Gušt i dert

"Odelo ne čini čoveka ?"

pitija | 19 Jun, 2015 16:07

Да соба треба да буде сређена, то се ваљда подразумева. Како се сређује соба, да је то проста ствар, то сви знају. Тј.сви мислимо, да сви знају.  Али највише проблема нам изазивају управо те просте ствари. Управо због тих простих ствари, најчешће се током године свађамо са неким ученицима, буде ту повуци потегни, хоће, неће и све у круг. Због тих простих, подразумевајућих ствари често нам промакну неке друге, занимљивије и важније ствари.

А онда дође матура и све је некако лепше и другачије.  Онда ти ученици обуку нова, свечана, скупа, лепа одела и изгледају као неки други људи: лепши, а самим тим зрелији, одговорнији, савеснији. И она изрека  да „одело не чини човека“ , што ти се однекуд јави, некако се чини  да није тачна.

Тако ја и ове године испратим своје матуранте на матуру,  срећна због њихове младости и жеља за будућност.  А матура дође увек у незгодно време, кад и обавезе око раздужења и сто других ситница. Али, помислим,  нећу ваљда да им кварим расположење глупим питањима : кад ће да се раздуже. To ме подсети на разговор са једним учеником који се раније раздужио, и  отишао из Дома.

-         -   Нећете ваљда, САД да ме давите за кључић,.. . – рекао ми је тада, а пошто ја не бих да давим, он остаде дужан кључића од ормарића.. ,.... (Касније сам видела и његову  слику са матуре, и он је био много леп. Иначе је много  паметан, будући архитекта.....  а зна и своја права.. зна да нећемо да га тужимо због једног кључића који није ни користио... пошто га је одавно изгубио).

Тако ја само махнух мојим матурантима и пожелех да се лепо проведу. Раздужиће се кад стигну; кад се врате са матуре и лепо одморе.

А све су то добри момци, све прави „момци који обећавају“.  Ма стварно. На пример Александар и Стефан: код њих никад нема проблема. Дан пре него су пошли нарепубличку домијаду, они  обећају  да  ће да среде собу, а ујутру се успавају  и не стигну ни кревет  да наместе.  При повратку са домијаде, сачекају их мајке и одвезу кући. Ни не уђу у дом. 

Добро, размишљам, стварно имају пуно обавеза: матурски испити, па припрема за пријемни. Зато их само уредно   одјавим и останем стрпљиво да чекам да испуне преостале обавезе у Дому. При том уграбим тренутак, кад је мајстор био добре воље, па га замолим да поправи 3 столице (за чију неисправност наравно нису моји матуранти ништа одговорни).

После неколико дана ето неких од њих::

-         -   Професорка, можемо ли ми да будемо још неки дан у Дому, док полажемо матурски испит? – питају .

-          -  Наравно. Дан, два никад нисмо правили питање. Па ово је била до јуче  ваша кућа.  – а онда их скромно подсетиш: -  Таман и да се раздужите.

-          -  Наравно.

-          -  А знате, да и собу треба да средите?

-          -  Знамо..... Средићемо је, ништа не брините.

Куд два дана, ту лако прође и пет.   На растанку их испратим до улаза, лепо се поздравимо и пожелимо једни другима срећу у даљем животу. Онда са сетом  седнем поносна на себе и те младиће што је све  тако лепо прошло и што смо заједнички посао одрастања успешно завршили ...  и тек реда ради одем до собе, да проверим, да ли је закључана.

  А оно, изненађењима, никад краја.

Соба пуна разбацаних, заборављених ствари, поцепаних књига, мрвица и парчића буџавог хлаба,, празне и буђаве кутије, пуне корпе – под умазан. Испратим их као одрасле, зреле људе, а иза њих остане прљава соба. 

-        -  Није ми што је соба прљава, него што сам им веровала.  Зар је то грешка? – питам се разочарано.

-         -  Професорка, нисте Ви ништа погрешили – каже ми једна  ученица. 

Колегиница Јелена се смешка и врти главом:

-          -  Мало си била наивна. – каже.

-          -  Јесам, признајем.  Како иде она дефиниција: лудост (глупост)  је радити увек исто, а очекивати други резултат.  Како сам могла да им верујем кад су и раније избегавали ту обавезу и пребацивали један на другога? Кад им је раније сређивање собе било слаба страна, зашто би се сад нешто променило? Зато што сам их замолила? Па и раније сам. Зато што су обећали? Па и раније су. Зато што су одрасли, зрелији? ..... Зато Јело, сутра ја идем у 205 са метлом и крпом да чистим, а ти ћеш да ме сликаш и то окачиш на фб. Да ми се сви смеју.

-          -  Добро колегинице, немој да претерујеш. - забавља се моја колегиница.

-          -  Зашто?  Нека, нек виде сви. Нек буде поука да кад се једном „извучемо“ и избегнемо обавезу, онда нужно наместимо неког другог. У овом случају - мене. И нека, треба ми тако. Моја је грешка.

Не желим ја да кажем да су они лоши. Исти су као већина.... само... ја бих да буду мало бољи....... И да буде јасно, могу да избегну личну одговорност и  да се оправдају разним објективним околностима, али  то не мења ствар -  резултат је исти: прљава соба.

А ја? Ни ја не бежим  од своје одговорности.  Ето нисам их научила ту просту, подразумевајућу, елементарну ствар, што се још у вртићу учи. И зато што ме је у тим тренуцима било срамота да сумњам у њих, да  проверавам неког мени тако драгог и блиског, сад  ме није срамота да чистим собу.  Е мој Сократе, схватила сам да не знам да ништа није просто и да се ништа не подразумева.

Зато за преостале нераздужене ученике, да се не бих изненадила, на време предузех неопходне мере опреза : узех крпу и четку и одох заједно  с њима да чистим собу. (Александра и Стефана су наравно мајке и раздужиле, а не би било лепо да од мајки тражимо да рибају собу) . А кад дођу нови ученици, прво иде провера лекција из вртића.

А што се тиче оне изреке с почетка,  изгледа да је ипак тачна. 

П.С. Ако се питате зашто ми још нисте видели слику на фб, то је зато што су у међувремену у Дом дошли гости, па су те собе очистиле теткице. Зато и њима и мајстору дугујем кафу.

Komentari

Re: "Odelo ne čini čoveka ?"

Kreativac | 21/06/2015, 23:17

Jako poučna priča!

Dodaj komentar





Zapamti me

 
Accessible and Valid XHTML 1.0 Strict and CSS
Powered by blog.rs - Design by BalearWeb