Limunada

MOJA MAJKA - NEKI DOBRI LJUDI 12 .deo

pitija | 03 Decembar, 2021 23:37

Moja majka je celog života poznavala samo divne, dobre ljude. Uvek je pričala o nekim divnim ljudima koje je upoznala u autobusu, na autobuskoj stanici, srela u prodavnici, na ulici Ako bi se i desilo da je jednog dana ljuta na nekoga, uvek bi taj odmah sutradan uradio nešto dobro, pa je ona razmišljala šta da mu kupi, čime da ga časti i zahvali mu se za učinjeno delo. Kad bi je podsetila, da je to onaj čovek koji je juče bio loš, ona bi brže nalazila stotinu opravdanja, ili bi se pretvarala da se toga ne seća.

Celog života je pričala o dobrim osobinama drugih ljudi.

Iako je bila bolesna, nije odustajala od odlaska autobusom u baštu, na drugom kraju grada.

- Mama, jedva ideš, kako ćeš tek autobusom da se voziš? – pitale smo je sestra i ja.

- Znaš što sad imaju dobre autobuse sa niskim stepenikom; mogu lako da se popnem. A što ima jedan dobar vozač, uvek stane blizu mene i pusti me da uđem na prednja vrata.

Vozaču je kupovala bombone da mu se zahvali.

Kupovala je pivo za komšiju u bašti koji joj je pokosio put, pa cigare, a često bi potražila nešto od onog što smo mi imali:

- Imaš li malo paradajza da dam komšinici Božani? Sama je, jedan joj je dovoljan za dan. – pitala me je. – da ne jede onaj žilav iz prodavnice.

- Imam, doneću ti.

Sledeći put je pitala da li imam flašu vina za nekog rođaka, ili bi od onog što smo njoj davali odvajala po neki kolač, parče mesa. Tako je jednom rekla:

- Idem do komšije da mu odnesem kolač da se zasladi. Umro mu otac. Sedi sam, a Božić je.

Sviđala mi se ta osobina kod majke. Tek u zrelim godinama, sam naučila da je zahvalnost put ka sreći. Moja majka je taj osećaj imala urođen.

Volela je da plete i celog života je plela. Pod stare dane bilo joj je teško da plete džempere, ali se snašla pa je plela nazuvke, plitke čarape. Stalno je tražila da li imam nešto staro pleteno za paranje; ukrštala je vunu i posle plela te čarape.

Ponekad bi odlazila u obližnju apoteku da popriča sa apotekarkom.

- Mama nemoj da joj dosađuješ, nema ona vremena tebe da sluša.

- Ja sačekam kad nema gužve. To je jedna mnogo fina žena. Uvek me sasluša i da mi dobar lek. – nije odustajala.

Nije mogla daleko da ide pa je interesovanje i društvo pronašla u prodavnici polovne robe u našoj ulici. Tamo su ljudi retko ulazili, zato je majka tu često svraćala i uzimala poneku stvar za sebe ili da opara za čarape. Pravila je i društvo ženi koja je držala tu radnju i sedela s njom dok ova šije ono što joj donesu za prepravku..

Jednom smo otišli da pitamo tu ženu, da li joj možda majka dosađuje.

- A nikako. – brzo je odgovorila žena – To je jedna draga i fina gospođa. Istih je godina kao i moja majka koju nisam dugo videla, pravi mi duštvo i zamišljam da pričam sa svojom majkom.

U drugoj prodavnici kupovala je poneku stvar za sebe. Plašila sam se da ta žena ne koristi njenu starost i možda joj „uvaljuje“ neke loše stvari koje ne može da proda.

- Ma ne. Ona mi da da probam, evo vidi ovu bluzu. Šta kažeš, kako ti se sviđa? A mogu i da je vratim.

- Nemoj da vratiš, lepa ti – rekla sam dok sam gledala njeno staro povijeno telo na kome je bluza visila a rukavi bili predugi. Svi smo voleli da kupujemo. Razumela sam je.

- A pare mogu da joj odnesem kad imam – opravdavala je majka svoju kupovinu.

