Gušt i dert

Не волим да идем лекару

pitija | 12 Februar, 2013 13:22

Не желим да критикујем, али морам да похвалим

Не идем често лекару. Стварно. Лечим се по рецептима наших бака. Не, немам ја ништа против доктора, само знам да је данас све теже доћи до њих(  ја као лисица из басне: кад није могла да дохвати грожђе, онда јој и не треба). Што је нас мање ( бар тако кажу статистике – прети нам бела куга ) а лекара све више ( идите на Завод за запошљавање ако ми не верујете), све су веће гужве у Домовима здравља. А наши у министарству стално мозгају и стално предлажу нове мере, али нешто не иде па не иде. Ето наш Дом здравља је пун осмеха, оно јес да је то само реч на обавештењу „осмех ништа не кошта а пуно вреди“, али не знам коме је то упућено: да ли то треба да се болесни осмехују медицинским сестрама (ма ком болесном је уопште до осмехивања), не би ли их умилостивили да нас пусте до доктора. Или се то односи на осмехе среће кад болесни после силних препрека коначно угледају свог изабраног доктора. Тако сад имамо поред „изабраника срца свог“ и „изабраника здравља мог“.

А можда се то односи на сестре?.....Али,не, на њих се сигурно не односи – ем су им мале плате, ем да се осмехују за џабе, то стварно не иде.

        Можда је боље уместо оних крупних црних слова да се одштампају смајлићи, још ако може у боји....то би био пун погодак.

Но да вам испричам мој случај:

После 10 дана главобоље, због које сам удавила све у својој околини причајући о свом случају и тражећи спасоносни лек и због које сам потрошила силне паре на све могуће лекове које су ми препоручивали, није ми преостало друго него да потражим помоћ лекара. Хтела сам да одем и код приватних лекара, али код кога : које анализе да тражим у лабораторији, да ли да одем до реуматолога, неуролога, очног, или можда код гинеколога. Сви они су долазили у обзир с обзиром на моју болест. Пошто толико пара ипак нисам имала, удахнула сам дубоко,скупила стрпљење да издржим све што ће ме на путу ка оздрављењу задесити. Прво је требало пронаћи изабраног. Изабрала сам жену, не због савремених трендова, већ зато што су у Медицини рада где ја припадам оба доктора биле жене. Срећа моја да ту припадам, јер нема гужве. Изабрала сам ону докторку која ми се уклапала са сменама на послу. Спремна да чекам 2 сата, завршила сам за 30 мин, односно добила сам све потребне упуте. Било је већ 18 00 сати, али ми је љубазна докторка ( и име јој је Весела ) рекла да одем до неуролога који ће сигурно одмах да ме прими. Потрчала сам до неуролога, али кад год журим иде споро. Строга сестра ми је рекла да може да ми закаже - тек за месец дана?!?! Сва моја објашњења остала су неусвојена, одлучна сестра остала је при своме. Да не заборавим да кажем да је чекаоница била празна. Онда је изашла докторка( деловала је прилично уморно) и у пролазу ме ипак саслушала :“Сад не могу да те примим, али дођи сутра у 16 сати“, а сестри додала да ме убаци у термин једне пацијенткиње која је отказала. Није било више од 18 и 30 а радно време је до 20 00, али докторка је заиста деловала уморно. Издржаћу до сутра. Успут сам отишла до физијатра. Никог у чекаоници, пише: радно време до 20: 30 – била је среда; сестра ми је заказала за понедељак – кроз шалтер сам видела да је за сваку смену већ било уписано по 5-6 имена. Али ја спадам у дисциплиноване пацијенте ..... Љубазно сам се захвалила- понедељак и није тако далеко, могла сам и горе да прођем.

Вратила сам се до опште праксе па ми је докторка на упут дописала „cito“ – што ваљда како ми је једна колегиница објаснила значи хитно.

Сутрадан је на моје изненађење све ишло као по лоју. Неуролог ми је дао ињекције против болова и упуте за очног и за ренген врата. Већ ми је било лакше. Лагано сам отишла до очног – нормално да закажем. Опет је било око 18 00. Никог у чекаоници. Чуло се само како сестра и докторка причају. После 10мин изашла је сестра погледала упут и довикнула докторки:“Имамо једну жену. Можете ли сад да је примите, или да јој закажем?“

Преглед је био готов за 10 мин.

Супер, још само да одем да видим где треба да снимим врат и да закажем и за неколико дана ја сам завршила.

У чекаоници никог, у ходнику чистачица. „Извините, кад раде, треба да закажем?“ „Позвоните, ето имате ту звонце“. „Видим, али ми је мало незгодно, да се не љуте што их узнемиравам“.“Ма звоните Ви слободно, зато звоно и служи“. Изашао је насмејани млађи човек. „Само да питам, кад могу да закажем?“-понизно као и сваки болесник, питала сам.

