Gušt i dert

ГЕНИ

pitija | 03 Februar, 2013 23:29

Није смела да мисли на оца иако је он стално био у њеним мислима. Свако даље удубљивање болно ју је гушило. На гроб му је одлазила ретко, само кад је морало, због обичаја. За њу, њему тамо није било место. Он за њу ни после 4 године није био тамо где су мртви, већ тамо где је живео и где је све  подсећало на њега; једино се није видео. Оставио је много драгих успомена, ствари за сећање и понос, све оно што је сам, трудом, радозналошћу и жељом за учењем створио. Корачао је усправно и поносно, са осмехом, скоро детињом благошћу и лавовском спремношћу да ако затреба својима пружи заштиту, онако како је он желео, а није добио од свог рано умрлог оца. Штитио је и све недужне, због чега је често испаштао, али је тако својима оставио успомене за понос. Ничег у његовом животу није било ни за стид ни заборав. Поред безграничне благости на њега је подсећала и посвећеност прво деци, па онда унуцима, а уз све то посвећеност раду и хуманом друштву какво је желео и за своју и туђу децу. Потпуна, искрена и скоро наивна посвећеност. Такав је остао и кад су дошла нека друга времена, неке друге вредности, нека друга мода. Можда су му се због тога неки чудили, можда и подсмевали, али су га ипак поштовали. А можда је том својом искреном наивнишћу и вером у добро неке успео и да поколеба и увери да је то могуће- само да је било више таквих.  Један наш песник је рекао: „ако чујеш да сам умро, не веруј, јер ја то не умем“. У његовом животу није постојала та ружна реч - смрт, ни страх од ње. Зато она није веровала да је њен отац умро.

Њени ученици су јој често говорили:“Извините, али Ви сте много наивни. Сад су друга времена и цене се друге ствари“. Рођени касније, у времену отимања и суноврата свих благости, честитости и саосећања, другачије су размишљали. Друге су књиге сад биле у моди, други филмови, друге песме. „Свако сад мисли само о себи, не види друге ни кад би се сударио са њима и никог више није брига ни за кога“ – говорили су јој, а она им је причала лепе свевремене приче о доброти и љубави међу људима, о хуманизму и раду. Слушали су је и као да се колебају питали: Такви сте само Ви, друге је баш брига. Нема више доброте“.  А она им је одговарала:

“Али ја мислим да си и ти добар и знам још пуно добрих људи, а доброте вреди много више - то је само ствар избора. И знаш шта: ја више нисам тако млада; имам велико искуство, а наивност није моја мана већ мој избор.“

Њена мајка, необразована, али бистра жена, често је била центар приче у друштву. Умела је тако лепо да забави окружење, да се нашали на свачији, па и на свој рачун, па су је многи волели и радо долазили код ње на разговор и разбибригу. А и савет и подршку. Како се само поноси својом оштроумном мајком која због пара у то давно време није завршила неку високу школу, али и овако је без дипломе умела да помогне сваком коме су савет и утеха били потребни и још увек то може. Деси се понекад да се посвађају, ваљда као свака мајка и ћерка, око безначајних ствари, али кад наиђе нешто озбиљно, нешто што боли нико не уме тако лако да утеши као мајка, да подигне и посаветује. Иако иза сваке стоји много година искуства и мудрости, њој њена мајка остаје увек најбоља подршка

„Ти си добра жена“ – рекао јој је једног дана поштар - „увек си насмејана“, образложио је свој закључак баш у тренутку кад је хтела да га пита на основу чега је то рекао. Хвалила је и дивила се људима из окружења, колегама који су добри организатори, рационални, прецизни, систематични и често се питала шта је њена јача страна. А ученици су најчешће на разговор долазили баш код ње, и најчешће после разговора одлазили са осмехом и захвалношћу. Осећала је и била често задовољна собом, јер је у себи препознавала искрену моћ саосећања.

Њена баба по мајци била је тиха, нежна, повучена и блага жена. Рано је умрла од рака; а рак се кажу добија од бриге. Не сећа се много своје бабе, али по причању своје мајке, зна да је баба била изузетно брижна и добра особа.

 Деда је био крупан човек усправног држања, весељак, бистар, кога су деца највише памтила по причама. Славио је славу, али је волео да прича о свецима и њиховим манама. Тако је засмејавао децу, ослобађао их од страха, а свеце и традицију приближавао унуцима..

