Gušt i dert

Моја ћерка + туђ син= наши унуци

pitija | 23 Novembar, 2012 09:31

Последњи поздрав

pitija | 03 Novembar, 2012 00:19

(мојој пријатељици коју је однела МС )        

Шта је човек? Шта остаје од човека када му живот одузме ноге, па руке па цело тело?

Опет остаје човек, јер човек није оно што се види већ оно што се осећа –Човек је оно што из њега зрачи – успомене што те вежу за њега и како се у његовом друштву осећаш.

Ниједног тренутка у њеном присуству се нисам осећала лоше, непријатно, јер је она зрачила неограничену количину доброте, мирноће, ведрине. Увек. А дуго је лежала непокретна, разапета између апарата, лишена сваке могућности избора.

Нисам је много обилазила.

Сећам се – требало ми је храбрости јер нисам знала какву ћу да је затекнем. Али она је мене охрабрила : кад ме видела осмехнула  се као и увек . И ја сам је видела целу – као раније. Њен осмех, поглед и речи с муком изговорене учиниле су да видим ону исту мени драгу особу која се никад ни на шта није жалила.

         Напољу је био леп сунчан дан а у соби мрачно и тихо. Пожелела сам да могу да је приближим прозору да је бар још мало огреје сунце..

         Следећи пут јој је већ било хладно. О Боже, који апсурд, тело које је престало да постоји осећало је хладноћу! Имала је мараму на глави : питала сам зашто? «Хладно ми је. Скини ми је ако ти смета»-одговорила ми је. «Не, зашто? Лепо ти стоји.» рекла сам и нисам слагала. Волела сам је и тада кад јој је живот оставио само очи и осмех, јер и тада се осмехивала,  видела сам све оне успомене које су нас везала- и све то је било лепо и драго па ми је и она била лепа и драга. Питала сам је да ли јој је много тешко, а знала сам да ни ја ни било ко други не може да јој помогне. Само је одмахнула главом и рекла :»десет месеци».  

Подигла сам покривач и почела да јој масирам у ранама од лежања измучене ноге, отечене и од игала модре руке, али сам знала да то не осећа. Зато сам је помазила по образу да покажем колико ми је жао што се мучи. Једино је још ту могла да осети нежност.

         Питала ме је за све моје и мени је и тамо у болници било пријатно, јер је  имала ту невероватну моћ да ми поред ње увек буде пријатно. Причала сам а она ме је слушала. Све ју је занимало било јој је до сваког стало.

       И рекла ми је да их све поздравим. Ко је онда смео да плаче поред толике храбрости и снаге?   

 Биле смо вршњакиње -49 година тек – «моја другарица» како смо се шалиле.

Нисам знала шта да причам : како да је тешим кад утехе нема, да је храбрим – чему кад смо знале шта следи. Да  питам, није било одговора, да кунем -  не знам кога, да молим ?

И молила сам анђеле да је ослободе и поведу тамо где ће бити слободна и лака и где није хладно.

Драга моја, научила сам да кад бол јако стегне срце.... научила сам да се од бола браним и тешим лепим стварима, сећањима, да победим пораз да не признам губитак. Јер, ако се покоримо чему онда живот?

Кад неко оде иза њега треба да остане траг : часно име и лепе успомене. У њеном друштву сам се увек пријатно осећала, волела сам је и поштовала због снаге коју сје имала. За колико људи исто може да се каже?   

Њен траг је ћерка , која ју је све време пазила и као и она достојанствено подносила сву суровост њене болести ; унук и унука – и сви некако личе на њу.

      Иза ње је остао и син, одрастао младић, нежна срца. Кад помислим на било кога из њене породице прво што видим су осмеси и ведрина . Боже како су успели да поред свега што им је живот нанео сачувају срца од злобе? Како су успели са не клону!

      Упознала сам јој и мајку; ту дивну жену са чистом душом, душом детета и лицем девојчице – и тада сам схватила откуда ти та неизмерна благост и снага.

