Gušt i dert

LOGIČAN ZAKLJUČAK

pitija | 23 Jun, 2013 13:34

Čitam sve češće komentare i tekstove kako su ljudi postali zli i koristoljubivi i tako, razumete.....Žao mi je što zaboravih izvornu misao jednog velikog filozofa, ali ide otprilike ovako "kako lako pamtimo uvrede nanete nama, a zaboravljamo i ne primećujemo one koje mi drugima nanosimo."  

Kako sve više ljudi kuka na druge kako su drugi loši - to po logici stvari znači da su oni koji se žale jer su povređeni, izigrani, iskorišćeni itt. u stvari : DOBRI LJUDI.

To dalje opet dovodi do paradoksa da u stvari IMA SVE VIŠE DOBRIH LJUDI?????

Ovo me podseti na do danas  nerešivo pitanje "Da li Atinjani lažu ili govore istinu" 

Oni koji znaju za ovaj poznati primer ne mora da čitaju dalje, a oni koji ne znaju mogu da pročitaju da bi razumeli na koju vekovnu dilemu mislim ( tema je "super" za ove vrele dane ha, ha): 

 "Primer:

Jedan Atinjanin tvrdi da svi Atinjani uvek lažu.

Da li Atinjanin laže ili govori istinu, pitanje je na koje logičari do

danas nisu uspeli da odgovore (ako, naime, Atinjanin govori istinu, onda

svi Atinjani uvek lažu; no to uklučuje i njega, što će reći da i on uvek

laže, pa i kada tvrdi da svi Atinjani uvek lažu, iz čega pak sledi da svi

Atinjani govore istinu, a to protivreči njegovoj tvrdnji da svi Atinjani uvek lažu... Ako, međutim, Atinjanin laže da svi Atinjani uvek lažu, to

znači da svi Atinjani, uključujući njega, uvek govore istinu, što će reći da

on govori istinu kada kada kaže da svi Atinjani uvek lažu; ali kako može

on, Atinjanin da govori istinu ako svi Atinjani, uključujući njega, uvek

lažu itd.)."

 

 

 

Невољена земља

pitija | 07 Jun, 2013 19:26

Пре четири године био је без посла, без девојке, без снова и наде. Имао је 30 година и био је стварно добар младић..

Онда стицајем околности, партијске и рођачке коцкице су се сложиле како треба и добио је посао. Прво без решења за стално, али посао добар, у једној од малобројних оаза привилегованог друштвеног сектора, где можеш да радиш, а и не мораш. Плата? Па плата око 500 евра што је ако меримо ( е често меримо) европским мерилима више него скромно....  Млад, спортски тип, лепо се облачи, само квалитетно и маркирано. Кад му треба оде до Београда да обнови гардеробу. Тамо је већи избор, „ми смо селендра, код нас нема ништа што ваља“.

Онда је нашао и девојку, добру, фину, лепу, баш уз њега. Ускоро су се венчали, а добио је и решење за стално.

Пре него је стигла u беба, добро, здраво дете, опремио је управо купљен нови стан. Додали су му родитељи, фала богу још су живи и здрави, имају плате, а узео је и он кредит. Ех, био би кудикамо срећнији да није те рате. Могао би да купи људска кола, а не ова што сад вози. Близу су његових родитеља па могу да ускоче и да причувају дете кад они оду мало на тенис да се рекреирају.

Таман кад је беба порасла за вртић 2 године, жена му је добила посао.

За неколико дана иду на море,..... ма само до Грчке. Волео би кад би могао као сав културан свет из иностранства да оде у Шпанију или у нека још егзотичнија места..

Тако чекајући дан поласка на одмор, да се људски одмори, седи у канцеларији и гледа  „Роланд Гарос“ тениски турнир у Паризу. Види пуне трибине па ће:

„Е, како ови људи уживају. Како се проводе! Кад ћемо ми тако? Они знају шта је живот. А ми из ове усране земље, нигде не можемо да мрднемо.“

Добар младић стварно.

А добра нам и земља. И лепа,..... али тужна.

 Ћути, трпи и пати овако невољена.

Dobra učiteljica

pitija | 05 Jun, 2013 12:41

мој допринос Светском дану екологије

       Пре више од 40 година бацила сам последњи пут папир ван канте. Била је то аутобуска карта: била сам мала, а хтела сам да изгледам велика и важна: истрчала бих на предња врата аутобуса и у вис бацила карту да возач види да сам је купила... да сад имам довољно година за карту.

     Онда ме је учитељица научла да се ни тако мали папир не баца ван корпе и да природа мора да се чува. Престала сам тако да бацам карту;природа ми је постала важна, а ја се више нисам правила важна.

Прву тројку добила сам у четвртом разреду. Било је то на писменој вежби из српскохрватског језика. Знате, то су оне слике без речи о којима је требало да се напише прича. На сликама је био дечак који је удицом из реке извадио стари лонац, а ја сам написала да су људи лоши, јер загађују природу. Учитељица ми је рекла да не смем тако да мислим, има много добрих људи због којих свет напредује, а само понеки чине понеку лошу ствар.

        Од тада  ја волим људе. Стварно, мада, можда и из страха да поново не добијем 3. Ето, коју моћ има добар учитељ.

Касније сам наставила да пазим на природу и волим људе.

       Није тад било пуно корпи, тек понека, јер није било ни пластичних кеса и флаша, ни шушкавих кеса, ни лименки.... а оно мало папира чувала сам у џепу и повремено га празнила. Чак сам и неке другове томе научила ... сами су ми говорили: „ знаш кад год видим неку корпу ја се сетим тебе.“ 

       О саставима на тему екологије добијала сам и награде; за професоре биологије писала сам план рада еколошке секције....... године су пролазиле.... али наизглед ништа се није мењало. Никако ми није било јасно како један паметан народ не може да схвати да лепо лепше од ружног, па му је окружење такво какво је.

      Онда сам пре 5 година решила да у продавницама и на пијаци не узимам пластичне кесе. „Како нећеш, па џаба је.“ – чудили би се продавци. „Имам платнену торбу. Чувам природу“- одговарала би им „3 кесе дневно мање, годишње око 1000 кеса мање,,,,, то је брдо ђубрета мање.... и то само од мене“ – објашњавала сам им занесено. а њихов поглед је говорио „још једна лујка више“. Можда бих зарадила неки динар да сам своје идеје уновчила, тек нешто касније и Министарство екологије је почело бојажљиво да пропагира идеју о повратку платнених торби и укидању пластичних... али све је то тако споро и неприметно........

     Недавно улицом угледах жену са дететом у колицима како баца папир ван канте, па реших да се понашам европски: „Молим Вас баците папир у канту за отпадке, да нам град буде чист.“

           Жена ме кратко погледа па гласно рече: „Ма, једи г......“

П.С.

Пре неколико дана видим иде испред мене један дечачић из комшилука,. Једе нешто нездраво из оних великих шушкавих кеса, па кесу фрћ ...на сред пута. Мучим се ја да ли да прећутим, јер може да ме гађа каменом, али ми ђаво не да мира, можда ће се ипак некад сетити мојих речи, па му се што мирољубивијим гласом обратим: „Немој да бацаш  ту. Баци у канту да нам улица буде лепа“. И док сам сва претрнула очекујући псовку, дечак се окрете узе кесу и рече : „Извините“, па је поднесе и баци у канту. 

Ето и то се дешава: Једна шушкава кеса ми улепша дан, а ја се у том тренутку сетих своје учитељице .  

 
Accessible and Valid XHTML 1.0 Strict and CSS
Powered by blog.rs - Design by BalearWeb