Gušt i dert

Не волим да идем лекару

pitija | 12 Februar, 2013 13:22

Не желим да критикујем, али морам да похвалим

Не идем често лекару. Стварно. Лечим се по рецептима наших бака. Не, немам ја ништа против доктора, само знам да је данас све теже доћи до њих(  ја као лисица из басне: кад није могла да дохвати грожђе, онда јој и не треба). Што је нас мање ( бар тако кажу статистике – прети нам бела куга ) а лекара све више ( идите на Завод за запошљавање ако ми не верујете), све су веће гужве у Домовима здравља. А наши у министарству стално мозгају и стално предлажу нове мере, али нешто не иде па не иде. Ето наш Дом здравља је пун осмеха, оно јес да је то само реч на обавештењу „осмех ништа не кошта а пуно вреди“, али не знам коме је то упућено: да ли то треба да се болесни осмехују медицинским сестрама (ма ком болесном је уопште до осмехивања), не би ли их умилостивили да нас пусте до доктора. Или се то односи на осмехе среће кад болесни после силних препрека коначно угледају свог изабраног доктора. Тако сад имамо поред „изабраника срца свог“ и „изабраника здравља мог“.

А можда се то односи на сестре?.....Али,не, на њих се сигурно не односи – ем су им мале плате, ем да се осмехују за џабе, то стварно не иде.

        Можда је боље уместо оних крупних црних слова да се одштампају смајлићи, још ако може у боји....то би био пун погодак.

Но да вам испричам мој случај:

После 10 дана главобоље, због које сам удавила све у својој околини причајући о свом случају и тражећи спасоносни лек и због које сам потрошила силне паре на све могуће лекове које су ми препоручивали, није ми преостало друго него да потражим помоћ лекара. Хтела сам да одем и код приватних лекара, али код кога : које анализе да тражим у лабораторији, да ли да одем до реуматолога, неуролога, очног, или можда код гинеколога. Сви они су долазили у обзир с обзиром на моју болест. Пошто толико пара ипак нисам имала, удахнула сам дубоко,скупила стрпљење да издржим све што ће ме на путу ка оздрављењу задесити. Прво је требало пронаћи изабраног. Изабрала сам жену, не због савремених трендова, већ зато што су у Медицини рада где ја припадам оба доктора биле жене. Срећа моја да ту припадам, јер нема гужве. Изабрала сам ону докторку која ми се уклапала са сменама на послу. Спремна да чекам 2 сата, завршила сам за 30 мин, односно добила сам све потребне упуте. Било је већ 18 00 сати, али ми је љубазна докторка ( и име јој је Весела ) рекла да одем до неуролога који ће сигурно одмах да ме прими. Потрчала сам до неуролога, али кад год журим иде споро. Строга сестра ми је рекла да може да ми закаже - тек за месец дана?!?! Сва моја објашњења остала су неусвојена, одлучна сестра остала је при своме. Да не заборавим да кажем да је чекаоница била празна. Онда је изашла докторка( деловала је прилично уморно) и у пролазу ме ипак саслушала :“Сад не могу да те примим, али дођи сутра у 16 сати“, а сестри додала да ме убаци у термин једне пацијенткиње која је отказала. Није било више од 18 и 30 а радно време је до 20 00, али докторка је заиста деловала уморно. Издржаћу до сутра. Успут сам отишла до физијатра. Никог у чекаоници, пише: радно време до 20: 30 – била је среда; сестра ми је заказала за понедељак – кроз шалтер сам видела да је за сваку смену већ било уписано по 5-6 имена. Али ја спадам у дисциплиноване пацијенте ..... Љубазно сам се захвалила- понедељак и није тако далеко, могла сам и горе да прођем.

Вратила сам се до опште праксе па ми је докторка на упут дописала „cito“ – што ваљда како ми је једна колегиница објаснила значи хитно.

Сутрадан је на моје изненађење све ишло као по лоју. Неуролог ми је дао ињекције против болова и упуте за очног и за ренген врата. Већ ми је било лакше. Лагано сам отишла до очног – нормално да закажем. Опет је било око 18 00. Никог у чекаоници. Чуло се само како сестра и докторка причају. После 10мин изашла је сестра погледала упут и довикнула докторки:“Имамо једну жену. Можете ли сад да је примите, или да јој закажем?“

Преглед је био готов за 10 мин.

Супер, још само да одем да видим где треба да снимим врат и да закажем и за неколико дана ја сам завршила.

У чекаоници никог, у ходнику чистачица. „Извините, кад раде, треба да закажем?“ „Позвоните, ето имате ту звонце“. „Видим, али ми је мало незгодно, да се не љуте што их узнемиравам“.“Ма звоните Ви слободно, зато звоно и служи“. Изашао је насмејани млађи човек. „Само да питам, кад могу да закажем?“-понизно као и сваки болесник, питала сам.

Погледао је упут и на моје изненађење рекао:“А зашто да заказујем нешто, што могу одмах да у радим?“ „Штаааа!“ – зинула сам у чуду. Ово да доживим у земљи Србији данас, е то не бих веровала ни у сну!?! Јесте да је наша изрека „што можеш данас, не остављај за сутра“, али друга су то била времена. Тад још нисмо измислили заказивање.

