Gušt i dert

СТРПЉЕЊЕ

pitija | 15 Mart, 2015 23:15

 

Веза са интернетом се стално прекидала. Таман кад је откуцала неколико речи и хтела да пошаље мејл, интернет се прекинуо. Покушавала је већ неколико пута да успостави везу, али све јој се некако чинило споро, споро. Почела је да се нервира, иако се већ дуго  трудила да негује стрпљење.  Шта може да ради док се веза поново не успостави? – питала се. Куда толико жури и како уопште користи све, захваљујући технологији,  добијено време?.. па да, ФБ, гледање ТВ... Није желела да њен живот буде гледање у туђе двориште, гледање како други живе док њој време као да измиче неприметно у седењу.

Уживај у овом тренутку – терала је себе, не кријући подсмех. Шта има везе што је то тренутак чекања да проради интернет? Није битан тренутак; битно је како га живимо. Ух, колико је ствари променила код себе, а колико је још требало да мења...да би јој живот био „удобан“, како је волела да каже, да би јој било пријатно у својој кожи, пријатно са собом и људима око себе.

Ха, сад нико не може да сачека који минут, односно неки секунд,  да се пошаље порука, а некада је било нормално да прође три дана док писмо стигне где треба и још три дана да стигне одговор, под условом да та особа одмах одговори. Све је било много дуже, ако би између био викенд, кад поште не раде, или ако би писма путовала бродом на други крај света.

Ех, тада су људи били стрпљиви.  Наравно, не баш увек и не баш за све – у трену  јој сећање испуни лик једне драге особе и догађаја из прошлости:

***

Неда је имала све што је било потребно за срећу. Штавише, она је и била срећна: живела је свој живот, сваки тренутак пуним плућима. Имала је посао који је волела, стан који је уредила по свом укусу и .... њега.

Њена лепота огледала се у њеном ставу, у оптимизму и ведрини. Ишла је широко и меко, као да је цео свет њен, а због нечег враголастог и несташног, само њој својственог, била је омиљена у друштву.

Зато није било ништа чудно што је Стеван био луд за њом; већ неколико година; од почетка факултета. Волео ју је степен више, до обожавања.

Његов посао захтевао је честа путовања и одвојеност. Стеван је сваки пут тихо патио, а Неди као да је раздвојеност пријала. Могла је да ужива у самоћи и да се посвети послу. Још због нечег јој одвојеност није падала тешко: бескрајно се радовала његовим писмима. Умео је тако да је радује, да јој је осмех трајао  дуго, дуго  после читања писма.

Овога пута ишао је на мало дужи пут.

-          Пођи са мном бар овога пута. Твоји у фирми ће разумети. Сигуран сам да ће ти дати одсуство. Париз је диван град. Колико њих би било пресрећно за само један дан, а ми можемо обићи целу Француску. Зашто си таква?

-          Не могу напустити сад посао. Имам неке важне обавезе. Ма мени је лепо и овде. Француску ћу видети твојим очима и речима – била је одлучна. Излуђивала га је због тога, али као и увек пред њом је био немоћан.

-          Обећај ми бар нешто: размисли о мом предлогу: буди моја мала, слатка, дебела госпођа.

-          Ооо.....а шта ако те смота нека мала, слатка, мршава Францускња? А ако пристанем.... колико килограма треба да додам?- сад је почела да се забавља постављајући му питања:- Знаш шта, иди ти, а ја ћу све да учиним по питању линије. Ево још данас ћу да поједем једну од 30 чоколада; дан без тебе, чоколада са мном. А што се тиче госпође.... ха, ха, видећемо, видећемо ....кад се вратиш.

Отишао је возом, а она је још дуго стајала на перону. Ослушкивала је срце и свиђало јој се оно што је чула: била је спокојна као и много пута пре, срећна што могу да верују једно другом и што се тако добро познају. С тим осећањем и задовољним изразом на лицу  кренула је код пријатељице. Безбрижно чаврљање уз кафицу сад јој је било баш потребно.

-          Е, тврдоглава моја - рекла јој је пријатељица, чим ју је угледала. – значи, пустила си га да оде сам. Бићете раздвојени тако дуго.

-          Кад неко има шта да ради, кад има такву пријатељицу, онда то брзо прође.

-          Да, ти овде имаш пријатељицу, а он? Јеси, ли можда помислила шта може да уради мушкарац кад се осети усамљен?

-          Ако зрео мушкарац не може да одоли искушењима, онда не заслужује да га волим.

-          У реду, само ти причај. Он заслужује итекако да га волиш, али ако га случајно изгубиш, бићеш сама крива. Биће то због твоје тврдоглавости. Питаћу те тада, шта ћеш да радиш и да ли ћеш бити исто овако самоуверена – критиковала ју је пријатељица.

-          О томе нећу сада да размишљам. Него, шта је са том кафом? – био је то крај разговора на ту тему.

