Limunada

-          Čekala sam te. Zašto nisi svratila? – prekorila me je majka.

-          Mama, znaš, da nemam vremena: treba nešto za posao da završim, treba ručak da spremim. – nestrpljivo sam odgovarala. Majka je volela da se svakog dana viđamo, a ja nisam shvatala suštinu toga. S godinama, tema za razgovor je bilo sve manje, razgovor u dvoje nam je sve teže išao; već mi je bilo muka da slušam o bolovima, o nespavanju.

-          Noćas sam se probudila u 4.

-          Pa normalno kad si legla u 20.

-          Ma ne, nego me bolela leđa. Jaooo što me bolela.

-          Mama, svakog dana te nešto boli. Za tvoje godine to je normalno.

-          Nije. Eto juće me nije ništa bolelo.

-          Jeste i juče te bolelo. Nećemo da pričamo o tome. Sad te ništa ne boli?

-          Ne.

-          E super, onda nemoj da vraćaš na to koliko te bolelo, da opet proživljavaš. – bila sam gruba. Svaki put kad bi majka rekla „jaooo kako me bolelo“, mene bi nešto oko srca preseklo.  Majka je celog života bila bolesna i to je postao njen stil izražavanja, a mene je to uznemiravalo.

To me podsetilo jednog razgovora s babom, koji je bio davno, još dok je baba bila živa. Baba je počela nešto da mi priča, a ja sam je prekinula:

-          Baba, opet mi to pričaš. Znam sve o tome, ispričala si mi već nekoliko puta. – bila sam nestrpljiva. 

-          Znam da sam ti pričala, ali moram o nečemu da pričam. Nemam ništa novo. – činilo mi se da je i baba bila ljuta, ali ne na mene, već na godine što su prošle, na nemoć koja dolazi.

Tužno je kako sa starim ljudima gubimo teme za razgovor; kako je s godinama sve manje zajedničkih ljudi o kojima pričali, sve je manje događaja u životu u kojima zajedno učestvujemo. Pretrpani životnim obavezama, starost nas iznenadi nepripremljene. I onda tako nespremni grešimo. Jednu grešku ispravljamo drugom, koprcamo se neprihvatajući izvesnost.

I zalud u dubini duše znaš da treba da budeš ljubazan prema svojojj deci, roditeljima, bračnom drugu, prijateljima; znaš da treba da biraš reči, jer reč može da „ubije“; znaš da treba da se osmehuješ stalno, jer osmeh prija; znaš da drage treba da maziš često, jer dodir leči; da ih usrećuješ sitnicama, jer one čine život, znaš da treba da ih štitiš kad god možeš – kad su oni sigurni, ti si moćan i snažan. Znaš da treba da im pomogneš da ponesu, ili podnesu teret kad ih život pritisne. Znaš da ne treba da ih opterećuješ nevažnim stvarima, da treba da biraš probleme, plačeš s njima, I da ne dozvoliš da oni plaču zbog tebe.

Znaš da treba da činiš sve da te kajanje ne stigne, jer kajanje jako boli, a savest jako peče.

Znaš da tako treba da činiš stalno, svakog dana, jer jednog dana to nećeš moći … i sve tvoje nežnosti otići će sa tobom.

Znaš da tako treba da čini stalno, svakog dana, jer jednog dana oni neće više biti sa tobom.

Sve znaš i opet ne činiš tako.

A onaj vekovni vapaj: “ljubi bližnjeg svog”, izgubi se u svakodnevnim običnim, nevažnim stvarima.

 Kad bi se dešavalo da u našem društvu bio još neko, ili kad bi ja pričala sa sestrom, majka bi posedela malo, a onda ustala:

-          E da ja vama ne smetam, to su neke vaše teme. Idem u sobu da se odmorim.

-          Kud sad ideš? Sedi, možeš i ti da slušaš šta pričamo.  Kako te ništa ne zanima, a žališ se da nemaš društvo? Samo o bašti brineš, samo te ona zanima. Odmaraš da bi posle mogla da ideš.  A znaš da je to naporno za tebe. – ljutile smo se i sestra i ja. Posle svakog odlaska u baštu, majka je bolovala po pet dana.

-          E, ja se vama ne mešam šta ćete vi da radite. Pustite mene. Uostalom, ovo što sad radim nije ništa. E koliko sam ranije radila.

-          Ali mama, shvataš da nisi više ista. I to malo je mnogo za tebe. – uzalud bi pokušale ponovo da je urazumimo, ali majka je već izašla iz kuhinje i otišla u sobu. Njena kočopernost, nas je zavaravala i davala nam opravdanje da budemo stroge.

Sve manje smo razgovarale, a sve više se raspravljale, ljutile, bezuspešno pokušavajući da promenimo jedna drugu i ubedimo u ispravnost svog stava.  Na svu sreću nikad se nismo posvađale, niti bi se desilo da ne pričamo. Sledećeg dana bi se pozdravile kao da ništa nije bilo.

I pored svih tih rasprava i novog odnosa, majka je insistirala da dolazim svakog dana. Na fiksni telefon, samo me je majka zvala. Uvek u isto vreme, uvek isto pitanje:

-          Kad ćeš da dođeš?

