Gušt i dert

Живот учи најбоље

pitija | 09 Decembar, 2012 20:53

Саша је у град дошао на занат..... са слабим предзнањем није могао да оствари ни неки бољи успех, а није се ни трудио: учио је за двојке – тек да прође. А кад се учи за двојку, онда се не учи ништа – па се ни у школу не иде често – глувари се тако из дана у дан са жељом да се једног дана мало ради а много ужива.

Узалуд смо му причали „Учи Саша...узми књигу па прочитај бар нешто“, Саша се само супериорно смешкао, са рукама у џеповима и изразом пророка који зна све тајне живота и који је једини у праву.“Немам шта да учим“ .

“Добар ти је занат, али где ћеш с тим двојкама да радиш?“

„Ништа Ви не брините.“

Сећам се добро, те године смо имали малу елементарну непогоду: од јаког пљусла са градом, преко олука запушених отпатцима које су наши ученици кроз прозор бацали на кров, вода се сливала у атријум и одатле пунила хол, ТВ салу и трпезарију.

Пожурили смо по кофе и почели да скупљамо воду из атријума и да је износимо и просипамо испред Дома. Сетила сам се радних акција па смо направили ланац и додавали кофе од руке до руке. Први у ланцу био је тадашњи привремени управник (човек са инвалидитетом), клекао је на здраву ногу, а другу болесну испружио је поред и грабио кофом воду из атријума додајући је теткицама, мени и понеком ученику који се ту затекао. Очекивала сам да ће нас та непогода „зближити“ и активирати, да ће сви ученици којих је било ту у близини дотрчати и помоћи да се заштити наш Дом и спречи већа штета. Требало је још руку за наш ланац.

Али осим оних неколико ученика који су се сами одмах без приговора и нервирања прихватили кофа, остали нису ни прстом макнули; нису се чак ни стидели да ту стоје, гледају друге како раде па чак и гласно коментаришу: како је уопште до овога дошло и на који начин је могло да се избегне. Било је ту „дивних“ и „интелигентних решења“:

„Не треба правити равне кровове, ни уске олуке. Треба наћи кривца ( без обзира ко је и где је, они ће га стрпљиво чекати, док им вода кваси ноге) па да сад он лепо покупи ову воду? Те да ли је неко и нешто предузео у међувремену?...... Мислим да су у свом размишљању отишли и до средњег века где се „кривац“ линчовао или спаљивао на ломачи.

Неколико њих смо ипак успели да приволимо да помогну- али они нису престајали да се жале како им је тешко, шта ће да добију пошто дају велики допринос друштву и слично.....Кад ме је прошло прво разочарење, схватила сам поражавајућу чињеницу која се крила иза њихових речи: они се стиде да раде.

Где смо погрешили?

Била је 2000.год.и већина тих ученика су били ватрени заговорници промена.

Млади жељни бољег живота а не воле да уче, стиде се да раде!?!?

Кад смо и како их покварили?

Саша је за све то време стајао на свом прозору и посматрао нас одозго. Кад сам га питала да ли би могао да сиђе и помогне, одговорио је :“Не могу имам да учим.! Осим тога нисам ја плаћен за то!“ - Био је прорачунат и у овим - ванредним околностима.

Прошло је неколико година. Сашу нисам видела.

Једне зиме док сам увијена у капут журила кући, пролазећи поред ауто-пераоне, неко ме поздрави:“Добар дан, професорка“. Погледах у том правцу. Поглед ми привукоше црвени прсти, промрзли од хладоће који су држали шмрк за воду и гумене чизме преко којих се сливала ледена вода.“Саша, ти си?!“ – препознала сам га. „Ту радиш!.... обрадовах се што га видех, али ми га у исти мах би и жао:“ Па је ли ти хладно?“

„Па, шта ћу, мора се!“, а онда као да се застиде, сави главу и тихо дода:“Извините морам да радим“.

Оне некадашње младалачке супериорности нигде не би.

Живот га је научио оно што нико од нас није умео – и као што скоро неко рече једну народну мудрост :“човек учи и саветује, а живот награђује или бије“.

Normal 0 21 false false false MicrosoftInternetExplorer4