Priče za dušu iz života.
Istinite, neobične, smešne, tužne sa porukom i poukom.
"Dok mislimo o drugima stvarima tamo negde, život nam se dešava ovde i sada".
NE ZABORAVI: I TI IMAŠ DECU - Moja majka 14.deo
pitija | 16 Januar, 2022 23:40
Posle silnih otkaza, promena poslova, u 38.god je konačno iskrsao posao koji sam celog života želela. Bukvalno iskrsao, jer do tada nisam ni znala da to postoji ta vrsta posla. I tako dobijem ja posao, ali ne i rešenje za stalno.
Kako to obično ide trebalo je nekog „častiti“. Da ne dužim, tada se ništa nije pitao direktor, već šefica finansijske službe, mnogo gadna žena i loš čovek. Moj muž, nije hteo ništa da joj da, iako sam ga molila, jer mi je posao trebao kao voda. Ona mi je svaka tri meseca uz osmeh nagoveštavala, da ne može da mi produži ugovor i da ću da dobijem otkaz. Svaka tri meseca, sam imala stres, a do tad bila kao na žaru. Nekako smo ipak uspeli da „probudimo“ direktora da se i on nešto pita i dobila sam rešenje.
Ali onda je došao drugi direktor, sa drugim saradnicima i opet je počelo moje proganjanje. Ovoga puta zato što nisam bila njegova partija. Prestao je da me proganja, kada sam mu rekla: „Kad vidim ko je uz Vas, čast mi je što sam na drugoj strani i što me proganjate.“
Mislim da je tad počeo da me gleda sa malo više poštovanja. „Ja sam komunjara.“- u besu sam mu rekla, a on me u čudu pogledao. „Ne, nisam član nijedne partije, nego ste dosadili sa podelama na četnike i partizane, na demokrate i nedemokrate. Dosta podela, kako ne shvatate da se rat odavno završio“ – nastavila sam, a on me slušao i čudio se. Kao „oslobodilac“ posle 2000god. kome su se svi klanjali bilo mu je novo da mu se neko usprotivi. Izgleda da sam mu bila interesantna.
Pustio me na miru, ali nije njegova saradnica Sonja. Kinjila me i više od prethodne. Kako samo usavrše maltretiranje drugih ljudi, gde li to uče? Stalno me pozivala da mi pokaže neke spise, stalno je „išla u ministarstvo“ (to je čuvena rečenica kojom skorojevići žele sebi da daju na značaju, a obično odu u neki hotel )i kako su im tamo rekli da moja diploma ne odgovara za posao, kako su neki uradili nešto pogrešno i da ću najverovatnije dobiti otkaz.
Bilo mi je mnogo teško, imala sam već 41 godinu, šta ću ako opet izgubim posao. Trebala mi je uteha, a najbolje me je i dalje tešila majka. Stanovala je blizu mene, pa smo se često viđale. Pričala sam s njom šta mi se dešava na poslu i kako sam zabrinuta. Moja majka, nikad nije davala naivne savete „ne brini, biće sve dobro“. Ako nije mogla da pomogne, ćutala je. Osetila sam da razmišlja. I ta tišina mi je značila, zračila je zaštitom.
Posle nekoliko dana, pozvao me direktor. Bila sam vrlo iznenađena. Nisam mogla ni da pretpostavim o čemu se radi.
- Dragana, Sonja mi se požalila da je tvoja majka uznemirila njenu decu.
- Ne razumem o čemu pričate.
- Tvoja majka je išla kod Sonje kući, ali pošto ona nije bila kod kuće, rekla je njenoj deci, da joj poruče da se svaki put kad maltretira nečije dete, seti da i ona ima decu.
Bilo mi je neprijatno što mene od 41 godinu štiti majka koja ima 65. Nikad nisam bila razmažena, ni prezaštićena. U trenutku kad sam pomislila da se izvinjavam , da se ljutim na majku, što me nije ništa pitala, setih se .
Ta Sonja nas je poznavala, jer je bila udata za kuma mog brata, a stanovala je u našem komšiluku. Njen muž je imao dete iz prethodnog braka, ali je ona svojoj familiji ispričala da se udala za momka i zato nije dozvoljavala da dete dolazi kod oca. Još tužnije je bilo što je taj mali stanovao kod babe, nekoliko kuća dalje i svakog dana gledao svog oca i njegovu novu decu, a nije smeo s njima da priča, ni da se viđa. Imao je oca, a kao da nije.
