Gušt i dert

Из дневника једне брижне мајке

pitija | 28 Avgust, 2013 12:01

( један обичан дан особе која ми улепша дан и до суза ме насмеје, верујем да ће и вас)

Спарно летње вече око 21:30. Отац игра игрице ( или гледа фудбал), мајка пере судове ( или пегла веш), син Миша, 8 година распростро играчке по поду и игра се. Ћерка Тина,18 год ускоро треба да стигне с посла. Већ месец дана распуста ради како би зарадила паре за матурантску екскурзију.  Вечерас са другарицом излази у град, па је зато још јутрос, чим је устала у 12:30 пеглала косу таман до 14:00 кад је отишла на посао.

Звук са компјутера ( или галаму фудбалских навијача) одједном надјачава неко шуштање. Мајка прилази отвореном прозору : пљусак.

У тренутку кад помисли како ће.... зазвони јој телефон:

-          Сачекај мало, сад ће да престане. Склони се негде, пљусак никад не траје дуго.

-          Не могу да чекам, закаснићемо у град.

-          Уууу! Закаснићете а тек је пола 10.

-          Знаш ли ти колико нам треба да се спремимо?

-          Шта има да се спремате, само обучеш другу мајицу и ...

-          Морам да се истуширам, па скинем дневну и ставим ноћну шминку, па онда,,, ма шта теби причам кад ти не разумеш.

-          Све то можеш да стигнеш за пола сата, ионако сад нико не излази пре 11 сати.

-          Добро, слободно ми кажи да те мрзи и да нећеш да долазиш. А за твог сина би одмах дошла – љутито ће ћерка која са другарицом чека у граду, а мајка шта ће куд ће да, оставља посао, узима кључеве од кола и креће .

-          Куда ћеш? – пита је муж.

-          Идем да довезем твоју принцезу да не покисне. Чека са другарицом на пола пута од куће.

-          Свашта, нек сачека мало.

-          Ма пусти ме молим те. Лакше ми да је довезем, него да је слушам да ми звонца.

-          Мама, куда ћеш? – пита син .

-          Идем по Тину

-          Супер, Идем и ја с тобом.- Устаје са пода и прилази вратима.

-          Покиснућеш.

-          Ако ћу.- неумољив је син

-          Добро, хајде само брзо.

-          Где ћеш сад и њега? – опет пита муж.

-          Па нек иде.

-          Мама, чекај да понесем и мач – син се изненада сети па се трчећи врати по мач.

Мајка стрпљиво чека, а отац се чуди:

-          И мач ћеш да му носиш?

-          Шта фали? Знаш да га свуда носи.

-          Зато и кажем. Није толико мали.

-          Али није ни велики. Кад буде имао 18 година сигурно неће да носи мач са собом.

-          Ти жено ниси нормална – промумла за себе отац и настави да игра игрице

Мајка покушава да обује нешто прикладно, јер је боли малић – пре неколико дана се повредила кад је прескакала играчке на поду - напрсо јој на 2 места (?)..  коначно се одлучује за јапанке и  они крећу.

На изласку из зграде док је држала сина за једну руку и мач у другој руци тако се оклизнула да се замало није цела сломила. На срећу успела је да се задржи. Кад су изашли напоље, сетила се да су кола паркирана далеко од улаза зграде и тако док су по пљуску трчали до кола, док их је откључала, сместила сина на задње седиште обоје су већ били мокри до голе коже. 

Кад је дошла близу зграде где јој је ћерка рекла да са другарицом чека, схватила је да је улица затворена за саобраћај. Недалеко одатле једва разазнајући од кише угледала је паркирана милицијска кола, па је морала је да се паркира у суседној улици. Кад је хтела да позове ћерку да дотрчи до кола схвати да није понела мобилни..... зато крену сама :

-          Мишо, напољу је мрак и олуја, али ти седи ту и ништа се не бој. Брзо ћу ја.  – дечак се ништа не узнемири него само настави да маше мачем по колима, а брижна мајка дотрча до ћерке и њене другарице са ткђ испегланом косом..

