Gušt i dert

NERADNI DANI

pitija | 02 Januar, 2017 22:35

moja prošlogodišnja priča, ako je neko nije čitao
16 Januar, 2015 22:53
Хохохо, за Нову годину непланирано „добих“ неколико слободних дана . Супер. Надокнадићу све пропуштено. Ништа страшно, само мали заостатак.
Прво ћу мало више да се одморим. Оно, нисам била нешто уморна, али за шта друго служе нерадни дани?.
Теоријски знам да је активан одмор најбољи одмор, али имам довољно дана, нећу ваљда одмах да будем активна.
Могла бих да направим план приоритета и надокнадима све што сам пропустила, а тако волим – да више излазим напоље, више шетам и пишем.
Ма све ћу ја то спонтано. Дуги су дани. Зато изабрах да мало будем пасивна: пореметих навику раног устајања и својски се потрудих дуже да спавам. Одустадох и од јутарњих вежби, али се зато активирах у гледању ТВ-.а, почиње нова сезона тениских мечева. Главне тачке мог кретања постадоше: кревет, фотеља, сто и судопера.
Шетње одложих за топлије време. Ко још шета по оваквом мразу? Осим тога продавнице не раде. А и хране има толико да месец дана нема потребе ништа да купујем.
Прође неколико дана и таман кад реших да ипак изађем на ваздух, ма како био свеж - паде снег. Нећу да идем по леду и сломим ногу. Сваког дана јављају са ортопедије о броју прелома.
Од силног одмарања и боравка у кући, поче да ме боли глава. Почех да се вртим по кући гледајући шта треба да се уради. Од тога постадох само нервозна и мрзовољна, нећу ваљда ове поклоњене слободне дане да потрошим у брисању прашине и сређивању ормара. То ћу да радим кад почнем да радим.
Због мраза и поледице нико ником није ни ишао у посету.
Кад ми паде напамет да ја кренем у обилазак рођака, дође Божић.. Нормално, одмах одустадох. Божић се проводи у кући. Почех да радим од свега по мало, како се ваља, али од силног јела и чаше вина после ручка, брзо заспах. Пробудих се за дневник. Кад видех насмејана и задовољна лица на екрану и чух како је ко провео ове празничне дане, погоди ме депресија..
Најдепресивнији је ипак био поглед на сказаљку на ваги. 3кг вишка. А да смршан 2кг, требало ми је годину дана. Да казним себе, поједох парче торте.
Погледах телефон и празан екран. Кад се нико није мене сетио, нећу ни ја никог да зовем. За 5 дана, 3 поруке, више него депримирајуће.
Трачак наде ствара помисао, да су ми можда честитали преко фб. Истог трена кад укључих компјутер, покајах се. И ту иста ствар. Ма ништа зато, могла бих да почнем да пишем и завршим оне силне започете текстове. Али тек то сазнање да сам свој хоби тотално занемарила, да му нисам поклонила ни мало времена ме наљути. Озбиљно се наљутих на себе. Зашто то нисам почела неколико дана раније?
Откуцах 3 речи пре него ми стиже порука са фб - "одговорити сад или касније, питање је сад?". Наравно, изабрах фб.
Кад се вратих опет писању.... осетих нешто у леђима..... па дрхтавицу. Пипнух главу... врела. Изгледа ме закачио грип.
Морам да легнем.
И тако још три дана.
У међувремену, снег је отопио, улице се осушиле, температура идеална за шетњу. Нема ми куд, ваља мало прошетати. Уђох у пекару и таман кад хтедох да поздравим комшиницу-продавачицу, она ме предухитри:
- Благо теби. Е да сам ја имала слободне дане као ти, како бих уживала!
Кисело се осмехнух. Сва срећа да од сутра опет идем на посао.
 
Accessible and Valid XHTML 1.0 Strict and CSS
Powered by blog.rs - Design by BalearWeb