Gušt i dert

Добра породица

pitija | 19 Novembar, 2013 13:21

Њих неколико је дошло у дом ученика из истог места и у почетку су били стално у групи. Волели су да се смеју, причају и коментаришу нешто. Одмах их је приметила што и није било нарочито тешко. Нико се није издвајао, били су добри другови и врло слични. Бар је тако деловало. А онда је сасвим случајно приметила да Ненад замуцкује. Можда јој се учинило. Можда је случајно и питала га је поново нешто друго. На ведром лицу појавило се црвенило док јој је опет замуцкујући одговарао на питање.

Дуго је прошло док се усудила да неког из друштва пита да ли Ненад има неки проблем, да ли одувек замуцкује.

-         Не, нема проблеме. Замуцкује само кад је са неким непознатим, кад има велику трему. Са нама му се то више не дешава.

Дани су полако пролазили, све је било као и увек, имали су су коректне односе и били све отворенији, природнији и опуштенији. Ипак, Ненад је и даље у току разговора замуцкивао. Она га је пажљиво слушала, трудећи се да изгледа што природније, једино јој је сметало то штојош увек и у њеном присуству замуцкује, јер је то указивало да је још увек сматра странцем. Хтела је да је доживљава као пријатеља.

-         Стој – једног дана му је рекла док јој је ишао у сусрет: „Јесам ли те уплашила?“

-         Ннннисте – мирно уз осмех је одговорио.

-         А зашто се онда мене бојиш?- и после кратког размишљања решила да настави, да директно гађа у циљ – Зашто у мом присуству замуцкујеш, кад знам да то не радиш са друговима.

-         Па...- није знао шта да одговори.

-         Замуцкујеш, па шта. Врло важно. То за мене и није неки проблем. Ти си ОК дечко и то је важно. Ако мораш да замуцкујеш, мени ни мало не смета да и даље с тобом причам, али ако то радиш зато што ти је непријатно, онда ћу да се наљутим на тебе, јер за то немаш разлога. Зар ниси до сада приметио да смо пријатељи?

-         Па јесам.

-         Онда смо се договорили? Нема разлога да се мене плашиш.

Разговор је изгледа добро деловао на Ненада и он је био све опуштенији и све ређе му се дешавало да замуцкује.

Тужно је кад се помисли колико се људи једни од других плаше и колико често за то немају уопште разлога, а још при том себи загорчавају живот. Решења су некад толико једноставна, а неки до њих тако ретко долазе: Кажеш шта те мучи, чега се плашиш и кад страх изађе из свог склоништа постаје тако мали да скоро и нестане.

Ненад је волео да игра стони тенис.

-         Можемо ли да играмо још мало?-  питао је једне вечери, док је дежурала.

-         Може, ако...

-         Нормално, склонићемо после све на своје место – знао је шта је његова дужност.

-         Онда нема проблема. – одговорила је и отишла даље.

После сат времена, Вера је прошла поново том просторијом и ... врло се изненадила. Сто за стони тенис није био на своме месту. Љута, рекла је првом ученику који се ту нашао да среди то што је требало. Пуна беса и разочарење, дошла је до собе у којој је био Ненад.

-         Изволте, хоћете и Ви мало – Ненад јој се безбрижно уз осмех обратио, док је са друговима јео печење које је неко од њих донео. То ју је потпуно дотукло и уместо било каквог коментара само је залупила вратима.

После неколико дана опет око 22:00 у ТВ сали Ненад је са неколико ученика старијег разреда гледао неку емисију.

-         Можемо ли да одгледамо ову емисију до краја – питали су је.

-         Ви можете, а ти не можеш – обратила се Ненаду.

-         Зашто ја не могу?

-         Зато што не поштујеш договор и не држиш реч – одговорила му је љута.

-         Није тачно. – почео је Ненад да се буни  -       Нећу да изађем. Ако не дате мени, неће ни они да гледају - очекивао је подршку, али су га дечаци, старије године који су седели око њега, прекинули

-         Ништа не чујемо од тебе. Изађи ако хоћеш да причаш.

Вера је осетила да је можда није требало овако да реагује, јер је и себе и њега довела у ситуацију у коју није желела. Али повратка није било:

-         Ако не изађеш, угасићу вам телевизор.- трудила се да делује одлучно али је осетила да је негде погрешила; није заслужио толику казну, нарочито кад су му остали ученици уместо подршке потпуно окренули леђа и готово сурово остали хладни на ситуацију у којој се он налазио, говорећи да њима не пада на памет да због њега било шта пропуштају. Само су се још удобније завалили у фотеље.