-          Где си до сада? Где су ти кола? – упита је ћерка.

-          Ту у другој улици.

-          Штаааа? Како ћемо до тамо?

-          Па видиш да је овде забрањен саобраћај.

-          Ух, ко да је теби први пут да кршиш правила.

-          Еј видиш ли ти милицију? Полази ако хоћеш.

-          Немаш ни кишобран?????

-          Па шта ће ми, док га отворим, па склопим за ово кратко време исто ћу да покиснем.

-          Жено, како ћемо по киши пеглале смо косу?

-          Па то кратко, дигните мајице преко главе док претрчите.

-          Ијуууу, па да нас неко види. Немамо ништа испод.

-          Ма ко ће по овом пљуску да вас гледа кад се од кише ништа не види?

-          Уффф – хукће ћерка, али ипак трчи до кола. Стигне до ближе стране кола и таман да отвори врата:

-          Е не можеш с те стране. Ту седи Миша. Пређи на другу страну.

-          Штаааааа и њега си повела? Знала сам. Свуда идеш са њим. – и тако док је трчала око кола пљусак као да се појачао...... тако да су све биле ПОТПУНО ПОКИСЛЕ.. Оно мало што није било мокро сквасило се кад су излазиле из кола , јер испред улаза зграде опет није било места.

Онда су ушле у супер осветљен лифт и са великим огледалом. У тренутку кад је у огледалу видела себе рашћупану и покислу дугарица је вриснула:

 

-          Лелеееее.....Тина, па ми морамо опет да се пегламо. Требаће нам бар 1,5 сат.

-           Ма шта 1,5 сат! Избришите косу мало пешкиром и терајте даље. – смирено и практично мајка покушава да их умири.

-           Штаааа?  Нееее, тата је дефинитивно у праву кад каже да ти ниси нормална Да идемо ооооваквееее ко ГРООООООБОВИИИИИИ???.– ћерка ће у шоку.

-          Таман ће да мало да вам се уфрћка, а тако вам баш лепо стоји.

-          Ја да волим локне не бих је пеглала – бесна, рашчупана ћерка са другарицом улази у стан док им вода капље са косе; за њима иде Миша, маше мачем не примечујући ништа од свега што се дешавало око њега.

Последња, дупло покисла ( од кише и критика) улази мајка, мумлајући и критикујући оног ко први рече да треба да се удаје и да има децу..и кишу која 2 месеца није падала, а нашла да пада баш вечерас.

-          Ви покисле, а киша ево стала – расположено ће отац.

muško-ženski odnosi - DRUGI POGLED

pitija | 23 Avgust, 2013 17:09

Пут је био најблаже речено лош, али је зато природа била дивна. Сушно лето јој овде није много нашкодило: зимзелене саднице у расадницима поред пута деловале су освежавајуће.

-         Овако лош пут према једној од најлековитијих бања, срамота – рекао је Петар. – Никад ми не можемо да будемо Европа.

-         Стварно, чудно.- сложила се Весна – а како је само лепа природа – као увек бежећи од ружних ствари окретала се лепим. А ружно и лепо увек су били једно поред другог и мамили људе да их изаберу. Петар се концентрисао на пут, а Весна је уживала у природи.

У бању су стигли у раним вечерњим сатима. Термин за дневно купање управо је истекао, а до ноћног купање остало је таман толико времена да нађу смештај и распакују се.

-         Ја нећу да се купам – рекао је Петар – ноћу долази дечурлија из околине. 

-    Ја не могу да чекам до сутра, никад се нисам купала ноћу. Једва чекам да видим какав је осећај. – одговорила је одушевљено и отрчала да се спреми. Раније то ни случајно не би радила, али са 50 година било је крајње време за мале лудости.

Петар је сео поред базена и пио своје пиће, а Весни је донео сладолед. Брзо га је узела и вратила се у топлу воду па су обоје уживали док су око њих купачи скакали и вриштали необуздани у својој младости.

