Limunada

Mama i tata uče - priča za decu i odrasle

pitija | 26 Oktobar, 2020 14:18

Mama je sa svojom mamom sve pripremila za rođenje Dečaka bebe. Sredili su mu sobu, krevetac, kupili sve što treba: posteljinu, ćebence, jastučiće, benkice, štramplice, maramice, pelene, kremice.

Kad su mama i Dečak beba došli iz bolnice, stavili su ga u krevetac. Dečak beba je neko vreme mirno spavao u svom krevecu, a onda je počeo da plače. Mama koja je tek postala mama, nije znala šta da radi. Biti mama nije lako. Kad se beba rodi, rodi se i mama, pa tako kako beba uči i raste, uči i raste mama.

Zabrinula se i odmah ga uzela. Uradila je ono što joj je srce reklo: privila ga uz svoje grudi, uz svoje srce, malo mu tepala, poljuljala ga i Dečak beba je ponovo zaspao. Kad ga je opet vratila u krevetac, ponovilo se isto.

Onda ga je uzeo tata. I tata se isto rodio kad i Dečak beba i Isto je učio da bude tata. Privio ga je na grudi, zaljuljao i prošaputao dve tri reči i Dečak beba se umirio. Tako je bilo sve do večeri. Nisu znali gde da ga stave da spava. U krevecu je plakao; spavao je samo u njihovom naručju, tu blizu srca.

Onda su odlučili da ga stave u veliki krevet između sebe.

Sutradan su im svi koji su odavno postali mame i tate, pa kao sve bolje znaju od nove mame i novog tate, s prekorom u glasu pričali:

- Zašto dete ne stavite u krevetac? Nije dobro da spava s vama.

- Ali on neće u krevetac – pravdali su se mama i tata.

- Šta on zna šta želi?- strogo su govorili neki, misleći da sve znaju. Ali oni su bili u zabludi. Dečak beba je itekako znao šta želi. Želeo je i dalje da bude blizu maminog srca koje je slušao 9 meseci, želeo je da u novom svetu u koji je došao ima bar nešto poznato. Želeo je sigurnost.

Mogao je da spava samo uz te zvuke maminog disanja i otkucaja srca. A kada ga je tata uzeo, kada su se upoznali, odmah su se složili. Svideo mu se ono što je osetio, miris tatine kože, zvuk tatinog glasa i otkucaji srca..

Tu između tate i mame bilo mu je baš lepo i udobno. Lepo je spavao i sanjao lepe snove. Budio se samo da proveri da li je mama tu, da li je tata s njegove druge strane. A pošto je bio mali, nije umeo drugačije da ih pozove, nego je plakao. Plakao je sve dok ih oboje nije probudio i čuo dobro poznate drage glasove. Tek tada bi nastavljao da spava slatko, najslađe, onako kako samo bebe spavaju.

I dok je Dečak beba spavao iznad njega su stajali mama i tata. Gledali su ga ponosno i osluškivali kako diše.

Dečak beba im se u snu nasmešio.

Tako bebe uče mame i tate šta je sreća.

PRIČA ZA DECU I ODRASLE - BAŠ TAKVOG SMO TE ŽELELI

pitija | 13 Oktobar, 2020 13:01

Razmišljam da napišem knjigu za decu i odrasle - kako vam se čini ova priča?