Neverovatna priča, ali istinita, jer sam videla svojim očima. Svi smo se čudili tolikoj neljudskosti i, svi su se nje plašili, osim, izgleda,moje majke. Čak je i direktor jednom prilikom rekao da i on pred njom stoji mirno. Na znam da li je on o njoj znao ovo što i ja, nije me zanimalo. Nije ovde bila bitna ona, već moja majka.
U početku sam bila malo uplašena, da li će zbog ovoga da mi odmah da otkaz, a onda sam se osmehnula:
- Ha, moja draga majka i u ovim godinama ima potrebu da me štiti. Nisam znala da će to da uradi. Ništa mi nije rekla, mada znam da je ona uvek bila preduzimljiva. Znate, moja majka je vrlo kulturna žena i ne verujem da je se neprimereno ponašala. Nije ona od onih koji plaše i maltretiraju druge, a naročito ne decu koja idu u srednju školu. – zastala sam malo tek da dam na značaju rečima koje ću izgovoriti. Zar ja da se ljutim na moju majku i izvinjavam se ovom zlu od žene. Ako će da mi da otkaz nek da, ali više neću da idem pognute glave i da strahujem. Uspravila sam se i nastavila ozbiljno:
- Znate direktore, mi smo kao porodica mnogo složni i mnogo volimo jedni druge. Mi jedni za druge sve dajemo. Eto vidite kakva je i moja majka lavica. Isti smo kao Šiptari (oduvek je postojao mit ili istina da su Šiptari najsložniji i mene je ono kako oni „ginu“ jedni za druge uvek oduševljavalo). Ne razumem, zašto se Sonja žalila Vama, umesto meni da se obrati? Budite sigurni da je ta poseta moje majke bila vrlo kulturna. Mudra je ona žena. I koliko ja čujem, ništa pogrešno, ni ružno nije rekla. Zar to nije istina?
Direktor me opet pogledao u čudu. Ovakav odgovor nije očekivao. Iskreno, nisam ni ja; nemam pojma odakle je taj prkos izašao iz mene. Moja majka ga je podstakla. Osećanje je bilo sjajno i zato sam bila spremna da za to podnesem bilo koju cenu.
- Hoćeš kafu? – ponudio me je direktor i počeo da priča o nekoj drugoj temi.
A šta je posle bilo?
***
Sonja je prestala da me kinji.
Posle nekoliko godina, napustila je firmu i otišla u drugi grad.
Ja i dalje radim isti posao, na moje zadovoljstvo i nadam se zadovoljstvo onih s kojim radim.
Pre nego je otišla u drugi grad,Sonja je ostavila i muža.
Ja za 2,5god idem u penziju.
Kako to obično ide trebalo je nekog „častiti“. Da ne dužim, tada se ništa nije pitao direktor, već šefica finansijske službe, mnogo gadna žena i loš čovek. Moj muž, nije hteo ništa da joj da, iako sam ga molila, jer mi je posao trebao kao voda. Ona mi je svaka tri meseca uz osmeh nagoveštavala, da ne može da mi produži ugovor i da ću da dobijem otkaz. Svaka tri meseca, sam imala stres, a do tad bila kao na žaru. Nekako smo ipak uspeli da „probudimo“ direktora da se i on nešto pita i dobila sam rešenje.
Ali onda je došao drugi direktor, sa drugim saradnicima i opet je počelo moje proganjanje. Ovoga puta zato što nisam bila njegova partija. Prestao je da me proganja, kada sam mu rekla: „Kad vidim ko je uz Vas, čast mi je što sam na drugoj strani i što me proganjate.“
Mislim da je tad počeo da me gleda sa malo više poštovanja. „Ja sam komunjara.“- u besu sam mu rekla, a on me u čudu pogledao. „Ne, nisam član nijedne partije, nego ste dosadili sa podelama na četnike i partizane, na demokrate i nedemokrate. Dosta podela, kako ne shvatate da se rat odavno završio“ – nastavila sam, a on me slušao i čudio se. Kao „oslobodilac“ posle 2000god. kome su se svi klanjali bilo mu je novo da mu se neko usprotivi. Izgleda da sam mu bila interesantna.
