Gušt i dert

МОЈЕ ЖЕДНО ДРВО - наставак 2/1

pitija | 03 Februar, 2016 23:16

Моја прича о „жедном дрвету“ се наставља. Мислила сам да је крај, али ова тема, изгледа нема краја:

Већ је почетак фебруара.  Прошло је доста од лета. И много ствари се издешавало:„Моје жедно дрво“ више није жедно, али са другим годишњим добом дошле су и друге муке и проблеми. Лети се суши од врућине и болести, неки га ломе из обести, а зими пуца од мраза; сечемо га из оправданих и неоправданих разлога. Има га све мање – ваздух је све загађенији.....

Од кад ми је Жана направила на ФБ групу „Моје жедно дрво“, многи чланови су се одјавили, али многи су и остали. Један учитељ, диван човек, кога познајем од скоро, рече ми:

-          Свиђа ми се оно твоје „жедно дрво“.

-          Шта Ви знате за њега?- с неверицом га упитах.

-          Да. Читао сам. Занимљиво је.

Једном ми је једна познаница лајковала текст, а видела сам да га није прочитала, али ово ме сад охрабри: има и оних који читају, иако не лајкују. Изгледа се исплати да наставим моју причу о дрвету.

У хинду религији, краве су свете животиње и божанства, а за мене је свето постало свако дрво..

Јесенас ми бивша ученица Милица поклони диван поклон:

-          "Ево једне дивне слике од данас док сам путовала... Знам да волите природу"  - написа ми поруку. На слици је било дрвеће са лишћем у бојама јесени у свој својој разноликости и богатству.

Ова ненадана порука ме бескрајно усрећи: како је дивно осећање да вас се сете драги људи у тренутку кад угледају нешто лепо.
И други ми послаше слике, не само да ме обрадују, већ и због нечег много важнијег: да се  похвале и поносе природом свог завичаја.

Дејан  ми посла слике Левачког краја, Драгова, па Александар, Стефан, онда Весна из Француске, па Снежа, Невена, Јованка и још пуно драгих људи. 

Иначе, ја не спадам баш у активне људе, иако не престајем то да покушавам.  На срећу моје двориште има пуно дрвећа и то листопадног.  Кад ујесен опадне и прекрије траву онда „моје дрво“ опет учини добро дело за мене: Натера ме да изађем напоље и по дивном сунчаном дану, на чистом ваздуху у друштву мог лабрадор- ретривера, моје драге Коке„искористим дан“  и сакупим то лишће.

Још једна порука ми улепша дан:  драги, добри Марко, сада студент, који воли са мном да подели неки леп цитат,  неки позитивни пример, догађај...овога пута ми посла слику са странице Вање Грбића, нашег славног одбојкаша. Већ сам за Вању чула да је велики љубитељ природе и њен заштитник, а у пријатној успомени ми је остао кад је дивно представљао нашу земљу. Играо је најбоље што може, а и сад ради оно најбоље што може.   Објавио је фотографију природе са Таре, Златибора, Златара, Ивањице, Жагубице и ту природу поредио са најлепшим местима на свету. Испод слике коментар:

„Тражећи срећу или лепоту сви помисле да је негде тамо, а она је ту...близу....само често од једног дрвета не видимо шуму“.

Леп је осећај бити близак са великим људима, бар по нечему тако лепом као што је љубави према природи. Тако се и ми осећамо мало већи.

-          Хвала Марко, за ову поруку.- захвалих се за ову слику и позајмих још неке фотографије са профила Вање Грбића; са Златибора.

Негде око Нове 2016 год. чух на јутарњем програму колико је ВАЗДУХ ЗАГАЂЕН и да НЕ треба да ОТВАРАМО ПРОЗОРЕ, не треба да излазимо напоље и НЕ ИЗВОДИМО ДЕЦУ У ПАРK.

-           Ала смо се лепо заробили!- тужно помислих.

Нисам стручњак, али ја бих додала да не палимо петарде, ватромете, да не идемо колима ако можемо пешице или аутобусом.........

Други прилог одмах иза овог ме ипак обрадова: у прихватилиште за децу ометену у развоју донете су јелке са бусеном. Окитили си јелке а онда децу учили како да о њима брину да се не осуше и како би их после Нове године засадили широм Београда,

И ја за Нову 2016 од ћерке добих на поклон природну јелку. О како сам се одушевила: прво ћу да је окитим, а после ћу да је посадим, „заливам“ и удишем негативне јоне! Сва срећна свима пожелех срећну Нову годину:

Драги пријатељи, срећна нам Нова година!
Желим вам све што желим и себи, јер не може човек да буде срећан ако други око њега нису срећни.
И желим у Новој години да нађемо место и ПОСАДИМО БАР ЈЕДНО ДРВО, јер ћемо ако ни због чега другог сигурно бити срећни због тога - урадили смо нешто добро за свет,односно за себе, а брига о дрвету ће нам живот учинити квалитетнијим и сврсисходнијим.
Живели!

Средином јануара, кад мало отопли изнесох јелку у двориште и помогох мужу да је посади. Мој допринос је био да је сликам за „моје жедно дрво“. И он зна за „моје жедно дрво“ ( уосталом има ли још неког да не знам за „моје жедно дрво“ хахаха). Зачудо, престао је да се чуди мојим идејама, а пошто и он воли природу, дозволи ми да његовим телефоном сликам јелку.:

-          Ово је мој допринос природи. Садим „Златибор” у дворишту! – додах срећна кад посадисмо јелку.

Вести се брзо шире, па ми тог поподнева рече Аца, мој будући зет:

-          Тета Драгана, чуо сам да правите Златибор па сам хтео да дам свој допринос.  Донећу и моју јелку да је засадите..

-          Зар нећеш да је носиш у село?

-          Нећу.  Они немају Златибор. Сад кад сам чуо дa Ви имате Златибор, хоћу овде да посадим јелку.

Тако и Аца даде допринос природи: у мом дворишту су још 2 јелке. Сад их имам четири и баш сам срећна због тога....

Komentari

Re: МОЈЕ ЖЕДНО ДРВО - наставак 2/1

Daria | 04/02/2016, 13:01

ha,zanimljivo

Dodaj komentar





Zapamti me

 
Accessible and Valid XHTML 1.0 Strict and CSS
Powered by blog.rs - Design by BalearWeb