Погледао је упут и на моје изненађење рекао:“А зашто да заказујем нешто, што могу одмах да у радим?“ „Штаааа!“ – зинула сам у чуду. Ово да доживим у земљи Србији данас, е то не бих веровала ни у сну!?! Јесте да је наша изрека „што можеш данас, не остављај за сутра“, али друга су то била времена. Тад још нисмо измислили заказивање.

Док сам ја сва срећна понављала :“Данас је мој срећан дан“, љубазни техничар је завршио снимање. С осмехом на лицу да ли због моје радости или зато што је просто такав испратио ме је до врата. У истом расположењу сачекала сам да платим снимање. Али авај, осмех ми је замрзла истог тренутка кад се однекуд појавила, строга, дотерана сестра; мене није ни погледала већ се окренула младом техничару и као учитељица прописно га преда мном искритиковала:“Зашто си примио жену кад није хитан случај? Шта ће сутра да каже начелник кад види шта си урадио?“

Занемела сам. Покушала сам у глави да нађем разлоге за такво понашање и ма како се трудила ништа ми није било јасно:  у првом тренутку сам се постидела што имам  „само“ главобољу, много би ми било пријатније да сам сва поломљена ( схватила сам да су то хитни случајеви); схватила сам  и да је узалуд да кажем да је на упуту који је остао код физијатра писало хитно, а да је на овом то случајно изостављено; питала сам се да ли можда немају довољно снимака, па сам се осетила кривом због тога – да ли да одем негде и купим да имају за хитне случајеве; жао ми је било човека који је због мене добио критику – а у најмању руку би требало да буде похваљен – а није уопште деловао као неко ко је неодговоран па ради непромишљене ствари, чак супротно. На крају сам се запитала и какав је то начелник кад има овакву заштитницу. Имам довољно година током којих сам срела много секретарица које брину о својим директорима више него о мужевима и рођеној деци, иако већина не тражи то од њих. Сигурна сам и да је и овај начелник способан да сам искритикује сваког ко то заслужи и нема потребе да то чини неко уместо њега – иако не знам човека сигуран сам да је својим способностима заслужио то место и да му није потребна оволика и оваква „заштита“.

И док су мисли муњевитом брзином пролазиле кроз моју главу, трудећи се да нађем чаробну реч, поново сам постала јадна и понизна; скупљена у свима добро познат положај пацијента и тихо трудећи се да сачувам бар мало достојанства само упитала:“Зар се овде кажњава љубазност?“  

Строга особа у белој униформи и даље није обраћала пажњу на мене, само ми је треснула књижицу, а ја сам се што је могуће тише и што је могуће брже удаљила.

Вече је било пријатно па сам осетила потребу да  прошетам онолико колико је било довољно да сакријем и смирим свој шок.

“Да ли ће да га казне?“-питала сам се „Али зашто?...Ја морам о овоме да испричам још некоме.......Унутрашњи глас ми је говорио: Морам да га похвалим......... Написаћу причу о овоме што ми се десило....Мислиће да сам чудна, блесава....Нека, ипак хоћу.....ако то не учиним нестаће и ови појединачни трагови љубазности и нормалности.“

Сутрадан сам отишла по резултат. Одахнула сам, јер је као што сам и очекивала на шалтеру била друга сестра:“Молим Вас, само да Вас питам: како се зове техничар који је синоћ радио? Морам да га похвалим, био је дивно љубазан.“-питала сам је.

„А то је Саша, доктора Делимира син“.-љубазно ми је одговорила.

Сад ми је јасно.

 Ово је мали град и сви су чули за доктора Делимира – кажу био је природан, непосредан, народски човек - иако доктор. И непогрешив дијагностичар. Нисам га упознала, али чим су сви чули за њега, значи да је био добар - јер добри се памте.

Ето , доктор је добро васпитао свога сина. Свака част - “Са оца је остануло сину“, по оној народној.  

Не желим да критикујем; већ сам заборавила све који то заслужују ( па и строгу и „важну“ особу у белом), али морам да похвалим оне који се издвајају и не пристају на малодушност и малограђанштину и све остало „мало“, јер заслужују да се памте – а ово је мој начин и моја захвалност.

П.С. Данас( а то подразумева последњих неколико година) моја мајка устаје у 04:00, да би око 05:00 предала књижицу, па се врати кући, па иде опет око 10:00 ( изгубила је ред пошто је докторка била на одмору,.. на усавршавању,... на боловању итт). Колико пута ми је рекла да је тог јутра била 16. а примају само 15, па је опет сутрадан морала све испочетка. Моја мајка је била дивна, велика жена и добра мајка, а и сад је, колико јој то Паркинсонова болест дозвољава, још се бори док онако погрбљена ситним кораком, мрачним улицама жури, заобилазећи псе луталице, а ја се тешим да је то кретање добро за њу, тешим се да је лакше њој да устане( па ионако пати од несанице) него ја да чекам, јер радим.