*****

Сутрадан су могли боље да разгледају бању:

-         Штааааа? Овде су само стари и болесни. Ја нисам још за овде, ово ми делује баш депресивно. Не долазим ја више овде, ово ми је први и последњи пут. – нерасположено је рекао Петар.

-         Зато се ја овде осећам као најмлађа, најздравија и најлепша. – враголасто је изазивала Весна док је његово нерасположење полако нестајало.

-         Па за своје године и ниси тако лоша – одмерио ју је уз осмех.

-         Мене ово окружење баш охрабрује да човек док год живи има наду. Видиш оног младића – показала је на младића кога је препознала као некадашњег спортисту – сећаш се да су му после удеса рекли  да ће остати непокретан. Неколико година долази овде и сад може да корача 2-3 корака.

-         Е живот ..... само тренутак може све да преокрене.

Код базена је био ред. Стали су да чекају, али ред као да није одмицао:

-         Шта? Ако овако треба сваког дана да чекам, ја се сутра враћам кући.-  Пре 20 година Весна би ову реченицу схватила као недовољну жељу да јој угоди, одсуство жртве за њу и још што шта, и то би је растужило. Понекад и расплакало. Али Весна 20 година није само трошила . Учила је и мењала се. Сад га је погледала и самоуверено и опуштено рeкла:

-         Замисли да те неко види како са пензионерима чекаш 2 сата у реду.- задиркивала га је па је и Петар почео да се смеје. Тек када су схватили да су стали у погрешан ред, у ред за болесне и да су беспотребно изгубили сат времена. Почели су гласно обоје да се смеју.

Увече су ишли да шетају:

-         Како је пусто, нема људи на улици. Сви спавају, а тек је десет.  Ништа се не чује.

-         Да, баш је дивно. Чуј, тишина. Осети мир и мирис шума, као да је време стало. Право место за одмор, да човек заборави на проблеме, на журбу, на гужву, да човек напуни батерије и свеж се врати са одмора.

Следећег дана док је још спавала, изашао је да купи дневне новине и њен омиљени часопис.

-         Ево трачаро, знам да те интересују трачеви.

-         Коооо? Јааааа трачара? Моје новине нису жута штампа. Добро, добро. - као љутила се док се Петар забављао.

Поподне су ишли у обилазак околине.

-         Овде има само једна продавница. – рекао је Петар. Некада би Весни то звучало као жаљење, сад је знала да је то само констатација, па је мирно рекла :

-         Да, у праву си. Архитектура је прекрасна. Погледај виле из времена Краља Петра, како се тад добро градило. Види свака носи име републике, и не зна се која је лепша. Виле су тако добро укомпоноване и не нарушавају склад природе већ се стапају са њом..А тек цвеће које виси са тераса, као да сам у некој другој земљи и у неко друго време. Ах да, продавница. Сигурно имају воћа. Хајде нам купи да се освежимо.

Села је на клупу да га сачека.

-         Хајде сликај ме на клупи поред краља – потрчала је према слободној клупи на којој је била бронзана фигура Краља Петра - Хајде сликај ме овде поред потока,.... хајде овде испред виле "Србија". – трчала је одушевљено од места до места да упије сваки тренутак и забележи свако место. Петар ју је сликао осмехујући се.

-         Хајде сад стани ти, да тебе сликам.

-         Ма доста је.

-         Није доста..... А сад и да те снимим.

*********

-         Како је било на одмору? – питали су их при повратку пријатељи.

-         На први поглед све је изгледало као лош провод..... пут је био лош, место досадно, окружење депресивно....рекао је Петар.

-         Па шта сте урадили? Променили сте место?

-         Не. Нисам био у лепшем месту. Нисам ни знао да и ми имамо овако лепа места. Потпуно је другачије од свега осталог што сам до сада видео.

-         Како то?- пријатељи су били у чуду.

-         Само сам променио поглед.– загонетно је одговорио и погледао  је своју жену која се мудро осмехивала.

 
Accessible and Valid XHTML 1.0 Strict and CSS
Powered by blog.rs - Design by BalearWeb