Jednoga dana, ne tako davno bila je jedna baba. Ta baba je bila vrlo zadovoljna, ali kako je vreme prolazilo postajala je malo tužna. Sve češće je pričala.
- Sve imam, samo jedno mi nedostaje. Sve imam, samo još nemam unučiće. Tako bih bila srećna kada bi mi se rodio unuk.
U isto vreme i druga baba je poželela da joj se rodi unuk. Poželeli su to i jedan i drugi deda. Tetke, teče, stričevi, strine, ujne, ujke, braća i sestre; svi su silno želeli da se rodi nova beba.
A najviše su želeli mama i tata. Oni su toliko želeli da se želja pretvorila u ljubav, a ljubav može sve. Iz ljubavi se rađa sve najlepše. Iz ljubavi se rađaju bebe.
Bebe su najveće čudo i Božiji dar. Kad se bebe rađaju sunce se veseli i priroda peva.
Kad se rodio maleni dečak, bio je to najlepši dan posle mnogo lepih dana.
Tata je ponosno otišao u bolnicu da dovede mamu i svoga sina. Teta je napravila tortu, baba je nadula balone, pa su ukrasile sobu za malenog dečaka. Druga baba ispekla pile, umesila najbolji hleb, a dede, dede su se značajno smeškali i razmišlali kako će se igrati kada poraste, koje poklone će mu poklanjati..
Kad se mama pojavila na vratima i videla ukrašenu kuću i sve koji su ih čekali rasplakala se. Dobro je ponekad plakati.
Ljudi plaču od previše tuge, ali mama nije bila tužna. Mnogi plaču od previše sreće. Mama je plakala od sreće.
Mama nije uvek bila mama: prvo je bila devojčica, onda je porasla u devojku, onda je postala žena, a tek kada se rodila beba, tad se rodila i mama.
Nije lako biti mama, ali je mnogo lepo. Zato se mama rasplakala. Mama je plakala od miline i previše sreće.
Mama je nosila cveće koje joj je doneo tata, a tata je nosio svog sina. Mama je cveće stavila u vazu, a tata sina u kolevku.
Onda su svi u kući prišli kolevci.
Zagledali su dečaka sa svih strana i počeli da pričaju:
Baš takve oči smo želeli i takav nos i uši i glavu. I ruke ovakve smo želeli da se rode, i nogice i prstiće i stopala, i stomačić i leđa.
Baš ovakvog dečaka smo želeli, ponavljali su tiho, da ga ne probude. Veliki su najmanji kad su pored malenih beba. Veliki su vrlo smešni kad su pored bebe. Zato su male bebe u stvari velike, glavne i važne.
Iako su se trudili, da budu tihi, odrasli su vrlo nespretni. Dečak ih je čuo i probudio se. Odrasli su zastali u čudu šta će se dogoditi. Dečak je otvorio okice i iako ih nije lepo video, osetio je koliko ga vole i osmehnuo im se.
Bilo je to nešto najlepše na svetu, najlepši poklon koji je dečak njima dao

