Gušt i dert

Последњи поздрав

pitija | 03 Novembar, 2012 00:19

(мојој пријатељици коју је однела МС )        

Шта је човек? Шта остаје од човека када му живот одузме ноге, па руке па цело тело?

Опет остаје човек, јер човек није оно што се види већ оно што се осећа –Човек је оно што из њега зрачи – успомене што те вежу за њега и како се у његовом друштву осећаш.

Ниједног тренутка у њеном присуству се нисам осећала лоше, непријатно, јер је она зрачила неограничену количину доброте, мирноће, ведрине. Увек. А дуго је лежала непокретна, разапета између апарата, лишена сваке могућности избора.

Нисам је много обилазила.

Сећам се – требало ми је храбрости јер нисам знала какву ћу да је затекнем. Али она је мене охрабрила : кад ме видела осмехнула  се као и увек . И ја сам је видела целу – као раније. Њен осмех, поглед и речи с муком изговорене учиниле су да видим ону исту мени драгу особу која се никад ни на шта није жалила.

         Напољу је био леп сунчан дан а у соби мрачно и тихо. Пожелела сам да могу да је приближим прозору да је бар још мало огреје сунце..

         Следећи пут јој је већ било хладно. О Боже, који апсурд, тело које је престало да постоји осећало је хладноћу! Имала је мараму на глави : питала сам зашто? «Хладно ми је. Скини ми је ако ти смета»-одговорила ми је. «Не, зашто? Лепо ти стоји.» рекла сам и нисам слагала. Волела сам је и тада кад јој је живот оставио само очи и осмех, јер и тада се осмехивала,  видела сам све оне успомене које су нас везала- и све то је било лепо и драго па ми је и она била лепа и драга. Питала сам је да ли јој је много тешко, а знала сам да ни ја ни било ко други не може да јој помогне. Само је одмахнула главом и рекла :»десет месеци».  

Подигла сам покривач и почела да јој масирам у ранама од лежања измучене ноге, отечене и од игала модре руке, али сам знала да то не осећа. Зато сам је помазила по образу да покажем колико ми је жао што се мучи. Једино је још ту могла да осети нежност.

         Питала ме је за све моје и мени је и тамо у болници било пријатно, јер је  имала ту невероватну моћ да ми поред ње увек буде пријатно. Причала сам а она ме је слушала. Све ју је занимало било јој је до сваког стало.

       И рекла ми је да их све поздравим. Ко је онда смео да плаче поред толике храбрости и снаге?   

 Биле смо вршњакиње -49 година тек – «моја другарица» како смо се шалиле.

Нисам знала шта да причам : како да је тешим кад утехе нема, да је храбрим – чему кад смо знале шта следи. Да  питам, није било одговора, да кунем -  не знам кога, да молим ?

И молила сам анђеле да је ослободе и поведу тамо где ће бити слободна и лака и где није хладно.

Драга моја, научила сам да кад бол јако стегне срце.... научила сам да се од бола браним и тешим лепим стварима, сећањима, да победим пораз да не признам губитак. Јер, ако се покоримо чему онда живот?

Кад неко оде иза њега треба да остане траг : часно име и лепе успомене. У њеном друштву сам се увек пријатно осећала, волела сам је и поштовала због снаге коју сје имала. За колико људи исто може да се каже?   

Њен траг је ћерка , која ју је све време пазила и као и она достојанствено подносила сву суровост њене болести ; унук и унука – и сви некако личе на њу.

      Иза ње је остао и син, одрастао младић, нежна срца. Кад помислим на било кога из њене породице прво што видим су осмеси и ведрина . Боже како су успели да поред свега што им је живот нанео сачувају срца од злобе? Како су успели са не клону!

      Упознала сам јој и мајку; ту дивну жену са чистом душом, душом детета и лицем девојчице – и тада сам схватила откуда ти та неизмерна благост и снага.

         Њен одлазак за који смо сви свесни да значи олакшање ипак ми тешко пада.

        Сада када су све њене муке престале, сада када о њој брину анђели, плачем иако знам да је тамо где је више ништа не мучи, не боли; плачем по први пут, ,,,плачем, јер ми недостаје и јер нисам храбра као она.

                                                    ***

Којом реченицом да се опростим од ње? Дуго је лежала и око ње је било тамно и суморно. Желим јој да тамо где иде има пуно сунца, цвећа и свега што је волела а није у њему могла да ужива. Желим јој да има пуно планина и једно море, оно исто као и у  родном крају који дуго није могла да посети. Желим јој да опет корача и ради све оно што због болести није могла  ( не умем да схватам због чега морају да постоје такве болести) .

***

                Почивај у миру другарице и нека ти је лака земља.

Komentari

Re: Последњи поздрав

Tax | 03/11/2012, 00:43

Tekst s puno emocija..secanja i tuge..:(..

Re: Последњи поздрав

Branka | 03/11/2012, 00:45

:(:'(:(:'(:'(:'(:'(

Re: Последњи поздрав

Stefan | 03/11/2012, 02:05

Ovo je jako potresno, tuzno, okrutno ali u isto vreme i prelepo ne sam dogadjaj nego njegova interpretacija. Odusevljen sam.

Re: Последњи поздрав

mandrak72 | 03/11/2012, 07:11

Žao mi je što je prijateljstvo na ovakav način prekinuto. Neka počiva u miru Božijem.

Re: Последњи поздрав

Marija | 03/11/2012, 12:29

Veoma potresno...

Re: Последњи поздрав

Јелена | 03/11/2012, 17:24

Ууух.......
Немам шта да додам, свака реч је сувишна.....

Re: Последњи поздрав

pitija | 07/11/2012, 22:47

Vladika Nikolaj je rekao:"treba ljudima poželeti ne samo lep život, nego i lepu smrt"......sad shvatam koliko je to važno

Dodaj komentar





Zapamti me

 
Accessible and Valid XHTML 1.0 Strict and CSS
Powered by blog.rs - Design by BalearWeb