А моја ћерка завршава медицину и љути је моје „народско“ лечење и неодлазак лекару: „Зашто ти не волиш да идеш лекару? Да ли се ти бојиш?“ – питала ме је. „Да, - можда је то и страх од оног осећања који имам у чекаоници“– страх да ћу сваки пут да се осетим јадно и да нећу моћи да поднесем толику безобзирност и несаосећање блиских ми бића, који прихватају лош систем, а због тог система који ни њима са оне стране шалтера, ни нама „малим“ са ове стране не одговара, па зато постајемо лоши и једни другима туђи.

Само нешто ми је тужно око срца „мора ли баш тако“ и није ваљда да никог није брига? Могла сам да сам хтела да нађем везу, али то није мој стил, то ми је „остало од оца“.

Komentari

Re: Не волим да идем лекару

3msc | 12/02/2013, 16:04

Najgore što nas je sve više u čekaonicama...

mediterraneo

mediterraneo | 12/02/2013, 17:59

mila pitija ,apolonova proročice očekujem tvoju podršku oko organizacije blog priznanja za iduću godinu i naravno korisne predloge i sugestije.pozdrav

Re: Не волим да идем лекару

Јанакис | 12/02/2013, 19:24

Таква је наша дезорганизованост.
Има, наравно, светлих примера у свим професијама. Тужно је што се креира атмосфера која чини да њихова људскост и професионалност буде приказана као борба са ветрењачама. Па испада да они који су савесни да би такви и остали морају да се носе (поред обавеза) и са бирократским системом.

Re: Не волим да идем лекару

pitija | 12/02/2013, 20:59

mediteraneo, dragi nestaško, podržavam svaku akciju, samo ja nemam pojma ni šta treba da radim a ni kako. trebaju mi precizne instrukcije. poz

Re: Не волим да идем лекару

pitija | 12/02/2013, 21:00

janakis dragi prijatelju, šta mi možemo još da učinimo, a da naša "prejaka reč ne ubije", već pokrene

Re: Не волим да идем лекару

Јанакис | 12/02/2013, 21:24

Нису ту пресудне речи. Лако ћемо са речима.
Треба у свом раду, кроз контакт са људима бити светли пример. "Само" то.

Re: Не волим да идем лекару

pitija | 12/02/2013, 22:28

janakis dragi, ja se stvarno trudim, ali nekad mi ponestane energije, snage ili šta već

Re: Не волим да идем лекару

Lora1 | 12/02/2013, 22:47

Ne mogu da kazem nista na ovu temu,jer nisam upoznata na stanje tamo,ali mogu da kazem,da je ovde sve gore i gore.Ako odes u neku drzavnu bolnicu,mozes "ladno da se spremis da umres",a,ako se uputis kod privatnih,spremim nekih trista evra,pa,dokle stignem.I,opet,strahujem da li su mi zaista pomogli,ili sam samo jos jedna masina za stanscovanje para...Ne zna se,vise kome verobvati i kome pustiti svoje zdravlje?

Re: Не волим да идем лекару

pitija | 12/02/2013, 23:01

lora1 draga zato ja imam 5 knjiga o biljkama i 20 vrsta čajeva i deluje, ali doktori mi trebaju da dijagnostikuju, a onda je lako. poz

Ne volim da idem lekaru

slađana | 13/02/2013, 10:12

Priča je super-čitajući je ponovo sam proživela svaki ulazak u Dom zdravlja i susret sa sestrama(mada i među njima zaluta po neka ljubazna)i podsetila me na hrpu nalaza koje sam vredno skupljala cele prošle godine.Stoje mi u fioci jer nemam snage da ih odnesem doktorki-a i bolovi koje sam imala su prošli sami od sebe,dok sam pošteno čekala svako snimanje i pregled... Nego,može li neka malo veselija priča?

Re: Не волим да идем лекару

pitija | 13/02/2013, 20:54

uhvatila me depresija pa mi ne ide ništa veselo, ali sačekaću da prođe kao u "prohujalo sa vihorom", jer sve prolazi. poz

Re: Не волим да идем лекару

Јелена | 14/02/2013, 20:04

Тужно је што болесни морамо да пролазимо и кроз "трауму" која се зове "чекање", "заказивање" и поврх свега, одлаѕимо у дом здравља са надом да нам се деси ,иза шалтера, неко ко је расположен и спреман на сарадњу.

