Limunada

VAŽAN POSAO

pitija | 30 Avgust, 2020 11:44

Izgledala je kao dama. Odmerena, dostojanstvena, kulturna. Uredna, ukusno obučena, primereno godinama, sa lepom frizurom. Bila je lepa žena, ili se tako činilo zbog njenog držanja. Nije ogovarala, nije se žalila. Vredno je radila svoj posao, ne gledajući šta i kako rade drugi. A svi su primećivali kad je ona u smeni. Najviše deca. Nekako je tada sve bilo drugačije, lepše, prijatnije.
Važno je da hodnici kojim deca koračaju budu čisti, da učionica u kojoj uče bide prijatna, da toaleti budu oribani i mirisni ... da u dvorištu ima puno drveća i da škola bude puna cveća... a to nije lako. Odgovoran je i lep to posao; i važan, baš kao i svaki drugi, mislila je dok je radila svoj posao najbolje što je znala.
I deca su shvatila da je njen posao vrlo važan. Shvatila su da je od toga šta radiš, važnije kako to radiš;da ne čini posao čoveka, već čovek čini posao i još mnogo što šta su deca od te žene naučili. I baš zbog nje su manje prljali hodnike i manje bacali otpad.
Ona jeste bila dama, samo je radila kao čistačica
U toj školi je radio i majstor koji je znao sve da popravi. I nije trebalo da ga neko zove. Sam bi uradio sve što je video da treba. Prekidao bi sam svoj godišnji odmor i dolazio kad su bile velike kiše, da proveri da li krov u školie prokišnjava.
Deca su volela da pričaju s njim, da gledaju kako radi. U njegovoj radionici bilo je puno alata i knjiga. Bilo im je to čudno. Šta će običnom majstoru knjige?- pitali su se, a onda shvatili da on nije običan majstor, on je bio veliki Majstor. Od velikog svako želi nešto da nauči; zato su učili kako se popravlja nameštaj, kako se namešta prozor, kako se menja ventil za vodu itd…
- Ne moraš da voliš knjige samo ako si profesor, doktor, advokat. Knjige svako treba da voli. – govorio im je. A mnogo je voleo istoriju. Proučavanje istorije mu je bio hobi. Kad nije imao posla, čitao je i pričao s decom.
- Učite deco istoriju, da nam se ne ponove ratovi.
Deca su zbog tog Majstora manje lomila po školi, a i ako bi im se ponekad desilo da slučajno nešto polome, sami su prihvatali odgovornost i dolazili da se prijave. A majstor bi se potrudio da to lepo popravi i da im ne naplati.
Jednom su ga pitali, kako to da se on nikad ne žali na platu, a ima troje dece. Dvoje svoje, a treće je očuvao kao svoje. Bilo je to dete njegovog prijatelja koji je rano umro.
- „Nije važno koliko para uneseš u kuću. Važno je koliko para deca iznesu iz kuće“. Ja sam srećan čovek; moja deca su skromna i vredna .
I druge savete im je govorio:
- E deco moja, budite mudri i pošteno radite: „čovek savetuje i voli, a život bije i nagrađuje“. – i deca su dugo razmišljala, nisu baš dobro razumela. Vremenom, kako su postajali stariji sve im je postajalo jasnije.
Najviše ih je učio, kad im ništa nije pričao, kad su samo gledali šta radi.
Pred sam odlazak iz škole naučio ih je vrednu lekciju: bilo je vrelo leto. Da li zbog isčekivanja raspusta, ili zbog vrućina tek I učenici I zaposleni su se opustili. Sedeli su u hladovini I čekali da prođe vreme i krenu kući. Iako su se hladili vodom, sokovima, bili su umorni od vrućine. Nervozno su uzdisali I žalili se na leto. U jednom trenutku pored njih je prošao Majstor. Nosio je trimer za košenje, lice mu je bilo znojavo I prekriveno tragovima posečene trave. Shvatili su da je on po ovoj vrućini kosio. Ali šta? Školsko dvorište je bilo uredno pokošeno.
- Pitao sam direktora, mogu li da pokosim baštu našeg penzionera, ovde pored školskog dvorišta? Nemam sad puno posla, a on nema čime da je kosi. I direktor mi dozvolio.
- Da li te to penzioner pitao? – pitali su ga zaposleni pored kojih je prošao.
- Ne. Želeo sam da ga iznenadim I obradujem. – majstor je bio radostan kao malo dete. – jedva čekam da mu vidim lice kad ujutru dođe I zatekne pokošenu baštu.
***
Kad su učenici odlazili iz škole pamtili su učitelje, ponekog nastavnika i tu Čistačicu i tog Majstora.
U toj školi su radili i druge čistačice i drugi majstori, samo što su oni mislili I radili kao da je njihov posao beznačajan, pa su ih I drugi ponekad tako gledali.
***
NEKIM LJDIIMA SE KLANJAMO ZATO ŠTO MORAMO, NEKIMA SE DIVIMO ZATO ŠTO ŽELIMO.NEKI SU VISOKO, A MALI, NEKI SU NA ZEMLJI A VELIKI.