POHVALA DOBROTI NEPOZNATE ŽENE

pitija | 09 Oktobar, 2020 13:04

Moja majka ima 84 godine. S godinama nizale su se i bolesti. Ima i Parkinsonovu bolest. Ali ne predaje se tako lako: plete, šeta, radi u bašti. Ali ne želim da vam pišem o mojoj majci jer bi to bilo dugo, dugo. Želim da vam pišem o dobrim ljudima oko nas.
Danas je moja majka izašla da kupi neku mast za noge. Svratila je u „Aloju“, gde svakodnevno ide, jer tamo ima mnogo dobrih farmaceuta, koji joj strpljivo sve objasne i preporuče ono što treba. Moja majka voli ljude i uvek nailazi na dobre. Pošto mast nije našla u „Aloji“ krenula je u neku drugu, novu prodavnicu.
Krenula i izgubila se.
Nadam se da ne znate kako je to kad se izgubite, i da nikad nećete osetite kako je to kad ste stari, bolesni, nemoćni, a opet dovoljno svesni svega toga.
Stajala je tako izgubljena i plakala.
A onda se desilo ono zbog čega pišem. Naišla je devojka, kako kaže moja majka i pomogla joj da nađe kuću. Naišla je Jadranka Savić. Ne znam kako Jadranka izgleda, ni koliko ima godina, mojoj majci je izgledala lepo i mlado, kao što izgledaju svi koji imaju dobru dušu.
Jadranka ju je pitala da li zna ulicu u kojoj stanuje da dođu taksijem, da li zna broj nečijeg telefona, da pozovu. Moja majka nije mogla da se seti. Onda je Jadranka uzela moju majku pod ruku, i povela je. Majka je jedva išla i oslanjala se na Jadranku, ali njoj to nije smetalo. Ta divna žena nije žurila, nije bila nestrpljiva; šetale su sat vremena, dok se majka nije setila da stanuje kod „Aloje“ i dok tako nisu konačno našle kuću. Onda su našle broj mog telefona i Jadranka mi se kasnije javila. Glas koji sam čula bio je blag i ljubazan: Nemojte da je grdite – još mi je rekla i objasnila šta se desilo.
Zar bih mogla za to da grdim majku?! Grdila bih godine i bolest, ali ... Bilo je mnogo divnih godina.
Majka se ponovo rasplakala od dragosti i zahvalnosti toj nepoznatoj ženi.
A ta nepoznata žena, mogla je da žuri, moglo je da je nije briga, da okrene glavu, da kritikuje i nas što smo je pustili i nju što ide kad može da se izgubi, mogla je mnogo neispravnih stvari da uradi, ali ona je uradila jednu ISPRAVNU. Pomogla je.
Zato joj veliko HVALAAAAA.
Želim da u svakom teškom trenutku njenog života, sreća bude s njom kao što je ona bila s mojom majkom. Da hodaju ruku pod ruku do željenog mesta, do mesta sigurnosti.
Ako je poznajete prenesite joj pozdrave i ako nekad pomislite da nema više dobrih ljudi, setite se Jadranke.

