Limunada

Kad sam otišla na fakultet, kod nas je počela da živi jedna devojčica. Bila je neko vreme sa roditeljima u inostranstvu, a onda je poželela da živi u Srbiji. Išla je sa mojom sestrom u osnovnu školu, a u početku je živela kod rođaka u zgradi preko puta nas. Stalno se viđala s mojom sestrom i mojim roditeljima i poželela je da dođe kod nas. Pošto ja nisam bila tu, mogla je da spava u mom krevetu. Uvek se radujem novim ljudima, novim poznanstvima. Ima li šta lepše nego imati puno braće i sestara? Za svakog novog pomislila bih sve najlepše, pomislila bih da će nam od sad biti zabavno, novo, drugačije.  I u većini slučajeva je tako i bilo. Kako mislimo tako nam se i dešava.

Lana je bila nezadovoljna smeštajem i odnosom sa rođacima, i oni su bili nezadovoljni njom, pa je prelazak kod nas svima odgovarao.  Rođaci su nam samo uputili zabrinjavajuć pogled: ne znate u šta se upuštate.

Lana je bila dobra devojčica, lepo smo se slagali, sa mojom majkom je imala drugarski odnos, često su pričale i šalile se, kao i mi što smo.

Imali smo samo dva problema. Lana je volela dugo da spava, a kad ustane nije nameštala krevet.  Nije bilo baš prijatno ako bi neko ušao u sobu i video nered.  Lana bi onda ušla u kuhinju i dugo, dugo doručkovala. Dugo je i ručala i večerala. Bila je baš spora. Vremenom je to počelo da ugrožava druge stvari i odnose.  Nekad bi nam došli gosti, a ona je u 12 u kuhinji sedela u pidžami  i doručkovala. Sestra i ja smo je nekad požurivali, ali to nije imalo efekta. Moja majka dugo ništa nije komentarisala, valjda je razmišljala. Lana se sa rođacima svađala kad bi joj nešto zamerili i glasno psovala na švedskom jeziku da je ne bi razumeli.

Kod nas se nije ni svađalo, ni psovalo, a rešenje problema je bilo tako jednostavno i delotvorno:

-          Lana, moraćemo da se dogovorimo. Možeš da spavaš koliko hoćeš, ali kad ustaneš moraš da namestiš krevet. Ko ustaje poslednji namešta i drugi krevet. – majka je to rekla mirno. Njene reči su imale težinu i Lana nije želela da sazna šta bi se desilo ako to ne bi uradila.

Sutradan je Lana namestila dva kreveta, a prekosutra je ustala pre moje sestre.  Obaveza koja joj je bila neprijatna, prerasla je u igru i zabavu. Vremenom je ustajala na vreme i svako je nameštao svoj krevet.

Što se tiče hrane, bilo je isto. Kad bi svi počeli u isto vreme da jedemo, majka je rekla:

-          Ko poslednji završi, pere sudove.

Lana nije oprala nijednom sudove. Naučila je da jede brže, a onda je imala više vremena za sve ostalo. Lošu naviku je zamenila dobrom. I svidelo joj se. U školi je popravila uspeh.

Kad je porasla da može da živi sama, prešla je u svoju kuću. Mi smo nastavili da je posećujemo. Završila je fakultet  na opštu radost roditelja, a ja znam da bi ga završil i ranije da je moja majka napravila s njom „dogovor“.

Do današnjih dana smo ostali u dobrim odnosima i sa njom i sa njenim roditeljima.

Да је било више људи као мој отац, комунизам би код нас опстао. Нажалост ни мог оца ни комунизма више нема.

 Никада се није жалио ни на шта. „Никад нисам имао више“ – говори би често мислећи и гледајући у своју децу и унучиће.

 Како је он само умео да се поноси својом децом. Кад се највише поносио ништа није причао, само се осмехивао. Због тог поноса у осмеху, поштедела сам себе и њега многих младалачких глупости.

Мој отац је умро од цирозе јетре...... а никад се није напио. Сва наша породична и родбинска славља протекла би у лепом расположењу, отац би обукао своје одело у коме је сваки пут личио на неког директора, дечачки би се радовао док смо му се ми дивили, волео је и да заигра, а после 2-3 чаше вина ставио би руку преко чаше и рекао „доста је било“. Никад ме није обрукао и никад се нисам стидела због њега. Немам ништа да му опростим. Само захвалим.