     Потпуно поражен Ненад је изашао из ТВ сале. Вери га је било жао, али сад није могла ни смела ништа да уради. Ма колико се трудила да буде добар педагог, живот увек нађе да нас стави у ситуацију за коју још нисмо дорасли. Увек и увек морамо да учимо и ослушкујемо живот и опет не можемо бити сигурни да нећемо да погрешимо.

Сутрадан Ненад јој је пришао:

-         Можемо ли да разговарамо? – деловао је озбиљно, ни љуто ни слабо, већ некако зрело.

-         Знаш да увек може. -Одговорила је и она озбиљно. – Дођи у канцеларију, да нам нико не смета.

-         Професорка, хоћу нешто да Вам кажем..........- направио је кратку паузу, а онда додао наглашавајући сваку реч:  Ја сам из дооообре породице и не желим да о мени мислите лоше.

Које зреле речи, колико топлине и љубави је било потребно да би их један 17-огодишњак изговорио. Вера је била затечена и у исто време задивљена.

-         Никад нисам помислила да си лош, али знаш због чега сам се наљутила на тебе.

-         Ја сам дошао из собе да средим салу, али неко је већ то урадио.

-         Требало је одмах то да урадиш, како си обећао, овако сам помислила да си неодговоран и то ме је погодило и разочарало.

-         Да, тако је деловало. Али ја нисам неодговоран, моји родитељи ме нису тако учили и тешко ми је да о мени помислите супротно од оног какав сам...... зато Вам се извињавам.

-         А ја се теби извињавам што сам те довела у ситуацију да научиш ону непријатну лекцију, да врло често не можеш да се ослониш на друге, већ само на себе и своју породицу. Видим, твоја породица је урадила добар посао: лепо те је васпитала. Петнаест година радим овај посао и још нисам чула да неко о својима прича са толико поноса. И знаш ... драго ми је што је дошло до овог малог конфликта, јер ми је он помогао да те још боље упознам – овакве ствари увек би је разнежиле, осетила је да су јој очи засузиле – Пријатељи и даље? – питала га је.

-         Наравно, пријатељи.- одговорио је и Ненад расположено.

*

Сутрадан је Вера потражила телефон Ненадових родитеља. Само за тренутак је застала када је поред имена мајке, прочитала занимање: логопед, a онда је позвала: 

-         Хало, стан Петровића?

-         Даааааа, коооо ВВВВам треба?- Вера је чула глас неке девојчице. Вера се за тренутак збунила, била је затечена, а онда се брзо сабрала, јер се сетила да то уопште није важно и да ником ни најмање не би требало да смета. Она је позвала због важније ствари:

-         Ти си сигурно Ненадова сестра?

-         Даа.

-         Јесу ли ти ту родитељи?

-         Не.

-         Нема везе. Хтела сам само да им кажем да имају дивног сина и да се и даље поносе њиме. ...... сигурна сам да су и тебе лепо васпитали. И пуно их поздрави...

-         Хххххвала, хоћу.

 

***

 

После неколико година Вера га је срела. Срдачно су се поздравили, представио јој је девојку са којом ускоро треба да се ожени. Завршио је факултет, запослио се......

Да ли је замуцкивао? Не сећа се. Сећа се само њихових насмејаних, срећних лица.

Komentari

Re: Добра породица

mastalica | 22/11/2013, 09:38

i meni su malo zasijale oci, hval ana divnoj prici, lepo mi pocinje dan...volela bih d aupoznam tog momka, cini se da je i on SD.. pozdrav

Re: Добра породица

JLN | 22/11/2013, 23:20

Добри педагози уче из сваке ситуације, само напред!

Re: Добра породица

doooobrica | 23/11/2013, 11:58

Re: Добра породица

lrrh | 25/11/2013, 19:37

Ono što smo mi sami, reflektuje se i na naše mišljenje o drugima. Vi ste dobri, pa ste to i u njemu prepoznali i njegovoj porodici. Pozdrav za dobru SD.

Dodaj komentar





Zapamti me

 
Accessible and Valid XHTML 1.0 Strict and CSS
Powered by blog.rs - Design by BalearWeb