Pustio me na miru, ali nije njegova saradnica Sonja. Kinjila me i više od prethodne. Kako samo usavrše maltretiranje drugih ljudi, gde li to uče? Stalno me pozivala da mi pokaže neke spise, stalno je „išla u ministarstvo“ (to je čuvena rečenica kojom skorojevići žele sebi da daju na značaju, a obično odu u neki hotel )i kako su im tamo rekli da moja diploma ne odgovara za posao, kako su neki uradili nešto pogrešno i da ću najverovatnije dobiti otkaz.
Bilo mi je mnogo teško, imala sam već 41 godinu, šta ću ako opet izgubim posao. Trebala mi je uteha, a najbolje me je i dalje tešila majka. Stanovala je blizu mene, pa smo se često viđale. Pričala sam s njom šta mi se dešava na poslu i kako sam zabrinuta. Moja majka, nikad nije davala naivne savete „ne brini, biće sve dobro“. Ako nije mogla da pomogne, ćutala je. Osetila sam da razmišlja. I ta tišina mi je značila, zračila je zaštitom.
Posle nekoliko dana, pozvao me direktor. Bila sam vrlo iznenađena. Nisam mogla ni da pretpostavim o čemu se radi.
- Dragana, Sonja mi se požalila da je tvoja majka uznemirila njenu decu.
- Ne razumem o čemu pričate.
- Tvoja majka je išla kod Sonje kući, ali pošto ona nije bila kod kuće, rekla je njenoj deci, da joj poruče da se svaki put kad maltretira nečije dete, seti da i ona ima decu.
Bilo mi je neprijatno što mene od 41 godinu štiti majka koja ima 65. Nikad nisam bila razmažena, ni prezaštićena. U trenutku kad sam pomislila da se izvinjavam , da se ljutim na majku, što me nije ništa pitala, setih se .
Ta Sonja nas je poznavala, jer je bila udata za kuma mog brata, a stanovala je u našem komšiluku. Njen muž je imao dete iz prethodnog braka, ali je ona svojoj familiji ispričala da se udala za momka i zato nije dozvoljavala da dete dolazi kod oca. Još tužnije je bilo što je taj mali stanovao kod babe, nekoliko kuća dalje i svakog dana gledao svog oca i njegovu novu decu, a nije smeo s njima da priča, ni da se viđa. Imao je oca, a kao da nije.
Neverovatna priča, ali istinita, jer sam videla svojim očima. Svi smo se čudili tolikoj neljudskosti i, svi su se nje plašili, osim, izgleda,moje majke. Čak je i direktor jednom prilikom rekao da i on pred njom stoji mirno. Na znam da li je on o njoj znao ovo što i ja, nije me zanimalo. Nije ovde bila bitna ona, već moja majka.
U početku sam bila malo uplašena, da li će zbog ovoga da mi odmah da otkaz, a onda sam se osmehnula:
- Ha, moja draga majka i u ovim godinama ima potrebu da me štiti. Nisam znala da će to da uradi. Ništa mi nije rekla, mada znam da je ona uvek bila preduzimljiva. Znate, moja majka je vrlo kulturna žena i ne verujem da je se neprimereno ponašala. Nije ona od onih koji plaše i maltretiraju druge, a naročito ne decu koja idu u srednju školu. – zastala sam malo tek da dam na značaju rečima koje ću izgovoriti. Zar ja da se ljutim na moju majku i izvinjavam se ovom zlu od žene. Ako će da mi da otkaz nek da, ali više neću da idem pognute glave i da strahujem. Uspravila sam se i nastavila ozbiljno:
- Znate direktore, mi smo kao porodica mnogo složni i mnogo volimo jedni druge. Mi jedni za druge sve dajemo. Eto vidite kakva je i moja majka lavica. Isti smo kao Šiptari (oduvek je postojao mit ili istina da su Šiptari najsložniji i mene je ono kako oni „ginu“ jedni za druge uvek oduševljavalo). Ne razumem, zašto se Sonja žalila Vama, umesto meni da se obrati? Budite sigurni da je ta poseta moje majke bila vrlo kulturna. Mudra je ona žena. I koliko ja čujem, ništa pogrešno, ni ružno nije rekla. Zar to nije istina?
Direktor me opet pogledao u čudu. Ovakav odgovor nije očekivao. Iskreno, nisam ni ja; nemam pojma odakle je taj prkos izašao iz mene. Moja majka ga je podstakla. Osećanje je bilo sjajno i zato sam bila spremna da za to podnesem bilo koju cenu.