         Њен одлазак за који смо сви свесни да значи олакшање ипак ми тешко пада.

        Сада када су све њене муке престале, сада када о њој брину анђели, плачем иако знам да је тамо где је више ништа не мучи, не боли; плачем по први пут, ,,,плачем, јер ми недостаје и јер нисам храбра као она.

                                                    ***

Којом реченицом да се опростим од ње? Дуго је лежала и око ње је било тамно и суморно. Желим јој да тамо где иде има пуно сунца, цвећа и свега што је волела а није у њему могла да ужива. Желим јој да има пуно планина и једно море, оно исто као и у  родном крају који дуго није могла да посети. Желим јој да опет корача и ради све оно што због болести није могла  ( не умем да схватам због чега морају да постоје такве болести) .

***

                Почивај у миру другарице и нека ти је лака земља.

Шта је заиста важно?

pitija | 01 Novembar, 2012 22:34

Била је толико обична да је одмах падала у очи: облачила се неупадљиво,; одело се испод розе радног мантила није ни примећивало, ни шминка, ни фризура, косу је везивала у реп. Деловало је да јој то уопште није важно. А на округлом лицу истицале су се крупне очи и топао, искрен осмех. По изгледу је сигурно никад не би приметили, али по унутрашњости која јој се оцртавала на том осмеху морали сте да будете свесни њеног присуства. Радила је на каси продавнице у мојој близини. Било је неколико таквих продавница, али волела сам да одем баш у ту продавницу, јер би се одатле увек враћала расположена и кад би поскупео шећер и зејтин и кад не би нашла све што ми треба. Неки би се жалили, а она би само ћутке, симпатично слегла раменима уз обавезан осмех , као да каже „ма није то толико важно“. Њено „добар дан“ је било намењено само вама ни налик оном роботизованом „добар дан“ у Мек Доналдсу, кад се избезумљени продавци обраћају деци од 5 година са : „изволите, шта желите?“, или оном у новониклим маркетима кад продавци понављају као покварена плоча „добар дан.....ваш рачун је .....“, а не погледају вас честито ни у очи, а о осмеху ни не сањајте. Потпуно се разликовао и од оних ситуација кад уморне продавачице у приватним пекарама само ћутке тресну на пулт ваш доручак, бесне због мале плате и ко зна чега још. Она се обраћала тако да сте потпуно сигурни да је осмех намењен само вама; и свака реченица била је само за вас: Како сте данас?...  Дуго Вас није било.... О, данас сте баш добре воље..... Добили смо прашак који Ви користите.... Надам се да је Ваша мајка боље..... Чула сам нови рецепт, сигурно ће Вам се свидети... ..А када би била гужва ( а увек је била), опет би била расположена : О, то сте Ви, нисам Вас одмах видела, ево, ево, сад ће гужва да се смањи.....и тако из дана у дан, као у стара добра времена. Тако бар причају да су се људи односили једни према другима.

Љутили су ме људи којима је тешко да кажу то кратко „добар дан“, тај најминималнији степен људскости; (јер како би неком дали крв кад им је то тешко); и зато ми је пријало да будем у њеној близини. Због таквих као она „греје сунце“, волела сам да кажем.

Само нешто ми није било јасно: одакле црпи толику искрену и топлу енергију. Одакле јој толика љубав?

Онда сам је једног дана видела на улици. Из далека ме је привукао добро познатом магичном енергијом, њен осмех. Спустила сам поглед мало ниже и схватила да гура инвалидска колица у којима је седео младић увијен у ћебе. Причали су нешто, јер је младић често окретао главу према њој. Онда се и он насмејао. По осмеху сам препознала да јој је брат.

            Тада ми је постало јасно шта је уистину важно. Тада сам све схватила.

П.С. неко време је нисам виђала... Сада је често виђам у оближњем парку како се игра са маленим дечаком. Није потребно да чујем како га зове, по осмеху, знам да јој је син.

 
Accessible and Valid XHTML 1.0 Strict and CSS
Powered by blog.rs - Design by BalearWeb