Gušt i dert

Поздрав како доликује

pitija | 28 Jun, 2014 16:04

„Дан када смо се растали са учитељицом био је препун суза и смеха, причали смо, певали и плакали.“ – Вера је спустила новине из којих је читала причу. До пре неколико дана била би помало љубоморна на ту учитељицу којој су ученици посветили причу и који су плакали растајући се од ње. Сада више није имала разлога за љубомору – била је срећна.

Из својих школских дана, сећала се  учитељица које су за 8.марта и крај школске године носиле букете цвећа и како је то сматрала доказом љубави и вредности, јер оне учитељице које су носиле највећи букет важиле су за најомиљеније. Тада је то значило и најбоље. Још од тад Вера је желела да буде најбоља, не у односу на колеге, него најбоља што може;  увек и стално.  Временом се тај знак пажње и љубави према учитељицама мењао, нису то више били букети цвећа набраног у дворишту ....и све је некако добијало други значај. Вера је и даље волела оно што се не купује а опет много вреди. – као нпр. папирић са поруком.

Ове године дом ученика су напустили скоро сви матуранти – један по један, скоро неприметно. Ученици увек жале што одлазе, али стекла је утисак да је узрок те туге ове године за већину само растанак са друштвом.  Вера је волела да као и ранијих година чује од ученици како ће им и васпитачи недостајати.  Увек се трудила да их личним примером научи да је лепо прихватити и показати своја осећања, рећи „хвала“, „извини“..... Неки су кратко и тихо рекли „довиђења“ као да ће скокнути до куће, а сутрадан бити опет овде. Неки су журно одлазили из канцеларије, као да се искрадају, као да су тај дан једва дочекали. Неки су само отишли, без јављања, а камо ли поздрава. Оставили су  неке своје ствари, да ли зато што су им небитне, или су их заборавили, заваравајући васпитаче да ће можда доћи по њих и поздравити се како доликује.

А како доликује, то још нико није могао са сигурношћу да каже.

Растанак у дому је много другачији него у школи. Одлази један по један па се празнина која остаје после њих одмах и не осети. Дођу тако у васпитачку канцеларију да раздуже кључеве од собе, да оставе отпусни лист, а васпитачи оптерећени бригом да нешто не пропусте да виде, ураде и запишу, повијених глава док прегледају важна обавештења, ко је сломио столицу, покидао туш црева, ко треба да нареже кључ, потписују, упоређују, разврставају папире, остављају кључеве, па се некад ни сами не снађу и не одреагују како треба. А свака генерација коју испрате однесе и део њих. Како греше они који мисле да старији све знају и да су јаки, да им не треба подршка, похвала, загрљај.

Њихов посао је завршен, па зато пуштају да им ученици који одлазе покажу колико су тај посао добро одрадили. Ученици сада постају главни, важни и на њима је да покажу колико им је значио дом и колико су напредовали и сазрели.

Млада колегиница данима уназад је била тужна због одласка своје прве генерације: „Вера, помози. Кажи како да ми буде лакше?“ – питала је. „Мени је лако, мене су већ остављали“ – шалила се Вера : „Нема лека, али за утеху: временом се човек навикне да га остављају, јер тако треба....боли понекад само кад схватиш да ти њима ниси значио колико они теби.... мада опет.... нема правила и никад све није јасно, изненађењима никад краја..

Вера је веровала у лепе ствари, али их више није чекала, него је пуштала да саме дођу до ње онда кад се најмање нада. Схватила је временом, да је тако лакше. Много пута у дугом низу година, које су пролетеле као леп сан, сећала се како је седела по страни чекајући матуранте који су у свечаним оделима и хаљинама журили на матуру, да позову неког од васпитача да се заједнички сликају – за заједничку успомену. Често се дешавало да то потпуно забораве, што би указивало да не желе, да им није стало.....А можда су иза тога крила само збињеност због важности тренутка, па је Вера ове године решила да не чека него да она прва позове .  Тако је била срећна и одлазак матураната јој није деловао тако страшан, јер је сад имала пуно заједничких слика. Никад није могла да потпуно искључи своја осећања, мада је то некад било паметније. Уношење себе у посао је понекад више болело, али често и више радовало.

Последњег дана школске године у канцеларију је ушао Никола. Надимак Тарзан, који је овде добио много је говорио о њему.

Сви су га познавали: некима је ишао на живце, неки су га обожавали. Њему као да је све то било свеједно. Бринуо је само о ономе што је њега занимало:  о девојци с којом је телефоном дуго и гласно ноћу разговарао и излуђивао све дежурне васпитаче; о свом у теретани обликованом телу којим се поносио и хвалио објављивањем слика на фб. Његови мишићи захтевали су посебну исхрану, а те критеријуме  сигурно није задовољавала домска кухиња, па се често због тога љутио. Вера је записала неколико ситуација у којима се нашао и по којима ће га се сећати. Његова потрага за храном траје од првих дана доласка у дом. Када га је прве недеље зауставила на ходнику и питала где иде у време учења, замолио је да га пусти да изађе на 5мин како би купио нешто за јело. Вратио се тачно како је рекао, а онда се после 15мин опет појавио на ходнику: Шта је сад опет? – питала га је. „Професорка, много смо ожеднели после оне пљескавице. Молим Вас пустите ме да идем да купим сок“. „Па што не купи мало пре “. „Нисам имао времена. Морао сам да журим да се вратим за 5мин, како сам обећао.“ Његова простодушност ју је освојила. Тако га је запамтила и наравно пустила по сок..

