Limunada

Priče za dušu iz života.
Istinite, neobične, smešne, tužne sa porukom i poukom.
"Dok mislimo o drugima stvarima tamo negde, život nam se dešava ovde i sada".

BIVŠA

pitija | 27 Januar, 2024 18:20

Serija u kojoj je glumio, postigla je neverovatan uspeh. Njegova popularnost naglo je skočila. Da li će na poslovnom planu konačno da dobije ono što je davno trebalo. Dobro glumi, još bolje izgleda, mnogo bolje nego mnogi koji su postigli veliki uspeh. Ali kao i za sve u životu, konce povlači neko gore i pitanje je šta je to presudno što odlučuje da nečija karta bude otkrivena.

Ušao je u zrele godine, a da ga kao i svakog na ovoj planeti život nije pitao da li želi. A seda kosa mu lepo stoji;  vidi se to, ali ono što se ne vidi, je nestašni tinejdžer koji odbija da odraste. Tinejdžer koji  još voli da jede kolače, koji krije čokoladu u džepu od pantalona, vozi autiće u luna parku, ili se kliza po zaleđenom trotoaru, dok jede kokice i koji, dok se vode ratovi u realnom svetu, može do besvesti da peca i igra plejstejšn igrice. Tako mu je lepo, a godine stoje.

Ukroti ponekad on tog tinejdžera i krene napred. Što više ide napred, više ostaje iza.

Ponekad pogleda unazad.

Iz njegovih kola često se čuje neka sentiš muzika, potpuno drugačija od ovih danas, muzika njegove mladosti.  Reči pesme „Stižu me sjećanja“ koju je pevala grupa Crvena jabuka, kao da je on pisao, za sebe i slične sebi. Čudno je kako je moguće da u svetu prenaseljenom ljudima, ti isti ljudi budu ponekad usamljeni. Sličniji smo nego što mislimo,slične nas radosti, tuge i patnje povezuju, pa onda u danima sete, reči  ispisane u samoći i sačuvane u najpoznatijim knjigama, ili pesmama, učine da se bolje osećamo, da pomislimo da nismo sami:

Stižu me godine,

Kad čovjek zastane

I kad prošlost pogleda

Nekim drugim očima.

I dok je većina žena, koja je gledala seriju, bila opčinjena njim, on je voleo samo jednu. Najveća kletva je imati, pa izgubiti. Nije on nju izgubio, on nju samo više nije imao.

Voditeljke koje su ga intervjuisale, saradnice na seriji, koleginice, u njegovom prisustvu, pred njegovim šarmom prosto su se topile, smejale kao šiparice, nisu mogle da sakriju radost, bez obzira na godine i radno iskustvo. Sve što se na njemu sviđalo ženama,  istovremeno je kod muškaraca izazivalo gorčinu i netrpeljivost. Njegova neposrednost, kultura, dečačka zbunjenost, bile su magične za sve žene koje su ga bar malo upoznale. Ne tako davno bile su magične i za nju.

Jedan filozof davno je rekao: ne moram ja da uberem svaki cvet da bi znao kako cveće miriše, meni je dovoljan jedan. Njemu je bila dovoljna ona. Pomirisao, ubrao, ali nije sačuvao.

I ona je bila žena koju vole svi koji je upoznaju, uvek nasmejana, radosna, dobra i pametna. Zbog nje i sličnih njoj svet opstaje, zbog nje i sličnih njoj veruje se u lepotu i dobrotu. Prvo se oseti njen sjaj, pa se tek onda vidi njena lepota i večita mladost, kojoj ni godine neće moći ništa. Ona je od onih žena o kojoj bi svaki muškarac voleo da se brine celog života, da je čuva i pazi. Tanka kao breza, najprirodnija, najopuštenija, baš onakva, kakvim se zamišljaju princeze. Ali za nju on nikad više neće biti vitez, njen vitez. Ostalo mu je samo da u filmovima glumi viteza.

