Gušt i dert

Олуја

pitija | 01 Decembar, 2012 13:28

Журила је на посао; последњи поглед на огледало, новчаник, мобилни, флашица с водом, ташна и  кључ да закључа врата. Али само што је изашла приметила је да се нагло замрачило. Ваљда ће стићи до посла пре олује, помислила је. Није имала времена да чека да непогода прође, јер није ни почела, а да узме кишобран, неће јој много помоћи..... Преостало јој је само да крене што је брже могла .

Ветар јој је дувао у сусрет и успоравао њено кретање, а како је она журила чинило се да је и ветар све бржи и јачи; од прашине коју јој је бацао у очи није могла нормално да гледа. Ветар је сад испољавао своју силу на разноразним лакшим предметима које је сакупио од којекуда и правећи вртлог дизао их високо изнад кућа. Небо је претећи постајало све црње. Иако је до посла имала још неких 10-ак минута, сада је наилазила на део без кућа, само неуређени део око моста преко градске речице; неће имати где да се склони ако буде непогода ....Да ли јој се чини, или чује како грми?

У младости се није бојала олуја, али године су утискивале један по један страх. Временом се највише мењало време; ништа није било исто; сад јој се све чинило страшније и опасније, почела је да осећа страх :

"шта ако ветар постане јачи......  шта ако почне град ? „Шта ако буде“ и „шта може да буде“ су се вртели све више и брже у њеној глави доводећи је скоро до панике.

Нигде није било људи, а онда је испред себе угледала двоје младих. Окренути једно према другом, загрљени, причали су, осмехивали се и... стајали. У трену је схватила да они нигде не журе, ничег се не боје и да потпуно уживају у истом тренутку и истој ситуацији која је њу доводила до панике. Шта се дешава око њих, нису примећивали, све око њих им је одговарало, нико им није сметао и нико им ништа није могао.

Схватила је и осмехнула се. Могла би и она да на околности гледа очима заљубљених.

Успорила је, исправила се и наставила нормалним кораком. Без страха и са дивљењем гледала на све што природа ради, као на нешто чудесно, сад више не размишљајући о ономе што би могло да буде. Нек свако ради свој посао.

И тако је избегла непогоде: временску; а и ону другу, много опаснију -  у души.



Komentari

:)

Stefan Nikodijevic | 01/12/2012, 14:24

Odlicno je, i jako inspirativno :)

mediterraneo

mediterraneo | 01/12/2012, 19:22

lepo napisano ,još

Re: Олуја

mastalica | 01/12/2012, 22:00

било је то свеже и тихо вече кад смо у још једном продуженом радном времену и простору стигли до ваше куће, Коеља, бесмисла и наде и краја без границе, ако сте СД схватићете... не шта је писац хтео да каже него да ће рећи...

Re: Олуја

mandrak72 | 02/12/2012, 08:45

Možda je najbolje tako, da svi radimo svoj posao,a priroda svoj, al ipak da za svaki slučaj gvirnemo jel crkla komšiji krava :)
pozdrav

Re: Олуја

pitija | 02/12/2012, 11:34

Dragi mandrače, ja se sve vreme trudim da "naše krave pasu zajedno". Poz

Re: Олуја

mandrak72 | 02/12/2012, 13:09

Pa ako ništa da gvirnemo jel pasu ili šta drugo :)
pozdrav

Re: Олуја

slađana | 02/12/2012, 16:31

Lepa priča za ovo tmurno popodne...

Re: Олуја

violeta | 09/12/2012, 01:00

Nisi mi pricala da ti se ovo desilo.I nisam znala da se plasis oluje. Ali, sad imas nove cizmice, manje ces da se plasis.A ja obozavam da gledam prirodne nepogode. Nema niceg silnijeg od njih i nema bespomocnijeg stvorenja od coveka pred snagom prirode

Re: Олуја

pitija | 09/12/2012, 10:47

ovaj strah me je doveo do rešenja - na svet gledati očima zaljubljenih, ma znam ja da si ti neustrašiva zato se i družim sa TOBOM

Re: Олуја

lora1 | 09/12/2012, 21:30

Jako lepo...
I naravno,trebamo gledati ponekad i nekim drugim pogledima:)

Dodaj komentar





Zapamti me

 
Accessible and Valid XHTML 1.0 Strict and CSS
Powered by blog.rs - Design by BalearWeb