PRIČA O "KONTEJNERIMA" - drugi deo

pitija | 24 Avgust, 2020 14:34

Pošto sam završila priču, pređem ja sa reči na dela.. Nađem tri flaše, odvijem zatvarače, njih skupljaju svi moji za Akciju „čep za hendikep“, a flaše spljeskam.Moja majka prednjači u skupljanju zatvarača, čak odvija sa bačenih flaša iz kontejnera; zalud joj pričamo da to ne radi, voli da i u 83 –oj bude korisna. Valjda mi ta osobina od nje. „Mama, odakle ti ovi čepovi?“ – pitamo je. „Jesmo ti rekli da ne skupljaš iz kontejnera?“ – „Ne“. Ljuti se ona.“Daje mi ta i ta.“ – Izgleda da mojoj majci cela zgrada donosi zatvarače.
Dakle, uzmem te flaše i krenem da bacim. U mojoj ulici nema još novih kontejnera, ali zar to da mi bude prepreka?Odneću ih u glavnu ulicu. Biciklom stignem čas. Pogledam sa strane trotoara, gde idu pešaci: ne vidi se oznake i nema otvora. Moram znači sa strane gde prolaze kola. Obiđem ih u širokom luku, pazeći da me kola ne udare. Dobro, valjda su znali zašto su ih tako okrenuli i postavili. Nađem koji je za plastiju, a iz njega vidi jedan veliki plastični deo od automobila. „Super“ – pomislim. „Evo krenuli smo“. Kad pogledam, a unutra sve bačene kese sa mešanim otpadom.“Možda nisu videli oznaku?“ – utešim se ja.
Vratim se kući, a ono još komentara: „Zašto ste napisali da odvajanje otpada zavisi od žena?“ Pokušah da objasnim, da je to ženska grupa gde sam napisala, a i da mi je logično da u kući glavna bude žena i da organizuje gde će šta da se baca, a muž i deca nek nose u kontejner. „Da, ali socijalna odgovornost, je jednaka i za muškarce i žene. Žena ionako, ima previše obaveza, sad joj treba i da razvrstava otpad „ – odgovori mi gospođa. Dobro, dobro, za razvrstavanje otpada nema, a za FB ima vremena.
. Objavim ja i na mom profilu i odmah se javi muškarac: „Ja bih u nove kontejnere bacio političare.“ Dobro, bacaj koga hoćeš, mislim se, ja o politici ne raspravljam.
„Đabe mi razvrstavamo, kad evo upravo videh kako iz sva tri kontejnera sipaju u isti kamion.“ – javiše mi ljudi.
Mi ZNAMO da će oni sve u isti kamion, pa ne odvajamo, a oni ZNAJU da mi nećemo da razvrstavamo pa sipaju u isti kamion.
Kako se dobro poznajemo.
Ja ne razvrstavam, jer ZNAM da drugi neće, a drugi neće jer ZNAJU da ja neću. I tako u krug. Šta je starije kokoška ili jaje?
Da se malo opustim, upalim televizor da gledam crtane, kad ono Pepa prase i možete zamisliti koja tema? Tata prase i mama prase uče decu da recikliraju otpad: limenke, novine i plastiku.
I PEPA PRASE pametniji od nas.
Lako je meni da se pravim kad me podržavaju svi. O majci već rekoh, a tu je i cela familija, čak i unuk 3god; našao jedan zatvarač u bašti, oprao ga i dva sata čuvao da ga da meni. Video gde skupljamo čepove (Dom učenika, slobodno donesite). Snaja mi javi da je razvrstala sve što je imala: karton, flaše ali kad odnela do kontejnera nije mogla da ga otvori, pa sve ubacila u jedan koji bio otvoren. U stvari i ona bila na pogrešnoj strani.
Zar narod Nikole Tesle ne zna da reciklira otpad?
Sva sreća da je Tesla umro, možda bi se izjasnio kao Hrvat, oni ga ionako prisvajaju.
Izgleda nam treba edukacija.
Sad da se uozbiljim; svaka promena ide polako, ništa ne može preko noći pa ni ova naizgled jednostavna, a tako važna stvar.
A da nije tako crno potvrđuje i jedan doktor iz Paraćina.
Doktor Ivan Božinović (42) radi u Službi hitne medicinske pomoći u Paraćinu i od 2013. godine skuplja reciklažni materijal, prodaje firmi koja ga obrađuje ( firma ekosistem u Jagodini), i sav novac koristi da bi kupio aparate i materijal za zdravstvenu ustanovu u kojoj radi. Naravno, on u ovoj humanoj akciji nije sam - aktivno učestvuje nekoliko hiljada njegovih sugrađana.
Počeli smo sa 500 porodica koje su skupljale flaše, a sada ih već ima 1.500 i računamo da ćemo imati oko 5.000 - objasnio je svojevremeno Božinović
- Poslednja suma, kojom smo kupili tri EKG-a, aparate za inhalaciju, aparate za pritisak, udlage, kragne i drugo, iznosila je oko šest, sedam hiljada evra, i skupljali smo je oko godinu, godinu i po dana.
U početku je sve išlo sporije, kaže Božinović. Morao je da ide od kuće do kuće da objašnjava ljudima šta je zamislio, što ponekad i sada čini, jer su ljudi nepoverljivi, kaže. Ali, društvene mreže su olakšale organizaciju, a i za projekat se pročulo. Mnogo ljudi aktivno učestvuje na tome da se što više domaćinstava uključi. Jedan od načina da privuku i edukuju ljude jeste deljenje flajera.
Ono što je najznačajnije jeste da sada postoje punktovi sa velikim džakovima u koje stanovnici Paraćina sami ubacuju svoju iskorišćenu plastičnu ambalažu.
- Izađem iz smene, odemo kamionom pokupimo džakove, oko sat i po vremena, onda idemo u drugo selo, pa dođem kući malo odspavam, i tako.
Međutim, procenjuje Božinović, tek oko 20, 25 odsto stanovnika učestvuje u sakupljanju plastike, i "ko zna koliko toga još ima"