OŽALOŠĆENI

pitija | 05 Oktobar, 2020 23:46

Bandere. Sastavni deo naših ulica kojima svakog dana prolazimo, a retko ih primećujemo. Primetimo ih tek kad je mrak, jer ne radi sijalica, ili kad na njoj osvane nova umrlica. Tužne su te umrlice i bandere sa njima. Tužne ne samo zbog večnog rastanka od neke drage osobe, već i zbog toga što tako bez reda zalepljene umrlice nikako ne odaju poslednju počast . Nikako to nije poslednji dostojanstveni pozdrav od naših najmilijih, što bi trebalo da bude..
Nekada davno, umrlice su imale svoje mesto, odnosno nekoliko mesta u gradu. Postojale su zastakljene table namenjenim samo za to. Vremenom kako su se živi manje poštovali, manje su se poštovali i mrtvi. Staklo je sve češće bivalo razbijeno, sve ređe su ga menjali pa su konačno i prestali. Vreme je nagrizlo drvo od kog su te table bile napravljene, pokrivile su se, polomljeni su i nogari i polako su nestale te table. Nestala su mesta namenjena za objave zadnjeg pozdrava od dragih nam ljudi.
I nikom to nije smetalo.
Umrlice su od tada počele da se lepe na bandere.
Stare umrlice su od kiše i sunca bledele, a nove se lepile preko njih.
U jednoj ulici, prolaznike privuče novo postavljena umrlica.
Umrla je žena u 91. godini.
- O dugo je živela. Uspeh je živeti toliko – pomislili su.
Prolaznike nešto još više iznenadi: Na mestu gde piše ožalošćen, stajala su samo dva imena, jedno muško, jedno žensko. Ko su ti ljudi bez prezimena? Nije pisalo da su joj deca, rođaci, prijatelji, komšije. Samo jedan čovek i jedna žena žale za njom.
Malobrojni prolaznici okupljeni ispred umrlice, setiše se da je nekad bila učiteljica, da je živela u istom dvorištu sa nekim rođacima, ali sama u kući. Nije imala dece.
Često je od komšija tražila da joj nađu nekog da brine o njoj. Nije mogla sama. Ali niko nije uspeo da joj nađe to što je tražila. Rođaci iz dvorišta činili su sve da niko ne ostane tu sa njom. Plašili su se za nasleđe. Ni učiteljica nije bila baš za saradnju. Živeli su u istom dvorištu, a nisu govorili. Ko je kriv, ko je u pravu, ko bi ga znao? Starost je teška, samoća još teža. Ne stari čoveku samo telo, stare i osećanja. Ostari dobrota, oslabi i poružni, smani se tolerancija, brižnost izgubi snagu. Ostare i mnoga druga lepa osećanja isto kao i srce, vene, kosti, pa se sve promeni, i čovek više ne liči na onog iz mladosti. Sigurno su učiteljicu voleli mnogi njeni učenici, sigurno su se njom ponosili mnogi rođaci, ali vremenom se sve menja. Neko uspe da živi život kakav želi, neko ne uspe. Mnogo snage, truda i mudrosti treba za život. Naročito za dug život. Učiteljica je živela dugo, možda i iz straha, jer je bila sama. Nije smela ranije da umre. Plašila se samoće, pa je strah grčevito držao u životu. A možda je do zadnjeg dana imala nadu da će doći neko s kim će provesti lepe poslednje dane.
Nekako u isto vreme, nekoliko ulica dalje umro je i jedan čovek. Tek je počeo da troši penziju. Doselio se iz Australije. Kupio je kuću za koju su mnogi mislili da nikad neće da se proda. Bila je to kuća u radničkom naselju napravljenom pre 60 godina bez mesta za garaže, bez širokih ulica da se dva automobila mimoiđu, jer su automobili tada bili retkost. Kuća nije ni bila u nekom stanju, trebalo je da se renovira. Naselje je bilo sastavljeno od istih kuća pravljenih za dve porodice. Nije mu smetalo ni što je njegov deo kuće većinom dana bio u hladu. Ništa mu nije smetalo i lako se odlučio da kupi kuću. Ljudi su se čudili, kako neko ko ceo život živi u velikoj i bogatoj zemlji, širokih ulica i bulevara, a dođe i kupi neuglednu malu kuću. Čovek nije imao auto, pa mu nije smetalo što nema garažu i što je ulica uska. Kao da mu je odgovaralo što je od komšija udaljen nepuna 3metra. Kao da mu je odgovaralo što bi sa svoje terase mogao da priča sa komšijom preko puta. Od drugog komšije ga je delio zid. Mogao je da čuje da li su kod kuće, mogli su i oni da čuju njegov televizor i glasnu muziku. Živeo je nekoliko godina, ali nije pokazao želju da renovira kuću. Lako se uklopio u novu, nepoznatu sredinu. Jedino je njegova kosa ofarbana u jarko crvenu boju odavala da nije sa ovih prostora. Komšije su se brzo navikle na to. Bio je korektan. Bilo je tu i tamo ponekog nesporazuma i čarke. Normalne su to stvari. Ipak pazio je da se ne posvađa sa svima, pazio je da ima nekog s kim će moći u prolazu da popriča o vremenu, da ga pozdravi. Najtolerantniji je bio sa komšijama preko puta. Sa onima koji su mogli da vide njegovo svetlo, da znaju kad je tu, da ga pitaju je li dobro, treba li mu što šta.
Oni su i pozvali miliciju. Neko vreme nije bilo svetla u njegovoj sobi , neko vreme ga nisu videli, a setili su se da se prethodnih dana žalio na pritisak i glavobolju.
I ispred njegove kuće bila je bandera, ali tu posle njegove smrti niko nije zalepio umrlicu. Nigde nije zapisano da li je bilo ožalošćenih.
Sahranila ga je opština o svom trošku

Meni

Pretraži

Kalendar

«	Oktobar 2020					»
Po	Ut	Sr	Če	Pe	Su	Ne
			1	2	3	4
5	6	7	8	9	10	11
12	13	14	15	16	17	18
19	20	21	22	23	24	25
26	27	28	29	30	31