-          Mama, možeš i ti da dođeš. – stanovale smo na 5min hoda jedna od druge.

-          Dođi ti – rekla je majka, a ja sam znala da čuva snagu da ide u baštu.

-          Zašto da dođem, kad smo se juče videle?

-          Dođi, da te vidim . – ovu rečenicu je uvek izgovarala posebno  ljubazno, nežno i s osmehom, kao dete koje se umiljava, ne bi li dobilo ono što želi. Pred tom nežnošću nisam mogla da budem gruba. Sela bi na bicikl i došla do majke.

-          Šta ima novo?- pitala bi me.

-          Nema ništa. Mama, znaš da se od juče do danas ništa nije desilo. -  razmenile bi još nekoliko rečenica, ja bi se kratko zadržala, a majka bi uvek izašla na terasu da me isprati i kaže:

-          Hvala što si svratila.

Ta rečenica me je uvek zbunjivala. Majka meni da zahvaljuje što sam svratila?

-          Videćeš kako je teško, kad ti majka umre.- govorili su mi oni koji su to osetil, a ja sam se pravila jaka.

Nikad ne ceniš dovoljno ono što imaš, niti na pravi način. Nikad te savet ne nauči, kao život kad opeče. Ono što nisi doživeo, nikad ne možeš ni da pretpostaviš, ni približno osetiš .

Ništa nisam razumela . Do sada. 

-          Mama, hvala što si me zvala da svraćam. Bilo bi mi teže da nisam.

 Majka je oduvek volela da ide u baštu. Taj očev poklon,  na brdu, taj mali deo placa na obodu grada, nedaleko od kuće gde se rodila, majka je čuvala do kraja života.  Za očevinu, kako je volela da kaže, bila je neraskidivo vezana celog života.

Koliko me je samo puta molila da dođem do brda, da vidim kako je lepo cvetalo cveće, ma samo da ga naberem, da vidim kako je rodila kruška, da uberem kajsije za džem, sakupim orah, da samo sednem ispred kućice i pogledam na stadion u podnožju po kome trčkaraju  deca kao letirići, a ja sam to izbegavala.

-          Izađi iz kuće, da vidiš kako je tamo lepo. – uzalud mi je govorila.

Lepo je bilo u brdu, ali meni je bilo lepo i u dvorištu gde sam se ja rodila, i u kući i uporno sam to izbegavala. Više sam volela da sedim čitam knjige, ili kasnije kuckam na kompjuteru. Čak i kada smo sestra i ja stvorile svoje porodice pa nam prepisala plac, ni tad nisam odlazila u „brdo“. Dovoljno je bilo što je to voleo moj muž. On je najbolje i shvatao majku i njenu ljubav prema bašti.   Zato me je bez oklevanja podržao, da je mi odvezemo, kad smo shvatili da je klonula i da više sama tamo neće moći da ode.

 Mislili smo da će odlazak u baštu da je oporavi, kao što je godinama pre držao u životu.  Nije bilo mnogo verovatno da se to desi, ali ako se čudo i ne desi, biće to ispunjenje jedne neizgovorene želje.

Dok sam je pridržavala da korača, govorila mi je:

-          Slobodno uberi ove ruže. Evo vidi kako su lepe. Suša ih malo ubila, bile bi mnogo lepše. Rascvetaće ti se čim ih staviš u vodu. 

Komšije su joj povadile luk, bilo je tu tek 2 kilograma, sitnog od suše nerazvijenog luka, a ona je htela da pogleda da nije još neki ostao u zemlji.

-          Sedi tu, mama. Mi ćemo. – rekla sam joj.  Sedi malo s komšinicom. Popričajte , brzo ćemo mi.

Majka je sela na stolicu ispred kućice i videla da su sa drveta, opale jabuke, pa je krenula da ustaje.

-          Gde ćeš Latinka? – zadržala je komšinica.

-          Vidi što su opale ove jabuke. Da pokupim za jabukovo sirće.  -

-          Mama, sedi ne zamaraj se.  Evo ja ću. – htedoh da kažem  da neću imati vremena da sečem jabuke za sirće, ali se setih i ćuteći nastavih da skupljam.

-          Ja ću da ih isečem, čim mi malo bude bolje. Prirodno jabukovo sirće je zdravije od kupovnog. – majka je nastavila da mi priča, da me odobrovolji i opravda moj trud, ali ovoga puta nisam protivurečila. Dobro je dok se međusobno raspravljamo, protivurečimo, ubeđujemo. Mislimo da ima još dosta vremena, da imamo još mnogo zajedničkog vremena pred sobom; mislimo: „ sutra je novi dan, sutra ćemo biti blagi i trpljivi jedni prema drugima“. Blagi i nežni jedni prema drugima postajemo kad shvatimo da ništa u životu nije sigurno, najmanje  taj sutrašnji dan.

Tog dana u bašti bila sam strpljiva, radila sve što mi majka kaže. Skupila sam koficu jabuka, a majka je  dodala:

-          Uzmi još jednu koficu, vidi koliko ih ima, šteta da ostanu.