PRIČA O "KONTEJNERIMA" 1. deo

pitija | 17 Avgust, 2020 13:33

Izađem ja na ulicu, kad tamo , gle čuda: NOVI KONTEJNERI za različit otpad. Ja kao ekolog u duši i srcu, fotografišem to i objavim u grupi gde su sve žene. 6900 žena, ej.. Znate kolika je to sila i snaga? Šta sve mogu žene kad se slože? Zbog žena su se i ratovi vodili.
Pozovem žene da brinemo o svojoj deci i da čuvamo okolinu, odnosno da razvrstavamo otpad, da kod kuće nađemo način i mesto da odvajamo, plastiku, karton i ostalo.
I ženama se ti izgleda svidelo 400 lajkova oduševljenja i 50 komentara. Super biće nam čist grad, pomislim.
Kad ono, ne leži vraže. Počnem da čitam komentare:
Otkad čitam komentare, nisam pročitala nijednu knjigu. Zanimljiviji mi komentari, više iz njih naučim o sopstvenom narodu nego iz knjiga.
- U komentarima piše kako niko to neće da poštuje, pa onda drvlje i kamenje na sopstveni narod, da smo glupi, zaostali, Onda mi znamo da če razvrstani otpad sipati u isti kamion, pa onda zar mi da otpad razvrstavamo, a kučići nam kake po ulici, treba staviti kese, treba kažnjavati one što ne skupljaju za svojim psima, treba im uvesti porez i odrati kožu, pa se jave oni što imaju kučiće pa se posvađaju sa onima što nemaju. Razvi se polemika o tome ko pravi veće džubre, psi ili ljudi. Javiše se i oni koji bi da uvedu porez za nepismene, jer ne umeju da čitaju tuđe komentare. Posvcađaše se i mlađi i stariji, ko je nekulturniji. Potkačiše i nas što ne kupujemo kese u prodavnicama, nego nosimo torbe ( cicije za 2din), jer u šta ćemo da čuvamo otpad, ako ne kupujemo kese. Javiše se i oni čije komšije bacaju vruć pepeo zimi i pale kontejnere. Pišu i oni što žive u inostranstvu, počeše da drže predavanje kako je to u svetu, pa se naljutismo mi odavde, šta ih briga kako je nama, kad je njima super tamo.
- I tako u beskraj, zato ne odolih da napišem ovu PRIČU O NOVIM KONTEJNERIMA. . Imala bih još što šta da pišem , ali neće niko da čita i ovo je mnogo. E da je živ Andić, umesto „Na Drini ćuprija“, napisao bi „Na ulicama kontejneri“.
Puni smo saveta za druge,predadosmo se bez borbe, pobedi nas otpad.
A samo treba baciti pravi otpad na pravo mesto.
PS

Na sreću naiđoh i na nekoliko usamljenih komentara, vredi da se pročitaju:
Baš mi je žao kad vidim ovoliko uvreda za naš narod. Kad sami za sebe mislimo da smo najgori, to je onda baš lepo.

Meni

Pretraži

Kalendar

«	Avgust 2020					»
Po	Ut	Sr	Če	Pe	Su	Ne
					1	2
3	4	5	6	7	8	9
10	11	12	13	14	15	16
17	18	19	20	21	22	23
24	25	26	27	28	29	30
31