A bili su srećni. Zbog nje bi otišao na kraj sveta. I otišao je. Putovali su, smejali se, grlili. Nekoliko godina. Mnogi su im zavideli; imali su sve: lepotu, šarm, radost, ljubav.

Ali Bog nikom ne daje sve. Ne bi to ni bilo pravedno. Njih dvoje su već dobili i previše. Ništa previše, kao ni premalo ne valja. Da bi im sreća ostala neokrnjena, trebalo je da pređe u sećanje.

„Naše je samo ono što poklonimo drugima“. Možda je zato on nju poklonio drugom; onom za koga je bio siguran da će je dobro paziti. Poklonio ju je onom koga je poznavao, s kojim su se družili; zajedno putovali, zajedno pevali, smejali se.

Sa zadnjeg sedišta njihovog auta, prijatelj je gledao u njih, nasmejane, srećne... i u jednom trenutku poželeo istu takvu sreću. Poželeo baš u trenutku kad je Bog ispunjavao želje.

Stojički je to podneo. Zahvalio se na onom što je imao. Zahvalio se na svemu što ga je naučila, a naučila ga je skoro sve, osim kako da je zaboravi.

O njoj i dalje najlepše priča, njoj i dalje šalje čestitke za rođendan i ona mu se zahvaljuje. I ona o njemu najlepše priča. Nije izbrisala nijednu zajedničku sliku, valjda da ga ne povredi. On objavljuje samo svoje slike... a žele ga mnoge. Valjda da joj poruči nešto.

Šta je sad ona njemu, šta je on njoj? On je voli i dalje, kao čoveka, ona njega voli, kao čoveka. Tako valjda treba, civilizovani su ljudi, kulturni. Mogu biti u dobrim odnosima, mogu biti prijatelji, baš kao u seriji u kojoj glumi. Mada neki ne veruju. Eh, nije se rodio, ko je svetu udovoljio i svet razumeo.

Koliko to na svetu ljubavi postoji?Kojim sve imenima ljubav zovemo?

Dok mnoge žene gledaju njega, on gleda samo njene slike; gleda ne bi li po osmehu prepoznao da li je srećna... i ispod svake stavi srce.

Samo jednom nije stavio srce. Samo ispod jedne jedine njene slike; ispod one na kojoj je napisala, da nikad srećnija nije bila. Ispod one na kojoj se pohvalila da čeka dete drugog čoveka.

A čije srce najviše zadrhti kad ispod njene slike vidi njegovo ime? Da li njegovo koji i dalje želi da je deo njenog života, da li možda zadrhti njeno, one koja je krenula svojim životom dalje bez njega, a sa njegovim imenom,  ili zadrhti srce tog drugog čoveka, koji je sada prvi i koji će uvek da se pita da li je smeo da poželi njihovu sreću?

I kad srce zadrhti, niko to ne vidi; pravu istinu zna samo onaj u čijim grudima kuca. Vide se samo osmesi i čuju ljubazne reči. Valjda su zato čoveku i date reči i osmesi , da upakuje i sakrije želje, čežnje, nade, tuge?

I tako niko ceo, niko nedirnut, neokrnjen, nenačet, nerazbijen, neoštećen.

I tako svako krije svoju rupu na duši, ranu na srcu.

On i dalje sa osmehom ide kroz život, kao mnogi „koji rođeni su juče, ili biće sutradan“, nedodirljiv za mnoge, uskraćen za nju, svoj  sam(o)...

„Kad slomiš granu tužne vrbe
u zemlju kad je posadiš
izraste neko novo drvo
staro zaboraviš.

Al' moja priča i nije moja
ništa ja nisam birao
i moj je korijen gorio tamo
a ja sam svirao.

kratke priče | Permalink | Komentari (378) | Trekbekovi (0)

 
Accessible and Valid XHTML 1.0 Strict and CSS
Powered by blog.rs - Design by BalearWeb