Re: Не волим да идем лекару

endzylove | 14/02/2013, 20:29

Imam bolničkog iskustva,reklo bi se.Bolnice u unutrašnjosti su užas,to je istina.Čini mi se da,ako si maloletan u mnogo si boljoj poziciji,jer znam da u Institutu za majku i dete stvarno brinu i vrhunski su doktori i pedagozi uopšte,a što se tiče ostalih bolnica,e to ne znam,ali ti verujem.Male plate,previše posla,bolesnih...ali svejedno to nije opravdanje,ipak su sami izabrali posao kojim će da se bave.Pozdrav:)

Re: Не волим да идем лекару

pitija | 14/02/2013, 20:38

endzylove ovo sam pisala kao pohvalu tehničaru Saši i svima čiji je on simbol( na sreću ima ih)a kao kritiku sistemu gde se gužva pravi zbog zakazivanja gde isti ljudi prave gužvu jer za 1 stvar dolaze 3 puta na isto mesto.

Re: Не волим да идем лекару

Bisa | 14/02/2013, 20:59

Zasto nisi pisala nacelniku za taj dogadjaj?! Osim toga, nebih ovde, javno, da iznosim svoje misljenje o sistemu lecenja u Srbiji i bahatosti njegovog osoblja... popricacemo privatno... Pozdrav

Re: Не волим да идем лекару

pitija | 14/02/2013, 21:11

ubaciću ovo pismo u sanduče za primedbe, s nadom da bar neko pročita - možda i opasna sestra, a načelnik pretpostavljam neće , nema on vremena

Re: Не волим да идем лекару

mastalica | 14/02/2013, 21:21

eto kako je energija koju ste ulagali i pripremali za taj odlazak ipak uspela da rezultira ljubaznoscu bar jednog od onih s te strane, a mozda je on uvek takav...a mozda ste i vi...a to mozda nije ni vazno dokle god postoji neko ko se bori da mu se osmeh uzvrati i dobija toliko mnogo davajuci, davajuci samo ono sto ima, samo ono malo sto svima fali, a svima je zapravo u dusi
P.S. i mislim da je bas za ucenike jer ce sutra svi oni biti tamo sto sa jedne sto sa druge strane, a energija se moze i mora preneti jer ne nestaje, vec prelazi iz jednog oblika u drugi...

Re: Не волим да идем лекару

nena58 | 17/02/2013, 19:53

Изванредан текст, тако свеобухватно описује наше стање и у здравству и око њега, јер је свуда слично, мало духовитим погледом, јер нам друго и не преостаје како би сачували здрав разум, кад већ не можемо тело.
Желим да те никада ништа не боли.

Re: Не волим да идем лекару

krilaandjela | 18/02/2013, 00:04

бахатост, лична незаинтересованост,
таљигање и пуно тога,
с друге стране пуно и мало посла како коме, у суштини није битно, све у свему у Србији у овој земљи ако нисте приметили време је да приметимо да се врши замена теза у свему, питајте се зашто је то тако, суштина је чудна ствар у њеној дубини преиспитујете оправданост свега и свачега, али у главном ничега.....Исправите ме ако грешим. Гледам око себе примера ради колеге које раде све, али не свој посао за који примају новац, гледам лекаре са ЧАСНИМ ИЗУЗЕЦИМА ово наглашавам који преписују једни од других налазе после контрола и новог стања, како ми кидају живце због клинца, како сам изгубио време за њега због њихове погрешне дијагнозе, како су стручњаци тог реномеа више усредсређени на психо социјално стање родитеља и забринутост за дете него на само дете, ужас. Изнад свега у свакој бранши коју сам очима видео у задњих 5 година све се извитоперило и то због нове старе владе и партија који су нас уназадили, нема напретка од када су се ратови завршили све је кренуло уназад због чега ,.,.,. Коме сви ти они мисле да оставе нешто у аманет, кад гладни стомаци и ови вукови око Србије крену у напад, где ће да се сакрију, зар не схватају да ће их мрак који су створили сам од себе појести. Време је чудо, а чудо се деси и живот увек преживи, ја имам жељу и вољу идаље ћу да мењам шта год и кога год, верујте ми кад сване оно сутра у мом погледу у мом осмеху биће живота за моје дете и све пријатеље и непријатеље.

Поздрав волим што си ово све лепо написала.

Поздрав

Re: Не волим да идем лекару

pitija | 18/02/2013, 21:04

krilaandjela, šta da dodam kad se slažem sa tobom. Ipak drago mi je zbog inata i prkosa u zadnjim rečenicama,samo oni nas ponekad drže iznad vode u kojoj se davimo. poz

Dodaj komentar





Zapamti me

 
Accessible and Valid XHTML 1.0 Strict and CSS
Powered by blog.rs - Design by BalearWeb