Било јој је жао што те приче неко није записао, па је зато она своје писала за оне кога буду занимале, за будуће унучиће. Мада.... њене су приче више биле сетне, као и она кад је обузме туга. А била је често тужна, јер тако ваљда следује свима чији је избор благост и наивност. Пригрлила би тугу, пустила је да исцури кроз сузе, приче или слова, а онда наставила даље. Да је неко питао какав јој је живот, без размишљања би рекла: леп, иако је много пута пала. А сваки је пад после неког времена откривао поуке и дарове.

Деде по очевој линији се није сећала. Убили су га младог. Кажу да је погинуо недужан, због наивности, јер је веровао људима.

Њена баба по оцу, била је жена вучица. Толико трагедија је прошло кроз њен живот, али осмех јој са лица ништа није надјачало. И веру у добро и пожртвованост која ју је и у најтежим тренуцима чинила срећном. По кршу и камену, ишла је боса километрима до манастира, да за најмлађег, болесног сина донесе свету водицу, како би у мозгу шизофреног настао мир. А када је тај мир нашао једне зоре кад га је покосио камион, баба је опет утеху налазила у уређењу гроба па је често говорила: “Што је мом Топлици лепо цвеће. Нико такво нема“.

Она се чудила како гроб може да буде леп, али живот нас најбоље учи свему што знамо и на чудне начине нам открива разна сазнања, па и сазнање да оно што не може да победи, прихвати и да у животу буде у миру са свим што он доноси. И њена баба је била јача од свега; осим смрти. Али смрт се ваљда не рачуна, рачуна се само начин како то  урадиш кад дође по тебе.

Њени најближи и најмилији, свеједно да ли још корачају њеним улицама, да ли их исто сунце греје, или не, станују у њеном срцу и њеним мислима.

Једног дана, те мисли јој изненада указаше вековну истину о сличностима,  које је натераше да се осмехне задовољно:

То она и гени њених предака живе и даље. Сложно.

         Живот је чудо и треба га живети. До краја. И даље све док иза предака остају потомци..

Komentari

Re: ГЕНИ

sonatica | 03/02/2013, 23:42

Браво...ово је прелепо!

Re: ГЕНИ

roksana | 04/02/2013, 13:02

Naši dragi nikad ne umiru, sve dok žive u nama. Dok su živa sećanja na njih. I da, geni su čudo, svaki dan se uveravam u to, kroz svoje dete koje izgovara potpuno iste rečenice koje sam ja izgovarala u njenim godinama. Život je čudo ako uspevamo da nametnemo sebi i drugima svoje izbore, jer se društvo pobrinulo da nam izbore suzi na najmanju moguću meru.

Divan tekst, pitija~

mediterraneo

mediterraneo | 04/02/2013, 20:46

mudra proročice iz apolonovog hrama na delfima ,predivna ti je ova priča a čini mi se i većim delom autobiografska.smatram da nam muška linija predaka daje plemenost i ponos a ženska borbenost i istrajnost ,kako si ti u tekstu napisala "žena vučica",pozdrav i veliki poljubac apolonovoj proročici.

Re: ГЕНИ

pitija | 04/02/2013, 22:33

mediterraneo , svaki tvoj komentar me BAŠ obraduje. poz trilemi

Re: ГЕНИ

nena58 | 05/02/2013, 20:44

Ovo je savršena priča!
Divno si opisala svaki lik. U nekim osobinama tvojih likova sam se prepoznala, naročito u veri da dobrota postoji i da ima puno dobrih ljudi, samo se svojom dobrotom ne hvale i ne ističu.
Slutim da je autobiografska, i divim ti se.

mediterraneo

mediterraneo | 05/02/2013, 20:55

dobro ,kad sam ti tako drag ,uzmi me u krilo pa me ljuljaj i pričaj sve te svoje lepe priče- meni bi prijalo

Re: ГЕНИ

pitija | 05/02/2013, 21:28

mediterraneo, ha ha ha, poz

Geni

slađana | 13/02/2013, 09:52

Priča je kao i sve do sada- čitam je u jednom dahu...

Re: ГЕНИ

Бранка | 16/03/2013, 00:25

Ова прича ме подсећа на НЕКОГА :) Прелепо је... Кад би било више добрих и наивних...

Dodaj komentar





Zapamti me

 
Accessible and Valid XHTML 1.0 Strict and CSS
Powered by blog.rs - Design by BalearWeb