После три дана, јавио јој се телефоном; исти топао глас, исте нежне речи. Тако су се договорили; Неда је на крају разговора само додала:

-          Не заборави да пишеш. Недостају ми марке из Француске.

-          Зар само због маркица волиш моја писма? – дирао ју је Стеван.

-          А због чега би другог? – шалила се Неда. Волела је та њихова стална, неисцрпна задиркивања.

И писма су редовно стизала, а дани су пролазили.

Остало је још неколико дана до Стевановог повратка. Чежња је већ испунила сваку пору њеног тела. Горела је пуним жаром и једва чекала оног јединог који је могао ту чежњу да гаси бескрајно дуго и нежно, уједно дивље и страсно.

Нестрпљиво је откључавала врата једном руком, а другом стезала управо пристигло писмо. Цепала је омот, док ју је талас топлоте преплавио, кад је по ко зна кој пут угледала познати рукопис.

Колико је била срећна, а срећан човек је добар и несебичан, па је и Неда пожелела да и многи други осете овакву срећу због овог малог папира; папира који је носио мисли и осећања једне особе другој, папира који су додиривале руке стотине непознатих људи с истим циљем: да га пренесу, сачувају као завет и донесу на одредиште.

Окренула је последњу страницу писма и погледала крај. То је била њена слабост. Била је исувише нестрпљива да би читала редом. Крај је увек био најтоплији, најнежнији, најлепши, нај, нај, а Неди је управо то било најпотребније.

Читала је: „ извини што ти ово приређујем, али једноставно..... догађа се па се ето и нама догодило.  Ни сам не знам како. Ова даљина, време .... она је потпуно другачија од тебе. Вероватно ме то и привукло. Немам више снаге за ово одуговлачење, натезање с тобом. Жао ми је што ти наносим бол, нисам желео....све ове године с тобом ипак су биле лепе, а сад је време да свако крене својим путем. Остајем у Француској, радићу у нашем представништву овде....“

Више није могла да чита. Слова су се губила у сузама. У грудима је нешто стегло, претећи да је угуши. Ништа јој није било јасно. Ништа није наговештавало овакав крај. Све је било у реду... или је она била спепа, или јој је ово казна за ..... није знала за шта. Немогуће...за само неколико дана је требало да се врати... а сада? Није могла више да мисли, да дише...могла је само да плаче. И плакала је, а све око ње се рушило.

Испустила је писмо, па га поново узела, па га опет бацила и неколико пута тако. Колико је времена прошло? Има ли смисла читати цело писмо? Изгубила га је. Дуго је била неодлучна, дуго се играла, сама је крива, па нек је онда боли. Прочитаће све, да себе казни.

„Драга моја“ – писало је на почетку – „ако у овом тренутку плачеш, значи да ме волиш и више него што си хтела да признаш себи. То ми прија, али брзо обриши сузе. Немој да ми патиш превише. Ово је само лоша шала, на коју си ме ти присилила, да бих ти нешто разјаснио. Све је исто. Волим те лудо, лудо и једва чекам да те видим и загрлим. Мислим да си увидела да је погрешно стављати ствари наглавачке, да је погрешно и незрело читати писмо од краја, да је непотребно мучити човека који те воли и кога ти волиш. Надам се да због овога ниси исувише љута на мене и да ти је ово помогло да ускоро кажеш да.“

Није била љута. Можда мало, али то није било довољно да поквари изненадну поновну срећу. Како је он добро познаје! Како је сада другачије размишљала!

***

Када га је коначно сачекала на станици, појурила му је у сусрет као без главе и не стидећи се и не обазирући се на људе око себе викала:

„ДА,ДА,ДА“

****

Ха, ево коначно опет има интернет. Колико је прошло, док је чекала? Ни три минута, а чинило се као тридесет година. Да, да, да, време брзо пролази, оном ко уме да чека!

Komentari

Re: СТРПЉЕЊЕ

mastalica | 18/03/2015, 10:43

Jao, profesorka, idu mi suze i dodje mi da i ja potrcim, kako divno i lagano piseti i kako budite neku zicu svaki put u meni. Hvala Vam sto pisete ! Volim Vas.

Re: СТРПЉЕЊЕ

JLN | 18/03/2015, 13:53

Jao Pitija, predivna ti je priča, baš si me raznežila :-)

Re: СТРПЉЕЊЕ

lrrh | 19/03/2015, 17:16

,,Res non verba!'' Pričali ste mi kako se kroz humor vidi koliko je neko inteligentan, a ovde ste na DELU pokazali sopstvene intelektualne kapacitete i za pisanje o ozbiljnim temama i ujedno za humor koji se provlači kroz redove kako u ovom delu, tako i u ostalim, mada bih ovu priču izdvojila kao jednu od omiljenih. :) cmok

Dodaj komentar





Zapamti me

 
Accessible and Valid XHTML 1.0 Strict and CSS
Powered by blog.rs - Design by BalearWeb