Gušt i dert

Везе и везице - ТАТИНИ

pitija | 26 Jun, 2015 20:07

 Од септембра до јуна, дан за даном,  школска година се полако котрља све док се не докотрља до свог завршетка.

У мају, не цветају само  руже, него све више везе и везице. По потреби пуни процват доживе у августу;  понеке се одрже и до септембра.

Наши драги наследници здрави, набилдани, ко од брега одваљени, који „волу реп могу да ишчупају“, који све знају и од сваког су паметнији, зато ваљда целе године ништа и не раде, или наше слатке наследнице којима је главна преокупација наћи фрајера за забаву или удају, које своје време проводе у неуморном шминкању и куцкању порукица – врло су успешни у ређање јединица..  У мају се они који су до јуче губили дане у доколици, такмичењу у испијању пива, клађењу и коцкању, игрицама, ноћним изласцима и дневном спавању сете да би можда могли да понављају, или их избаце из школе.

И исправно схвате да ништа не знају и да не могу ништа да науче за тако кратко време, па тако не могу ни оцене легално да поправе. Стари природни закон да свако добија оно што заслужи, за њих не важи и никако не желе да га прихвате. А и зашто би кад имају тате.

И сад почиње онај „најинтересантнији“ део – ученици исказују још један од својих многобројних талената, преподобе се у слатку децу какви су били пре само десетак година и почну да обрађују родитеља: онај професор ми оставио јединицу, а није ме ни питао, онај ме мрзи и слично. У суштини, они скоро да су рекли истину, само су је мало преобликовали. Професор их највероватније  није питао јер већи део времена нису ни били на часу, а део да их неко мрзи значи да их тај добро познаје, па више не пада на њихове лепе приче, изговоре и молбе.

На срећу све то још увек пролази код родитеља – јадно моје дете- немој да ми га неко дира и секира, па пошто су деца наше највеће благо, родитељ жури да учини све за своје мезимце. Траже се бројеви телефона пријатеља, познаника који знају неког ко зна опет неког другог ко познаје оног првог у школи, да се пријатељски „поправи“ оцена, да нам се дете не брине, већ да мирно може да оде на море. Зар се није довољно мучило целе школске године, таман посла да и преко лета учи, а и ове наше школе ужас божији, толико траже од деце ( стварно чудно како у таквим школама уопште има одличних – мора да тој деци нешто фали ).

И пошто је ово мала  земља, а градови још мањи, свако има неког познатог, било по пословној, родбинској или политичкој линији. У пословним круговима све лепо функционише по принципу незамерања, услуга и интереса, па треће лице за неко седамнаесто лице окрене телефон директора школе и – оцена се зачас поправи. Јесте да се неретко испостави да ученик „љуби га тата“ нема само једну јединицу него 4 – 5 – 6. Изгледа само њега „мрзи“ цела школа. Али кад се поправи једна јединица ту може и свих пет- шест.

А како се осећа професор који мора да да двојку ученику који целе године ништа није радио, није ишао у школу а уз то је и дрзак, некултуран и насилан, кога брига. То само он зна и све многобројни професори који се налазе у тој ситуацији..      

А где су ти родитељи били целе године?

Имали су важна посла и заборавили  да имају децу. Целе године они нису ни знали ни у коју школу и разред иде њихов наследник. Име професора тек никоме није важно.

Сад се моћ, углед и љубав родитеља огледа се у броју поправљених јединица. Наследници сад поносно корачају шепурећи се и причајући: „тата ми поправио оцене“. А како они себе гледају, тако их гледају и други. Друга деца их гледају са уважавањем, дивљењем и љубомором.

-      Како сaмо ви немате везу? Ните ваљда најгори? – питао је један синчић своје родитеље.

Веза везу стиже, па после веза за оцене иду везе за упис у жељену школу, факултет! И тако они опет заузму место које им по тати припада и буду онде где је тата заслужио..

Можда би „брижни“ родитељи могли одмах чим се дете роди уз кућу и кола, да му купе диплому, да се дете не мучи по школама и приватним факултетима.

Решење овог проблема немају ни много паметнији од мене. А можда ово и није проблем..  Ето  и  Платон већ два века виче: „ако обућар лоше ради свој посао, Атињани ће ићи боси, а ако учитељи лоше раде свој посао, Атина ће пропасти,“ а Атина још није пропала.

Изгледа да ни нама није стало ни до  деце, ни до државе. А и што би бринули за државу, кад Атина већ неколико пута пропада и преживљава своје пропадање? Ево и сада ће.

А није да не бринемо за децу; наша деца су сасвим лепо обувена, а професори су боси.

Наравно нису ни професори недужни, само зато што су  боси. Неки не ризикују да их ученик повреди, родитељи попсују, директор позове на разговор у четири ока ( и одржи предавање да кад би понављали сви који треба да понављају, онда би могли школу да преполове и пола наставног кадра оде за Завод за запосљавање), него одмах дају двојку. Има неких паметних који ништа не поклањају, него цену двојке одмах на почетку године крупно напишу на табли.

Тако долазимо до оног питања ко је старији „кокошка или јаје“, ко је одговоран: ученици или професори.?

Па тек професори у улози родитеља? То је посебна прича.

Него, ја више од критике,  волим да похвалим оне ученике који сами завршавају школе и оне професоре који су јачи од ученика, родитеља и директора, иако знају колико то може да их „кошта“. Они  су светло на крају тунела. Има их, на срећу, ја познајем неке од њих и гласам за њих! Живели нам!

Komentari

mediterraneo

mediterraneo | 27/06/2015, 00:06

proročice apolonova ,pročitao sam tvoj prethodni članak i mislim da tvoji učenici i zbog tebe ostaju u domu posle završetka nastave ali ti toga nisi baš svesna .ti si draga osoba i mudrica.

Re: Везе и везице - ТАТИНИ

Јанакис | 28/06/2015, 09:26

Ево и ја само да похвалим тате, није доказано али да претпоставимо да и њих има честитих.

Re: Везе и везице - ТАТИНИ

pitija | 28/06/2015, 11:02

Janakis, hvala, potpuno si u pravu, izvinjavam se zbog propusta, ispraviću.

Re: Везе и везице - ТАТИНИ

OBJAVE | 28/06/2015, 18:38

Životni put je dugotrajan i težak put životnog sazrevanja, neki idu uhodanim stazama, a neki putem kojim se ređe ide.

Re: Везе и везице - ТАТИНИ

OBJAVE | 28/06/2015, 18:38

Životni put je dugotrajan i težak put životnog sazrevanja, neki idu uhodanim stazama, a neki putem kojim se ređe ide.

Dodaj komentar





Zapamti me

 
Accessible and Valid XHTML 1.0 Strict and CSS
Powered by blog.rs - Design by BalearWeb