Gušt i dert

Пут је био најблаже речено лош, али је зато природа била дивна. Сушно лето јој овде није много нашкодило: зимзелене саднице у расадницима поред пута деловале су освежавајуће.

-         Овако лош пут према једној од најлековитијих бања, срамота – рекао је Петар. – Никад ми не можемо да будемо Европа.

-         Стварно, чудно.- сложила се Весна – а како је само лепа природа – као увек бежећи од ружних ствари окретала се лепим. А ружно и лепо увек су били једно поред другог и мамили људе да их изаберу. Петар се концентрисао на пут, а Весна је уживала у природи.

У бању су стигли у раним вечерњим сатима. Термин за дневно купање управо је истекао, а до ноћног купање остало је таман толико времена да нађу смештај и распакују се.

-         Ја нећу да се купам – рекао је Петар – ноћу долази дечурлија из околине. 

-    Ја не могу да чекам до сутра, никад се нисам купала ноћу. Једва чекам да видим какав је осећај. – одговорила је одушевљено и отрчала да се спреми. Раније то ни случајно не би радила, али са 50 година било је крајње време за мале лудости.

Петар је сео поред базена и пио своје пиће, а Весни је донео сладолед. Брзо га је узела и вратила се у топлу воду па су обоје уживали док су око њих купачи скакали и вриштали необуздани у својој младости.

*****

Сутрадан су могли боље да разгледају бању:

-         Штааааа? Овде су само стари и болесни. Ја нисам још за овде, ово ми делује баш депресивно. Не долазим ја више овде, ово ми је први и последњи пут. – нерасположено је рекао Петар.

-         Зато се ја овде осећам као најмлађа, најздравија и најлепша. – враголасто је изазивала Весна док је његово нерасположење полако нестајало.

-         Па за своје године и ниси тако лоша – одмерио ју је уз осмех.

-         Мене ово окружење баш охрабрује да човек док год живи има наду. Видиш оног младића – показала је на младића кога је препознала као некадашњег спортисту – сећаш се да су му после удеса рекли  да ће остати непокретан. Неколико година долази овде и сад може да корача 2-3 корака.

-         Е живот ..... само тренутак може све да преокрене.

Код базена је био ред. Стали су да чекају, али ред као да није одмицао:

-         Шта? Ако овако треба сваког дана да чекам, ја се сутра враћам кући.-  Пре 20 година Весна би ову реченицу схватила као недовољну жељу да јој угоди, одсуство жртве за њу и још што шта, и то би је растужило. Понекад и расплакало. Али Весна 20 година није само трошила . Учила је и мењала се. Сад га је погледала и самоуверено и опуштено рeкла:

-         Замисли да те неко види како са пензионерима чекаш 2 сата у реду.- задиркивала га је па је и Петар почео да се смеје. Тек када су схватили да су стали у погрешан ред, у ред за болесне и да су беспотребно изгубили сат времена. Почели су гласно обоје да се смеју.

Увече су ишли да шетају:

-         Како је пусто, нема људи на улици. Сви спавају, а тек је десет.  Ништа се не чује.

-         Да, баш је дивно. Чуј, тишина. Осети мир и мирис шума, као да је време стало. Право место за одмор, да човек заборави на проблеме, на журбу, на гужву, да човек напуни батерије и свеж се врати са одмора.

Следећег дана док је још спавала, изашао је да купи дневне новине и њен омиљени часопис.

-         Ево трачаро, знам да те интересују трачеви.

-         Коооо? Јааааа трачара? Моје новине нису жута штампа. Добро, добро. - као љутила се док се Петар забављао.

Поподне су ишли у обилазак околине.

-         Овде има само једна продавница. – рекао је Петар. Некада би Весни то звучало као жаљење, сад је знала да је то само констатација, па је мирно рекла :

-         Да, у праву си. Архитектура је прекрасна. Погледај виле из времена Краља Петра, како се тад добро градило. Види свака носи име републике, и не зна се која је лепша. Виле су тако добро укомпоноване и не нарушавају склад природе већ се стапају са њом..А тек цвеће које виси са тераса, као да сам у некој другој земљи и у неко друго време. Ах да, продавница. Сигурно имају воћа. Хајде нам купи да се освежимо.

Села је на клупу да га сачека.

-         Хајде сликај ме на клупи поред краља – потрчала је према слободној клупи на којој је била бронзана фигура Краља Петра - Хајде сликај ме овде поред потока,.... хајде овде испред виле "Србија". – трчала је одушевљено од места до места да упије сваки тренутак и забележи свако место. Петар ју је сликао осмехујући се.

-         Хајде сад стани ти, да тебе сликам.

-         Ма доста је.

-         Није доста..... А сад и да те снимим.

*********

-         Како је било на одмору? – питали су их при повратку пријатељи.

-         На први поглед све је изгледало као лош провод..... пут је био лош, место досадно, окружење депресивно....– рекао је Петар.

-         Па шта сте урадили? Променили сте место?

-         Не. Нисам био у лепшем месту. Нисам ни знао да и ми имамо овако лепа места. Потпуно је другачије од свега осталог што сам до сада видео.

-         Како то?- пријатељи су били у чуду.

-         Само сам променио поглед.– загонетно је одговорио и погледао  је своју жену која се мудро осмехивала.

• Početna strana
• Arhiva
• Fascikle
• Linkovi

• UDES
• KOŽNA JAKNA
• I JA SAM BILA NA SAJMU KNJIGA
• KIVI - priča o povezanosti
• LIMUN
• LJUTA I TUŽNA
• TRI KUĆE
• NIJE MALI GEST
• SEZONSKI POSAO
• JOŠ MALO O FENOMENU ZADRUGA

• kratke priče [108]
• Generalna [81]

• RSS 0.90
• RSS 1.0
• RSS 2.0
• Atom