Gušt i dert

Живот учи најбоље

pitija | 09 Decembar, 2012 20:53

Саша је у град дошао на занат..... са слабим предзнањем није могао да оствари ни неки бољи успех, а није се ни трудио: учио је за двојке – тек да прође. А кад се учи за двојку, онда се не учи ништа – па се ни у школу не иде често – глувари се тако из дана у дан са жељом да се једног дана мало ради а много ужива.

Узалуд смо му причали „Учи Саша...узми књигу па прочитај бар нешто“, Саша се само супериорно смешкао, са рукама у џеповима и изразом пророка који зна све тајне живота и који је једини у праву.“Немам шта да учим“ .

“Добар ти је занат, али где ћеш с тим двојкама да радиш?“

„Ништа Ви не брините.“

Сећам се добро, те године смо имали малу елементарну непогоду: од јаког пљусла са градом, преко олука запушених отпатцима које су наши ученици кроз прозор бацали на кров, вода се сливала у атријум и одатле пунила хол, ТВ салу и трпезарију.

Пожурили смо по кофе и почели да скупљамо воду из атријума и да је износимо и  просипамо испред Дома. Сетила сам се радних акција па смо направили ланац и додавали кофе од руке до руке. Први у ланцу био је тадашњи привремени управник (човек са инвалидитетом), клекао је на здраву ногу, а другу болесну испружио је поред и грабио кофом воду из атријума додајући је теткицама, мени и понеком ученику који се ту затекао. Очекивала сам да ће нас та непогода „зближити“ и активирати, да ће сви ученици којих је било ту у близини дотрчати и помоћи да се заштити наш Дом и спречи већа штета. Требало је још руку за наш ланац.

Али осим оних неколико ученика који су се сами одмах без приговора и нервирања прихватили кофа, остали нису ни прстом макнули; нису се чак ни стидели да ту стоје, гледају друге како раде па чак и гласно коментаришу: како је уопште до овога дошло и на који начин је могло да се избегне. Било је ту „дивних“ и „интелигентних решења“:

„Не треба правити равне кровове, ни уске олуке. Треба наћи кривца ( без обзира ко је и где је, они ће га стрпљиво чекати, док им вода кваси ноге) па да сад он лепо покупи ову воду? Те да ли је неко и нешто предузео у међувремену?...... Мислим да су у свом размишљању отишли и до средњег века где се „кривац“ линчовао или спаљивао на ломачи.

Неколико њих смо ипак успели да приволимо да помогну- али они нису престајали да се жале како им је тешко, шта ће да добију пошто дају велики допринос друштву и слично.....Кад ме је прошло прво разочарење, схватила сам поражавајућу чињеницу која се крила иза њихових речи: они се стиде да раде.

Где смо погрешили?

Била је 2000.год.и већина тих ученика су били ватрени заговорници промена.

Млади жељни бољег живота а не воле да уче, стиде се да раде!?!?

Кад смо и како их покварили?

Саша је за све то време стајао на свом прозору и посматрао нас одозго. Кад сам га питала да ли би могао да сиђе и помогне, одговорио је :“Не могу имам да учим.! Осим тога нисам ја плаћен за то!“ - Био је прорачунат и у овим -  ванредним околностима.

*

Прошло је неколико година. Сашу нисам видела.

            Једне зиме док сам увијена у капут журила кући, пролазећи поред ауто-пераоне, неко ме поздрави:“Добар дан, професорка“. Погледах у том правцу. Поглед ми привукоше црвени прсти, промрзли од хладоће који су држали шмрк за воду и гумене чизме преко којих се сливала ледена вода.“Саша, ти си?!“ – препознала сам га. „Ту радиш!.... обрадовах се што га видех, али ми га у исти мах би и жао:“ Па је ли ти хладно?“

„Па, шта ћу, мора се!“, а онда као да се застиде, сави главу и тихо дода:“Извините морам да радим“.

Оне некадашње младалачке супериорности нигде не би.

*

Живот га је научио оно што нико од нас није умео – и као што скоро неко рече једну народну мудрост :“човек учи и саветује, а живот награђује или бије“.

Normal 0 21 false false false MicrosoftInternetExplorer4

Одустајање

pitija | 02 Decembar, 2012 17:20

Родиш се. Добијеш све што ти треба и почнеш да живиш како треба : смејеш се свима и волиш све људе, проводиш доста времена напољу, играш се са сваким и свачим што ти дође до руке, правиш колаче од блата, замак у песку, по цео дан скачеш, трчиш, радујеш се свему што те окружује у свим његовим одлицима, волиш маму и тату онакве какви су, једеш  кашице од воћа и поврћа, одушевљаваш се сваким делом свога тела, не плашиш се ни жабе, ни змије, ни мрака...одушевљавају те бубе и лептири, сунце и цвеће. Ујутру скачеш из кревета  са жељом да рашириш руке свима и све додирунеш; а увече лако и слатко заспиш...