- Hoćeš kafu? – ponudio me je direktor i počeo da priča o nekoj drugoj temi.
A šta je posle bilo?
***
Sonja je prestala da me kinji.
Posle nekoliko godina, napustila je firmu i otišla u drugi grad.
Ja i dalje radim isti posao, na moje zadovoljstvo i nadam se zadovoljstvo onih s kojim radim.
Pre nego je otišla u drugi grad,Sonja je ostavila i muža.
Ja za 2,5god idem u penziju.
kratke priče |
Permalink |
Dodaj komentar |
Trekbekovi (0)
PAZI S KIM PRIČAŠ
pitija | 01 Januar, 2022 22:28
Poslednji dan stare godine. Za divno čudo uspela sam nekako da se organizujem, da uradim sve planirano i mogu opušteno da čekam Novu. Ukučani se raziđoše svojim poslom i ja oko 16:00 sati reših da prošetam, a gde drugde nego do obližnjeg marketa. Neću ništa da kupujem i stresiram se, samo da pogledam šta mogu da kupila za poklon jednoj dragoj osobi, (imam još nedelju dana vremena) i treba mi kesica majoneza. Zafali nam za rusku salatu.
U holu marketa sretoh bivšeg učenika. Ljubazno me pozdravi, zastade da čestita Novu, a pošto nismo žurili ni on ni ja malo popričasmo. Od finog učenika postao lep mlad čovek, vidi se zadovoljan, osmeh mu na licu, zaposlio se, verio; i ostao fin. Još mi na kraju reče da se nisam promenila, ha. Htedoh da kažem da jesam mnogo za ovih desetak godina, ali pročitah negde, da je kulturno da se samo zahvalim. O baš mi je prijao ovaj susret. Eto lepo je izaći iz kuće i popričati sa ljudima.
Uđoh u market i počeh da razgledam police. Ono što mi se sviđalo pre nedelju dana, ne nađoh. Kupuju ljudi. Nema veze, doći ću posle Nove da kupim nešto drugo. Utom ugledah poznanicu iz mlađih dana. Nismo se dugo videle, samo u prolazu, zdravo, zdravo.
- Srećna Nova – reče mi.
- Srećna Nova – odgovorih i ja.
- Mada gde može da nam bude srećna, vidi kakvo vreme, nikad gore – reče ona i zastade da popričamo. Izgleda ni ona ne žuri. Neko vreme u srednjoj je živela kod nas, dok su joj roditelji bili u inostranstvu. Sećam se da ni tad nije žurila, uvek je poslednja ustajala i iz kreveta i sa stola. Jedino je moja majka umela da je ubrza kad je rekla da će poslednji ko ustane da namešta krevet i pere sudove.
Raspoložena i bez žurbe, zastadoh i ja , kad već ne žurim da popričam i s njom:
- Ma nije najgore vreme. Uvek ima i lepog i ružnog. Sećaš se vremena robova, gladijatora, pa ratova. Nije tad bilo nimalo lako. Sad smo napredovali.
- Ma kako napredovali, kad smo izgubili empatiju, baš nas briga za druge, prozlili smo se.
- Nismo. Eto ja poznajem divne ljude. Okružim se s njima i meni lepo.
- Ne možeš uvek sa dobrim da se okružiš. Na poslu sigurno imaš loše i zavidne.
- A ne, i na poslu imam dobre kolege, koji su mi kao prijatelji. Imala sam sreće – onda zastadoh, neće da mi poveruje, pa dodah: - Dobro, nisu baš svi super, nađe se i neki malo manje dobar, ali imam dobar posao, pa mogu da pobegnem od njih. Ne radim u kancelariji.
- Eh, džabe ti dobri ljudi oko tebe, kad loši vode državu.
- E i od politike bežim. Od kako se pojavio Nole, Bog mu sreću i zdravlje dao, ja samo tenis gledam. Ono ni njegovi mečevi nisu baš opušteni, istresira me svaki put dobro, ali mi posle pobeda slađa. Tako mi poslednjih 15 godina sve ide uzlazno i uspešno.
- Ma ne može da bude dobro kad drugi loši.
- Znam, svi smo povezani, ali shvatila sam da postoje i ovakvi i onakvi. Ja biram kakva ću da budem. Menjam samo ono što mogu, prihvatam ono što ne mogu. A mogu samo sebe da menjam.