 Играо је фудбал па је често долазио у канцеларију по лопту , а када је не би нашао на очекиваном месту, настављао би слободно да завирује у свако ћоше канцеларије, „као да је у својој кући“.

Лако би се изнервирао, али брзо и смирио, свестан те своје слабости, немоћан да је промени. Па и тад лице је у позадини крило осмех. Његова једноставност, крила је чисту душу. Наивност је смењивала зрелост коју је показивао кад је помагао ученицима  у ситуацијама кад их је већина исмевала.

Схватила је да од њега не може да тражи да среди собу, јер је он увек имао нека неодложна посла ( да иде у теретану, на часове вожње, на праксу). Кад би га у време учења пробудила, рекао би: „Професорка баш сте на време дошли да ме пробудите. Ево мобилни само што ми није звонио.“- није било сумње у његову искреност. Он није умео да лаже. Други пут је рекао:“Морам да спавам још 30мин, тако сам испланирао.“ „ Правила важе за све, не можеш да будеш изузетак и радиш како хоћеш!“ – љутила се. „ Ако сад устанем бићу поспан цео дан. Боље ме пустите да одспавам мало и онда ћу да учим“.Некад је морала да га пусти да спава зато што га је целе ноћи болела глава, што због његовог темперамента није била реткост. Љутила се у почетку, па га критиковала,  а онда урадила једино што јој је преостало: прихватила га је таквог. Наравно нису сви били благонаклони према његовом понашању, дошао је он и до укора пред искључење, али нико није сигуран да ли су казне деловале.

Због својих дугих разговора ноћу једном се успавао да оде на договор о побољшању хране за које се толико залагао. и не само то, него преспавао и ручак, и закаснио  на први час поподневне наставе.

Сад кад је ушао, Вера се насмејала, сетивши се још једног њиховог разговора кад јој је рекао:“Професорка, извините, али морам да Вам кажем, овај разговор је много глуп.“ Касније, пошто је смирено наставила да му објашњава повод разговора, ипак су се разумели и разговор је био успешан.  А пре неколико  дана, кад је била сама у канцеларији, дозволила је њему и неколицини ученика који су викенд проводили у дому, да гледају утакмицу  па су опуштено почели да причају. Причали су о  насињу и Вера је  покушавала да укаже на паметније решавање конфликта. „Насилницима највише треба љубав и подршка. Они су такви зато што их нису волели, већ тукли и научили да се тако понашају.“причала је, а Никола се коначно сложио с њом: „Знате колико пута су мене тукли кад сам био мали? Ни једном! Моја мајка уме као Ви да бије речима да ми после не пада на памет никаква глупост..... Немојте да се љутите, мислим да је то баш добро.“ –  по ко зна који пут измамио је осмех на њеном лицу. Разумела је добро стил његове комуникације и било јој је драго то поређење са његовом мајком. Једном приликом ју је упознао са својом мајком и после тог краћег разговора, засвидела јој се та пријатна жена.

Када  се појавио на вратима Вери су кроз главу прошле све ове успомене.  Ушао је тихо, а када ускоро изађе, да ли ће се неко сећати да је ту био?  Предао је отпусну листу,  сачекао да му васпитач врати исечак, а онда стао наговештавајући нешто. Исправио се , сачекао да га и васпитач погледа, па пружио руку и важно рекао: “Професоре, да се поздравимо.“  

Растанак са местом и људима где је провео 4 године младости за њега је био важан и он није допустио да тај тренутак само прође и да га се касније нико не сећа. Понесени његовим ставом и четворо васпитача један по један су се усправили, прекинули посао који су радили, погледали га и с поштовањем пружили руку. „Никола, како си фин!“ – похвалила га је једна васпитачица.

"Ред је да се с вама поздравим, онако како сте ви са мном кад сам пре четири године дошао у дом“.- скромно је одговорио.

 Вера је с осмехом чекала да дође на њу ред да му срдачно стисне руку. „Овако се одлази из дома“ – мислила је. Никола је дошао до ње, застао на тренутак, па рекао:

„Професорка, могу ли Вас да загрлим?“

На тренутак се збунила, а онда радосно одговорила:

„Наравно.“

Добити нешто од неког од кога то не очекујете, зове се изненађење. С њим је провела тек мрвицу времена колико с другима, а он је и то знао да цени.

Ето, живот никад не престаје да нас изненађује..

Испратила га је до капије, и док је излазио схватила је да је је ушао у њена сећања најлепшим путем, кроз срце.

Komentari

Zagrljaj

Dragana I | 28/06/2014, 22:02

Ovaj gest znaci vise od buketa...

Re: Поздрав како доликује

mastalica | 28/06/2014, 23:08

fali mi taj vas nezgrapan zagrljaj iz srca, kada njime delujete jer se reci spletu... :) pozdrav za Nikolu i sve najbolje u daljem radu i zivotu :)

Re: Поздрав како доликује

pitija | 29/06/2014, 11:21

Da,Gago, upravo to sam htela da kažem, zagrljaj je vredniji od bukeat. Maštalice hvala, kao što reče nezgrapan, zato što smo se otuđili pa nam ovo ponovno zbližavanje ne ide uvek baš najlakše, ali važno da se trudimo. Poz i tebi.

Dodaj komentar





Zapamti me

 
Accessible and Valid XHTML 1.0 Strict and CSS
Powered by blog.rs - Design by BalearWeb