Онда мало порастеш, па видиш да су ти уши клемпаве, ноге криве, лице бубуљичаво .....и почињеш да не волиш себе и почињеш да гледаш какви су други и почињеш да се мање смејеш и да се мање радујеш ономе што те окружује. И почињеш да се љутиш и свађаш са родитељима. И мислиш да све знаш и зато почињеш да бринеш, или ништа не мислиш па ништа и не бринеш..

Па прође још мало година, па заволиш неке друге ствари и волиш их толико да их никад доста, па почињеш да јуриш бољи посао, већу кућу, успешне пријатеље, модерну технику, новија кола..... док јуриш  летовање тамо негде, овде ти живот узме маму или тату, или неку драгу особу.

Па добијеш децу и јуриш више, не схватајући да свака трка значи полако одустајање.

Бринеш све више и скоро престајеш да се смејеш, па постајеш нервозан па те други све више љуте; они не воле тебе, ти не волиш њих, ; мржња те све више једе и док њену горчину претрпаваш са што више слатке и слане хране,  живот почиње да те крњи:  узме ти здраво срце, здраву крв, здрав желудац, здраве бубреге .... живот те опомиње и гризе, а ти рупе на души пуниш са још више беса и љутње и све си безобзирнији и непажљивији... Не видиш да ти је послао опомену, неки знак као бол, умор, свађу, бригу, нерасположење, тугу,  да будеш опрезан, да се промениш, да ниси на добром путу, да то није живот... ти не схваташ знак да би опет било све ок....   Неповратно ти   узима део по део..... Ти се опет због тога прво љутиш и кунеш и хоћеш да гризеш, ал залуд, гризеш само себе, па се предаш и шта друго, него – одустанеш. Одустајеш од доброг око, добрих зуба, доброг срца, добре крвне слике, добрих мисли, колена, кука, од утробе . .... А живот наставља да кида,  узима ти од ноћи мир, од дана радост, од сутра наде и жеље и на крају дође и по оно што је од тебе остало.

Да ли би било другачије да смо могли и знали другачије?

Да ли би било другачије да смо се више играли на сунцу, да смо више трчали, да смо бирали бриге, да смо у другима видела врлине уместо мане, да смо родитељима рекли хвала због свега што су учинили, да смо деци рекли да нам много значе да имамо пуно поверење у њих, да смо више јели воће и поврће, да смо волели себе са свим недостацима, да смо себи рекли да имамо храбрости ма шта лоше да се деси, да смо зауставили мисли на садашњост, да смо више осећали дашак ветра, мирис цвећа, да смо се више дивили природи и имали поверење у њу, да нисмо чезнули за стварима које не могу да нас насмеју, растопе од милине и задиве?

 

Да ли би и тада тако рано од свега одустали?

Олуја

pitija | 01 Decembar, 2012 13:28

Журила је на посао; последњи поглед на огледало, новчаник, мобилни, флашица с водом, ташна и  кључ да закључа врата. Али само што је изашла приметила је да се нагло замрачило. Ваљда ће стићи до посла пре олује, помислила је. Није имала времена да чека да непогода прође, јер није ни почела, а да узме кишобран, неће јој много помоћи..... Преостало јој је само да крене што је брже могла .

Ветар јој је дувао у сусрет и успоравао њено кретање, а како је она журила чинило се да је и ветар све бржи и јачи; од прашине коју јој је бацао у очи није могла нормално да гледа. Ветар је сад испољавао своју силу на разноразним лакшим предметима које је сакупио од којекуда и правећи вртлог дизао их високо изнад кућа. Небо је претећи постајало све црње. Иако је до посла имала још неких 10-ак минута, сада је наилазила на део без кућа, само неуређени део око моста преко градске речице; неће имати где да се склони ако буде непогода ....Да ли јој се чини, или чује како грми?

У младости се није бојала олуја, али године су утискивале један по један страх. Временом се највише мењало време; ништа није било исто; сад јој се све чинило страшније и опасније, почела је да осећа страх :

"шта ако ветар постане јачи......  шта ако почне град ? „Шта ако буде“ и „шта може да буде“ су се вртели све више и брже у њеној глави доводећи је скоро до панике.

Нигде није било људи, а онда је испред себе угледала двоје младих. Окренути једно према другом, загрљени, причали су, осмехивали се и... стајали. У трену је схватила да они нигде не журе, ничег се не боје и да потпуно уживају у истом тренутку и истој ситуацији која је њу доводила до панике. Шта се дешава око њих, нису примећивали, све око њих им је одговарало, нико им није сметао и нико им ништа није могао.

Схватила је и осмехнула се. Могла би и она да на околности гледа очима заљубљених.

Успорила је, исправила се и наставила нормалним кораком. Без страха и са дивљењем гледала на све што природа ради, као на нешто чудесно, сад више не размишљајући о ономе што би могло да буде. Нек свако ради свој посао.

И тако је избегла непогоде: временску; а и ону другу, много опаснију -  у души.



 
Accessible and Valid XHTML 1.0 Strict and CSS
Powered by blog.rs - Design by BalearWeb