- Džabe sebe da menjaš, kad treba drugi da se promene.
- Ja se trudim da dam maksimum za ono što mogu i da „očistim svoje dvorište“.
- Džabe čistiš svoje kad tuđe prljavo, kad vidiš kako bacaju pikavce svuda.
- Ja ne gledam tuđe, nego čistim svoje, misleći da će možda neko drugi da vidi od mene pa da i on očisti. – kad pomenu pikavce setih se moje drage koleginice koja ponekad baci pikavac gde ne treba, ponekad zaboravi da odvoji plastični zatvarač za reciklažu, ali ima dušu kao okean. Ona ne da bi ti dala krv, nego i daje i pomaže svima, a zlobe nema ni gram. Najčudnije što ponekad pomisli da nije dovoljno dobra, a znam da je najbolja. I nije jedina.
- Eh, kad bi oni imali tu svest. Mnogo smo primitivni.
- Jao, koliko je sati? Kad zatvaraju, da ne zakasnimo? – pokušah da se izvučem. Osetih se kao žaba, kad je zmija davi.
- Rade do 18:00. Imamo još vremena. Treba svi da se trgnemo i uradimo nešto.
Pomislih, pa već pola sata joj pričam kako radim najviše što mogu i na poslu i posle posla i za ekologiju i državu, ali moja prijateljica me ne čuje. Setih se da je ona oduvek bila vernik, pa učinih još jedan pokušaj:
- Naše je da budemo dobri jedni prema drugima, da radimo, volimo život i verujemo da Bog neće dozvoliti da svet propadne.
- U koju ti crkvu ideš? – ne dade se ni moja poznanica. – nisu ni tamo svi ispravni.
- Ajoj, setih se da moram da svratim do sestre – rekoh i pođoh prema izlazu.
- Sve najlepše. Lepo provedi Novu godinu – doviknu mi.
Jadna ti moja Nova godina, ova me iscedi kao limun, isisa mi svu prazničnu energiju. Kud baš na nju da naiđem.
Još jedna lekcija: pred praznik ne izlazi iz kuće , ne rizikuj da sretneš nekog i pričaš sa nekim koga godinama nisi videla.
Do kuće se malo ohladih: dobro, pustiću muziku da mi se povrati raspoloženje.
- Ajoj, majonez. – setih se da ga nisam kupila. E vala ješćemo rusku takvu kakva je, ma ne moramo ni da je jedemo , ja više ne izlazim iz kuće :)
U holu marketa sretoh bivšeg učenika. Ljubazno me pozdravi, zastade da čestita Novu, a pošto nismo žurili ni on ni ja malo popričasmo. Od finog učenika postao lep mlad čovek, vidi se zadovoljan, osmeh mu na licu, zaposlio se, verio; i ostao fin. Još mi na kraju reče da se nisam promenila, ha. Htedoh da kažem da jesam mnogo za ovih desetak godina, ali pročitah negde, da je kulturno da se samo zahvalim. O baš mi je prijao ovaj susret. Eto lepo je izaći iz kuće i popričati sa ljudima.
Uđoh u market i počeh da razgledam police. Ono što mi se sviđalo pre nedelju dana, ne nađoh. Kupuju ljudi. Nema veze, doći ću posle Nove da kupim nešto drugo. Utom ugledah poznanicu iz mlađih dana. Nismo se dugo videle, samo u prolazu, zdravo, zdravo.
- Srećna Nova – reče mi.
- Srećna Nova – odgovorih i ja.
- Mada gde može da nam bude srećna, vidi kakvo vreme, nikad gore – reče ona i zastade da popričamo. Izgleda ni ona ne žuri. Neko vreme u srednjoj je živela kod nas, dok su joj roditelji bili u inostranstvu. Sećam se da ni tad nije žurila, uvek je poslednja ustajala i iz kreveta i sa stola. Jedino je moja majka umela da je ubrza kad je rekla da će poslednji ko ustane da namešta krevet i pere sudove.
Raspoložena i bez žurbe, zastadoh i ja , kad već ne žurim da popričam i s njom:
- Ma nije najgore vreme. Uvek ima i lepog i ružnog. Sećaš se vremena robova, gladijatora, pa ratova. Nije tad bilo nimalo lako. Sad smo napredovali.
- Ma kako napredovali, kad smo izgubili empatiju, baš nas briga za druge, prozlili smo se.