- Mama, imaš prava da kupiš šta želiš, samo nemoj da petljaš i lažeš nas - majka je ponekad izbegavala da nam kaže istinu, plašeči se da je ne kritikujemo. Sestra i ja smo se samo plašile da je neko ne prevari ili da ne ostane dužna, da ne zaboravi nešto da plati. Već je počela da zaboravlja, a često bi pomešala vrednost na novčanicama:

- Ne, ne, ništa nije dužna. Sve što je kupila uredno je platila.- rekla je ta prodavačica, kad smo išle da proverimo.

U ulici je bila i jedna menjačnica u kojoj su radili muž i žena. Mlada žena se plašila ponekad da bude sama, pa joj je društvo pravila moja majka. Smejali smo se tom druženju, zamislite kako ženu od nepunih 40 godina čuva žena od osamdeset.

Jednom su je na izlasku iz menjačnice napala neka deca i otela joj torbu, misleći da ima para u njoj.

- Pa logično da pomisle da si išla da kupiš devize. Neće valjda pomisliti da je čuvaš – smejali smo se toj situaciji. Nekako smo navikli da šalom teramo strah. – ubuduće pazi da ne ideš u menjačnicu kad bude penzija, jer će opet da te napadnu. Mogu da te gurnu i povrede.

- Jes, pa nisam ja baš toliko slaba.Šta mi mogu? Nek uzmu torbu, ionako nema para u njoj – govorila je majka. Nije se mnogo uznemirila, ili je zbog nas glumila. Uvek je bila takva, neustrašiva.Srećom pre nego smo napravili nova dokumenta, našla je stara koja su joj uzeli i bacili.

I dalje je da povremeno odlazila u menjačnicu. Ponekad je vlasnik ispred svoje menjačnice, na trotoaru držao teglu sa nekoliko buketa cveća. To cveće je moja majka brala u bašti i pokušavala da proda. Većinom bi cveće u toj tegli uvenulo, pre nego se proda. Taj prizor mi je budio uspomene, iz vremena kad je majka bila mlađa i jača i kad bi iz bašte ponela velike bukete cveća. Jedva se videla od cveća dok je išla gradom, a kući bi donela tek jedan ili dva buketa za nju i mene. Sve ostale je putem poklonila ljudima koje je sretala i koji su joj bili dragi.

- Mama zašto prodaješ to? Zar nemaš para? – pitala sam je, ne shvatajući njenu želju da bude aktivna, da nešto iščekuje, da se nečemu nada, da nikad ne klone. Draže mi je bilo vreme kad je poklanjala.

Stalno sam brinula da li dosađuje tim ljudima. Ne bih nikako podnela da neko misli loše o mojoj majci. Bila je divna žena kad je bila mlađa. Starost joj je uzela mnogo, kao i svima. Meni je smetala ta promena. Nisam mogla da je prihvatim.

Nekoliko dana posle sahrane, srela me je jedna žena na ulici.

- Vaša majka je umrla? Shvatila sam tek kad sam videla umrlicu. Bila je to jedna divna žena. Jednom dok je izlazila iz prodavnice, ja sam joj prišla i dala ruku da siđe niz stepenice. Ona me pogledala i osmehnula se zahvalno, a onda je iz torbe izvadila nazuvke i poklonila mi.

- Da, ona je to volela da plete i poklanja dragim ljudima.

- Imali ste divnu majku.

- I Vi ste divni. Hvala što ste joj pomogli.

Setila sam se kako je te iste nazuvke poklanjala i apotekarki i svim tim ženama iz menjačnice, prodavnica, dok sam se ja plašila se da će one taj poklon možda baciti, potceniti. Vlasnice apoteke i menjačnice su imale puno para i mogle su da kupe sve što požele.

Potcenila sam ih, ne shvatajući da i oni koji imaju para mogu iskreno da cene iz srca poklonjenu stvar. Da mogu da se obraduju nesavršenim stvarima ispletenim starim, drhtavim rukama. Moja majka je zaustavljala vreme u kom živimo i vraćala toplinu darivanja, osećaj zahvalnosti i radovanje zbog malih stvari..

Kad je umrla, te žene su poslale cveće za sahranu. Bilo je to lepo, skupo cveće. Nije trebalo da se plašim.

Nije im bila dosadna, naprotiv.

Bila im je draga.