 Никад није прешао границу ни у чему.  Мада....можда само у раду.

Ма увек се осмехивао.

Мирно је спавао целог живота, осим кад су од напора ноћу ноге почеле да га боле и буде.

.Недавно сам га опет сањала. Радио је нешто и..... смешио се.

Knjige sam volela od malih nogu. Čim sam naučila da čitam, upisala sam se u gradsku biblioteku. Sećam se da sam sama išla ( imala sam 8 god), uzela sam jednu slikovnicu i pročitala je odmah. Majka me je dugo ubeđivala da ne mogu dve knjige dnevno da se zadužuju, ipak je morala da popusti i dozvoli mi da opet odem do biblioteke i uzmem drugu knjigu. Sad to nije bila slikovnica, već neka dečija knjiga.

Vreme vaspitanja pričama koje su namerno pričale moja majka, tetke i komšinice o lepom i ružnom ponašanju, dok smo se sestre i ja igrale u blizini, i krišom to slušale, polako je ustupalo mesto vaspitanju putem knjiga.

Mnogo stvari iz knjiga su mi se utisle u srce i uticale na moje sazrevanje.

Sećam se „Šoljice kafe“ i „Desetice“ Ivana Cankara koji mi je približio osećaj greha prema bliskim osobama, u Cankarevom slučaju prema majci. Cankar se zastideo majke pred drugovima i  pravio se da je nije video. Tek kasnije je shvatio koliku je žrtvu ona podnosila zbog njega i koliko se teško podnosi griža savesti zbog takvog greha.

Ne znam u kom razredu smo čitali ove pripovetke, a ja se i danas sećam njih i poruke koje nose.

Dobro se sećam ekskurzije u osnovnoj školi, sedmi ili osmi razred. Bili smo srećni i nestrpljivi da što pre uđemo u autobus i odemo van grada, daleko od roditelja koji su nas pratili. Nezreli žurili smo da pokažemo da smo veliki. Neki su roditelje  grubo vratili kući i pre nego je pošao autobus, neki su brzo utrčali u autobus i preokupirani  avanturom koju slute,  roditelje nisu udostojili nijednim pogledom.  I ja sam požurila u autobus, a onda... sam se setila Cankareve pripovetke. Ostavila sam stvari na sedište i izašla iz autobusa. Zagrlila sam majku da svi vide da je ta obična žena baš moja majka. Kad smo mali zagrljaji nam tako trebaju, ohrabruju nas,  bez njih ne možemo lepo da porastemo, a kada porastemo malo, nešto se desi, pa počinjemo toga da se stidimo. A zagrljaji trebaju celog života.

Stajala sam tada s majkom dok i poslednji učenik i nastavnik nije upao u autobus.

Ne sećam se da li me je neko zbog tog postupka od društva ismevao, ali se dobro sećam da je majci to mnogo značilo. I više nego što sam pretpostavljala. Godinama je prepričavala kako sam je pred svima zagrlila, dok su se drugi stideli svojih roditelja i terali ih od sebe.

Ta sreća me je naučila da uvek između činjenja nečeg što će bliske i drage osobe usrećiti, ili moguće neprijatnosti od nebitnih ljudi, uvek izaberem da usrećim drage ljude.

• Početna strana
• Arhiva
• Fascikle
• Linkovi

• I MAME I TATE
• BIVŠA
• moja majka - VENČANICA
• MIOKARDITIS 8 .deo
• JEDNOM KAD SAM BILA BOLESNA 7.deo
• ЈEDNOM KAD SAM SE RAZBOLELA 6 deo
• JEDNOM KAD SAM SE RAZBOLELA 5.deo
• JEDNOM KAD SAM SE RAZBOLELA 4.deo
• JEDNOM KAD SAM SE RAZBOLELA 3 deo - NAJBOLJE JE ZDRAVO SRCE
• JEDNOM KAD SAM SE RAZBOLELA 2.deo

• kratke priče [179]
• Generalna [84]

• RSS 0.90
• RSS 1.0
• RSS 2.0
• Atom