Док сам ја сва срећна понављала :“Данас је мој срећан дан“, љубазни техничар је завршио снимање. С осмехом на лицу да ли због моје радости или зато што је просто такав испратио ме је до врата. У истом расположењу сачекала сам да платим снимање. Али авај, осмех ми је замрзла истог тренутка кад се однекуд појавила, строга, дотерана сестра; мене није ни погледала већ се окренула младом техничару и као учитељица прописно га преда мном искритиковала:“Зашто си примио жену кад није хитан случај? Шта ће сутра да каже начелник кад види шта си урадио?“

Занемела сам. Покушала сам у глави да нађем разлоге за такво понашање и ма како се трудила ништа ми није било јасно:  у првом тренутку сам се постидела што имам  „само“ главобољу, много би ми било пријатније да сам сва поломљена ( схватила сам да су то хитни случајеви); схватила сам  и да је узалуд да кажем да је на упуту који је остао код физијатра писало хитно, а да је на овом то случајно изостављено; питала сам се да ли можда немају довољно снимака, па сам се осетила кривом због тога – да ли да одем негде и купим да имају за хитне случајеве; жао ми је било човека који је због мене добио критику – а у најмању руку би требало да буде похваљен – а није уопште деловао као неко ко је неодговоран па ради непромишљене ствари, чак супротно. На крају сам се запитала и какав је то начелник кад има овакву заштитницу. Имам довољно година током којих сам срела много секретарица које брину о својим директорима више него о мужевима и рођеној деци, иако већина не тражи то од њих. Сигурна сам и да је и овај начелник способан да сам искритикује сваког ко то заслужи и нема потребе да то чини неко уместо њега – иако не знам човека сигуран сам да је својим способностима заслужио то место и да му није потребна оволика и оваква „заштита“.

И док су мисли муњевитом брзином пролазиле кроз моју главу, трудећи се да нађем чаробну реч, поново сам постала јадна и понизна; скупљена у свима добро познат положај пацијента и тихо трудећи се да сачувам бар мало достојанства само упитала:“Зар се овде кажњава љубазност?“  

Строга особа у белој униформи и даље није обраћала пажњу на мене, само ми је треснула књижицу, а ја сам се што је могуће тише и што је могуће брже удаљила.

Вече је било пријатно па сам осетила потребу да  прошетам онолико колико је било довољно да сакријем и смирим свој шок.

“Да ли ће да га казне?“-питала сам се „Али зашто?...Ја морам о овоме да испричам још некоме.......Унутрашњи глас ми је говорио: Морам да га похвалим......... Написаћу причу о овоме што ми се десило....Мислиће да сам чудна, блесава....Нека, ипак хоћу.....ако то не учиним нестаће и ови појединачни трагови љубазности и нормалности.“

Сутрадан сам отишла по резултат. Одахнула сам, јер је као што сам и очекивала на шалтеру била друга сестра:“Молим Вас, само да Вас питам: како се зове техничар који је синоћ радио? Морам да га похвалим, био је дивно љубазан.“-питала сам је.

„А то је Саша, доктора Делимира син“.-љубазно ми је одговорила.

Сад ми је јасно.

 Ово је мали град и сви су чули за доктора Делимира – кажу био је природан, непосредан, народски човек - иако доктор. И непогрешив дијагностичар. Нисам га упознала, али чим су сви чули за њега, значи да је био добар - јер добри се памте.

Ето , доктор је добро васпитао свога сина. Свака част - “Са оца је остануло сину“, по оној народној.  

Не желим да критикујем; већ сам заборавила све који то заслужују ( па и строгу и „важну“ особу у белом), али морам да похвалим оне који се издвајају и не пристају на малодушност и малограђанштину и све остало „мало“, јер заслужују да се памте – а ово је мој начин и моја захвалност.

П.С. Данас( а то подразумева последњих неколико година) моја мајка устаје у 04:00, да би око 05:00 предала књижицу, па се врати кући, па иде опет око 10:00 ( изгубила је ред пошто је докторка била на одмору,.. на усавршавању,... на боловању итт). Колико пута ми је рекла да је тог јутра била 16. а примају само 15, па је опет сутрадан морала све испочетка. Моја мајка је била дивна, велика жена и добра мајка, а и сад је, колико јој то Паркинсонова болест дозвољава, још се бори док онако погрбљена ситним кораком, мрачним улицама жури, заобилазећи псе луталице, а ја се тешим да је то кретање добро за њу, тешим се да је лакше њој да устане( па ионако пати од несанице) него ја да чекам, јер радим.

А моја ћерка завршава медицину и љути је моје „народско“ лечење и неодлазак лекару: „Зашто ти не волиш да идеш лекару? Да ли се ти бојиш?“ – питала ме је. „Да, - можда је то и страх од оног осећања који имам у чекаоници“– страх да ћу сваки пут да се осетим јадно и да нећу моћи да поднесем толику безобзирност и несаосећање блиских ми бића, који прихватају лош систем, а због тог система који ни њима са оне стране шалтера, ни нама „малим“ са ове стране не одговара, па зато постајемо лоши и једни другима туђи.

Само нешто ми је тужно око срца „мора ли баш тако“ и није ваљда да никог није брига? Могла сам да сам хтела да нађем везу, али то није мој стил, то ми је „остало од оца“.

 
Accessible and Valid XHTML 1.0 Strict and CSS
Powered by blog.rs - Design by BalearWeb