- Nismo. Eto ja poznajem divne ljude. Okružim se s njima i meni lepo.
- Ne možeš uvek sa dobrim da se okružiš. Na poslu sigurno imaš loše i zavidne.
- A ne, i na poslu imam dobre kolege, koji su mi kao prijatelji. Imala sam sreće – onda zastadoh, neće da mi poveruje, pa dodah: - Dobro, nisu baš svi super, nađe se i neki malo manje dobar, ali imam dobar posao, pa mogu da pobegnem od njih. Ne radim u kancelariji.
- Eh, džabe ti dobri ljudi oko tebe, kad loši vode državu.
- E i od politike bežim. Od kako se pojavio Nole, Bog mu sreću i zdravlje dao, ja samo tenis gledam. Ono ni njegovi mečevi nisu baš opušteni, istresira me svaki put dobro, ali mi posle pobeda slađa. Tako mi poslednjih 15 godina sve ide uzlazno i uspešno.
- Ma ne može da bude dobro kad drugi loši.
- Znam, svi smo povezani, ali shvatila sam da postoje i ovakvi i onakvi. Ja biram kakva ću da budem. Menjam samo ono što mogu, prihvatam ono što ne mogu. A mogu samo sebe da menjam.
- Džabe sebe da menjaš, kad treba drugi da se promene.
- Ja se trudim da dam maksimum za ono što mogu i da „očistim svoje dvorište“.
- Džabe čistiš svoje kad tuđe prljavo, kad vidiš kako bacaju pikavce svuda.
- Ja ne gledam tuđe, nego čistim svoje, misleći da će možda neko drugi da vidi od mene pa da i on očisti. – kad pomenu pikavce setih se moje drage koleginice koja ponekad baci pikavac gde ne treba, ponekad zaboravi da odvoji plastični zatvarač za reciklažu, ali ima dušu kao okean. Ona ne da bi ti dala krv, nego i daje i pomaže svima, a zlobe nema ni gram. Najčudnije što ponekad pomisli da nije dovoljno dobra, a znam da je najbolja. I nije jedina.
- Eh, kad bi oni imali tu svest. Mnogo smo primitivni.
- Jao, koliko je sati? Kad zatvaraju, da ne zakasnimo? – pokušah da se izvučem. Osetih se kao žaba, kad je zmija davi.
- Rade do 18:00. Imamo još vremena. Treba svi da se trgnemo i uradimo nešto.
Pomislih, pa već pola sata joj pričam kako radim najviše što mogu i na poslu i posle posla i za ekologiju i državu, ali moja prijateljica me ne čuje. Setih se da je ona oduvek bila vernik, pa učinih još jedan pokušaj:
- Naše je da budemo dobri jedni prema drugima, da radimo, volimo život i verujemo da Bog neće dozvoliti da svet propadne.
- U koju ti crkvu ideš? – ne dade se ni moja poznanica. – nisu ni tamo svi ispravni.
- Ajoj, setih se da moram da svratim do sestre – rekoh i pođoh prema izlazu.
- Sve najlepše. Lepo provedi Novu godinu – doviknu mi.
Jadna ti moja Nova godina, ova me iscedi kao limun, isisa mi svu prazničnu energiju. Kud baš na nju da naiđem.
Još jedna lekcija: pred praznik ne izlazi iz kuće , ne rizikuj da sretneš nekog i pričaš sa nekim koga godinama nisi videla.
Do kuće se malo ohladih: dobro, pustiću muziku da mi se povrati raspoloženje.
- Ajoj, majonez. – setih se da ga nisam kupila. E vala ješćemo rusku takvu kakva je, ma ne moramo ni da je jedemo , ja više ne izlazim iz kuće :)
Generalna |
Permalink |
Dodaj komentar |
Trekbekovi (0)
Meni
Pretraži
Kalendar
| « | Januar 2022 | » | ||||
|---|---|---|---|---|---|---|
| Po | Ut | Sr | Če | Pe | Su | Ne |
| 1 | 2 | |||||
| 3 | 4 | 5 | 6 | 7 | 8 | 9 |
| 10 | 11 | 12 | 13 | 14 | 15 | 16 |
| 17 | 18 | 19 | 20 | 21 | 22 | 23 |
| 24 | 25 | 26 | 27 | 28 | 29 | 30 |
| 31 | ||||||