Limunada

MOJA MAJKA 18deo: Najlepši i najbolji tata

pitija | 02 April, 2022 17:31

U najdaljem delu mog plakara stoji još to odelo.

I danas ga s posebnim poštovanjem nežno pogledam, da ga ni pogledom ne uznemirim. Oprezna kao sa svim svetim stvarima. Petnaes godina stoji tu.

Prošlo je 15 godina? Uostalom, zar neko nije rekao da vreme ne prolazi, prolazimo mi.

Odelo mog oca. Uzela sam ga za uspomenu, iako je i plakar u kome stoji, rad i uspomena na mog oca kao i još hiljadu drugih divnih stvari. Niko ga više neće obući, nikom ne mogu da ga poklonim, još manje ne mogu da ga bacim. Čuvam ga da onima koji nisu poznavali mog oca, pokažem i po odelu koliki je to bio čovek, da pokušam da u vremenu, sačuvam bar neki trag, da unucima pokažem iz kog su korena nikli. Kako starim, te stvari mi postaju sve važnije. Sve u svoje vreme dođe.

Čuvam, a znam da odelo ne čini čoveka, niti je moj otac stalno nosio odelo. Više je voleo radna odela, više je voleo da radi, ali kad je trebalo da se ide negde na proslavu, kad je trebalo nekog ispoštovati, otići na svadbu, rođendan, oblačio je odelo. Imao je dva tri odela za ceo život. Možda bi imao i samo jedno da ga majka nije terala da kupi.

- Šta će mi novo? Meni to ništa ne znači. Evo i ovo staro mi sasvim odgovara. Ne nosim ga stalno.

- Moraš da kupiš zbog dece. Vidiš kako su nam deca velika i lepa, ne smemo da ih brukamo kad idemo negde zajedno. – majka je uvek znala koje reči da upotrebi, da ostvari ono što je bilo u našem interesu. Otac je zaslužio da dobije novu stvar i zato ga je to rekla. Posle takvih reči, otac nije imao kud, nego da pristane . A kad bi obukao odelo tek tad bi pokazao koliko je srećan.

Zbog te promene, od vrednog i čestitog čoveka u prašnjavom, uprljanom radničkom odela do gospodina u svečanom, bila sam mnogo ponosna. Moj otac je bio lep, zgodan i zdrav čovek, spreman i sposoban za svaku priliku.

- Tata, sad si pravi direktor. – govorila sam mu. Kao direktor, jer su direktori u to vreme bili simbol moći i ugleda, a možda i zato što sam tada još bila dete, pa nisam znala mnoge stvari. Sada tatu, ne bih poredila ni sa kim. Sada bi druge poredila sa tatom, jer je bio merna jedinica za časnost, poštenja, vrednoću i moral.

Tati su prijale pohvale, uostalom, kao i svakom. Osmehivao se i kao dete šepurio pred ogledalom i sam radostan zbog promene.

Kad bi se i majka spremila, baš su bili lep par. Ali kod majke nije bilo velike transformacije, jer se ona nije krila iza radničkog odela. Zbog prirodne kose i uredne frizure, uvek je delovala lepo. Odlikovali su je još i rumenilo i broš. Rumenilo je svakog dana stavljala na obraze, zbog bledila, a broš da suzi nešto ako je bilo preširoko, previše otvoreno. Imala je osetljivo grlo i stalno se plašila prehlade, pa ako bi na kućnoj haljini bio veći otvor oko vrata, stavljala bi broš i tako sužavala otvor. Zbog tog broša, svi smo je zadirkivali:

- Dama se uvek prepoznaje. Elegantna i kad kuva ručak i kopa u bašti.

Na zadirkivanje, majka se nije ljutila, nije pravdala, već bi i sama dodala neku šalu na svoj račun. Bila je vedra i duhovita.

Za odlaske na proslave, majka bi uz novu haljinu, stavila još jedan dodatak: karmin. Kad bi izašla iz sobe, otac bi uz osmeh, koji je izražavao ljubav i divljenje rekao:

- Lepa ova moja posestrima. – uvek je tako zvao majku: posestrima. To je izražavalo njihovu neraskidivu, doživotnu ljubav.

I majka bi se okrenula prema ocu i dok bi stavljala ruku na njegovo snažno rame ponosno rekla:

- Vidite kako vam je lep tata. Izabrala sam vam najlepšeg i najboljeg tatu.

Kako neke žene rečima vežu, snažnije nego okovima. Zbog tih reči otac nije mogao da bude loš. Te reči su izazivale samo lepe stvari.

Ne znam da li je otac zbog majke bio dobar, ili ga je ona izabrala zato što je bio dobar, tek, ono što sejemo to i niče, ono što negujemo to nam i raste.