-          Da, nema to ko da skuplja više – i komšinica je dodala.

-          Šta će ti te sitne jabuke?To ništa ne vredi , baci to.– reče mi muž, kad priđe, noseći ona 2kg sitnog luka sa drugog kraja bašte.

-           Neka , mama će da ih secka za sirće, čim joj bude bolje.– rekoh mu, savijene glave da ne vidi suze. Shvati i on, pa se savi da mi pomogne.

Posle nekoliko dana bacili smo obe kantice jabuka. 

Pre godinu dana moja majka se izgubila. Imala je tada 84godine. S godinama nizale su se i bolesti. Između nekoliko drugih, bila je tu i Parkinsonova bolest. Bez obzira, majka se nikad nije predavala: plela je, šetala, radila u bašti. Bolest je radila svoje, majka svoje.

U ovoj priči, glavni junak, neće biti moja majka. Ovoga puta biće to jedna druga žena, jedan dobar čovek.

Tog dana, moja majka je izašla da kupi neku mast za noge. Svratila je u „Aloju“, gde svakodnevno ide, jer tamo ima mnogo dobrih farmaceuta, koji joj strpljivo sve objasne i preporuče ono što treba. Moja majka je volela ljude i uvek nailazila na dobre. Pošto mast nije našla u „Aloji“ krenula je u neku drugu, novu prodavnicu.

Krenula i izgubila se.

Nadam se da ne znate kako je to kad se izgubite, i da nikad nećete osetite kako je to kad ste stari, bolesni, nemoćni, a opet dovoljno svesni svega toga.

Stajala je tako izgubljena i plakala.

A onda se desilo ono zbog čega pišem. Naišla je "devojka", kako kaže moja majka i pomogla joj da nađe kuću. Naišla je Jadranka Savić. Ne znam kako Jadranka izgleda, ni koliko ima godina, mojoj majci je izgledala lepo i mlado, kao što izgledaju svi koji imaju dobru dušu.

Jadranka ju je pitala da li zna ulicu u kojoj stanuje da dođu taksijem, da li zna broj nečijeg telefona, da pozovu. Moja majka nije mogla da se seti. Onda je Jadranka uzela moju majku pod ruku, i povela je. Majka je jedva išla i oslanjala se na Jadranku, ali njoj to nije smetalo. Ta divna žena nije žurila, nije bila nestrpljiva; šetale su sat vremena, dok se majka nije setila da stanuje kod „Aloje“ i dok tako nisu konačno našle kuću. Onda su našle broj mog telefona i Jadranka mi se kasnije javila. Glas koji sam čula bio je blag i ljubazan: Nemojte da je grdite – još mi je rekla i objasnila šta se desilo.

Zar bih mogla za to da grdim majku?! Grdila bih godine i bolest, ali ... Bilo je mnogo divnih godina.

Majka se ponovo rasplakala od dragosti i zahvalnosti toj nepoznatoj ženi.

A ta nepoznata žena, mogla je da žuri, moglo je da je nije briga, da okrene glavu, da kritikuje i nas što smo je pustili i nju što ide kad može da se izgubi, mogla je mnogo neispravnih stvari da uradi, ali ona je uradila jednu ISPRAVNU. Pomogla je.

Zato joj veliko HVALAAAAA.

Želim da u svakom teškom trenutku njenog života, sreća bude s njom kao što je ona bila s mojom majkom. Da hodaju ruku pod ruku do željenog mesta, do mesta sigurnosti.

 Ako je poznajete prenesite joj pozdrave i ako nekad pomislite da nema više dobrih ljudi, setite se Jadranke.

P.S. Posle nekoliko meseci upoznala sam Jadranku. Ta "devojka" je imala nešto više od 50godina i zaista je bila divna i lepa. Zbog opasne bolesti, telo joj je nekoliko puta bilo isečeno, ali duša je ostala cela. Nije se dala ni bolestima, ni mukama, ni ružnim rečima, ni otrovnm mislima. 

Kad je majka umrla, prva je donela cveće i došla da izjavi saučešće. Taj dan kad je pomogla mojoj majci ih je snažno povezao, kao da su rod rođeni, ili bar dobre drugarice. Slične po duši. 

• Početna strana
• Arhiva
• Fascikle
• Linkovi

• I MAME I TATE
• BIVŠA
• moja majka - VENČANICA
• MIOKARDITIS 8 .deo
• JEDNOM KAD SAM BILA BOLESNA 7.deo
• ЈEDNOM KAD SAM SE RAZBOLELA 6 deo
• JEDNOM KAD SAM SE RAZBOLELA 5.deo
• JEDNOM KAD SAM SE RAZBOLELA 4.deo
• JEDNOM KAD SAM SE RAZBOLELA 3 deo - NAJBOLJE JE ZDRAVO SRCE
• JEDNOM KAD SAM SE RAZBOLELA 2.deo

• kratke priče [179]
• Generalna [84]

• RSS 0.90
• RSS 1.0
• RSS 2.0
• Atom