta kažeš, kako ti se sviđa? A mogu i da je vratim.

-          Nemoj da vratiš, lepa ti – rekla sam dok sam gledala njeno staro povijeno telo na kome je bluza visila a rukavi bili predugi. Svi smo voleli da kupujemo. Razumela sam je.

-          A pare mogu da joj odnesem kad imam – opravdavala je majka svoju kupovinu.

-          Mama, imaš prava da kupiš šta želiš, samo nemoj da petljaš i lažeš nas  - majka je ponekad izbegavala da nam kaže istinu, plašeči se da je ne kritikujemo. Sestra i ja smo se samo plašile da je neko ne prevari ili da ne ostane dužna, da ne zaboravi nešto da plati. Već je počela da zaboravlja, a često bi pomešala vrednost na novčanicama:

-          Ne, ne, ništa nije dužna. Sve što je kupila uredno je platila.- rekla je ta prodavačica, kad smo išle da proverimo.

                    U ulici je bila i jedna menjačnica u kojoj su radili muž i žena. Mlada žena se plašila ponekad da bude sama, pa joj je društvo pravila moja majka. Smejali smo se tom druženju, zamislite kako ženu od nepunih 40 godina čuva žena od osamdeset.

                     Jednom su je na izlasku iz menjačnice napala neka deca i otela joj torbu, misleći da ima para u njoj.

-          Pa logično da pomisle da si išla da kupiš devize. Neće valjda pomisliti da je čuvaš – smejali smo se toj situaciji. Nekako smo navikli da šalom teramo strah. – ubuduće pazi da ne ideš u menjačnicu kad bude penzija, jer će opet da te napadnu. Mogu da te gurnu i povrede.

-          Jes, pa nisam ja baš toliko slaba.Šta mi mogu? Nek uzmu torbu, ionako nema para u njoj – govorila je majka. Nije se mnogo uznemirila, ili je zbog nas glumila. Uvek je bila takva, neustrašiva.Srećom pre nego smo napravili nova dokumenta, našla je stara koja su joj uzeli i bacili.

                    I dalje je da povremeno odlazila u menjačnicu. Ponekad je vlasnik ispred svoje  menjačnice, na trotoaru držao teglu sa nekoliko buketa cveća. To cveće je moja majka brala u bašti i pokušavala da proda.  Većinom bi cveće u toj tegli uvenulo, pre nego se proda. Taj prizor mi je budio uspomene, iz vremena kad je majka bila mlađa i jača i kad bi iz bašte ponela velike bukete cveća. Jedva se videla od cveća dok je išla gradom, a kući bi donela tek jedan ili dva buketa za nju i mene. Sve ostale je putem poklonila ljudima koje je sretala i koji su joj bili dragi.

-          Mama zašto prodaješ to? Zar nemaš para? – pitala sam je, ne shvatajući njenu želju da bude aktivna, da nešto iščekuje, da se nečemu nada, da nikad ne klone. Draže mi je bilo vreme kad je poklanjala.

                    Stalno sam brinula da li dosađuje tim ljudima. Ne bih nikako podnela da neko misli loše o mojoj majci. Bila je divna žena kad je bila mlađa. Starost joj je uzela mnogo, kao i svima. Meni je smetala ta promena. Nisam mogla da je prihvatim.

                    Nekoliko dana posle sahrane, srela me je jedna žena na ulici.

-          Vaša majka je umrla? Shvatila sam tek kad sam videla umrlicu. Bila je to jedna divna žena. Jednom dok je izlazila iz prodavnice, ja sam joj prišla i dala ruku da siđe niz stepenice. Ona me pogledala i osmehnula se zahvalno, a onda je iz torbe izvadila nazuvke i poklonila mi.

-          Da, ona je to volela da plete i poklanja dragim ljudima.

-          Imali ste divnu majku.

-          I Vi ste divni. Hvala što ste joj pomogli.

                    Setila sam se kako je te iste nazuvke poklanjala i apotekarki i svim tim ženama iz menjačnice, prodavnica, dok sam se ja plašila se da će one taj poklon možda baciti, potceniti. Vlasnice apoteke i menjačnice su imale puno para i mogle su da kupe sve što požele.

                    Potcenila sam ih, ne shvatajući da i oni koji imaju para mogu iskreno da cene iz srca poklonjenu stvar. Da mogu da se obraduju nesavršenim stvarima  ispletenim  starim, drhtavim  rukama. Moja majka je zaustavljala vreme u kom živimo i vraćala toplinu darivanja, osećaj zahvalnosti i radovanje zbog malih stvari..

                    Kad je umrla, te žene su poslale cveće za sahranu. Bilo je to lepo, skupo cveće.  Nije trebalo da se plašim.

                    Nije im bila dosadna,  naprotiv.

                    Bila im je draga.

• Početna strana
• Arhiva
• Fascikle
• Linkovi

• I MAME I TATE
• BIVŠA
• moja majka - VENČANICA
• MIOKARDITIS 8 .deo
• JEDNOM KAD SAM BILA BOLESNA 7.deo
• ЈEDNOM KAD SAM SE RAZBOLELA 6 deo
• JEDNOM KAD SAM SE RAZBOLELA 5.deo
• JEDNOM KAD SAM SE RAZBOLELA 4.deo
• JEDNOM KAD SAM SE RAZBOLELA 3 deo - NAJBOLJE JE ZDRAVO SRCE
• JEDNOM KAD SAM SE RAZBOLELA 2.deo

• kratke priče [179]
• Generalna [84]

• RSS 0.90
• RSS 1.0
• RSS 2.0
• Atom