- Jesi li primetila da u prirodiima sve manje vrabaca? – pita me kolega biolog.- Normalno, kad su svi u mom dvorištu. Bude li nekom trebao vrabac, slobodno nek navrati. Poklanjam. Na svaka dva poklonjena, tri dajem gratis.
Inače, ja imam mnogo lepo dvorište, ali ne smem da budem u njemu. Pojedoše nas komarci, Od ujutru su tu. Smokve nam jedu čvorci; grožđe pčele i osice. Od komšije golubara, tu su golubovi, lepše im kod nas nego kod njega. Pravili su gnezda i iznad spoljnih sijalica i na prozoru kupatila. Jedino na rode nemam žalbe. Rode su zaštitni znak škole u blizini i one lepo, kulturno visoko,lete iznad naše kuće. Lepo ih videti. Oko 17-18 sati popodne na vinovoj lozi, na nadstrešnici ispred garaže okupljaju se vrapci. Zvrndaju negde celi dan, a onda dolaze kod mene u dvorište. Uvek u isto vreme, možete sat da navijete po njima. Uvek u isto vreme počinje žurka. Razgalame se, kao da prepričavaju jedni drugima dnevne dogodovštine. Nema šanse da ih razjurite. Lupim ja motkom ispod skele, sve džaba. Razlete se malo na susedne krovove i tu čekaju da ja odem, da se vrate na isto mesto. Ja jesam uporna, ali moram nekad da uđem u kuću.
Komšije pametni, izbetonirali travu, posekli drveće i nemaju moje probleme. Niko me ne razume. Nemam kome da se žalim. Ko mi kriv kad hoću da spašavam planetu, pa volim drveće, travu, a volim i ptice; zimi kad padne sneg, ja ostavljam hranu vrapcima. Volim i insekte, kad ne ujedaju, kad mi ne jedu voće. Dobro čvorci su dobri, puste nas da od prvog roda smokava, skuvamo slatko, a posle sve pojedu. Ima još nešto što mi smeta. Vrapcii maju fiziološke potrebe.
Jednom, pravili mi slavlje napolju, pa gledali gde da stavimo stolove. Deca gdedaju gde je hlad, u koliko sati je koji deo dvorište u hladu.
- Što ne stavite ovde, ispod vinove loze, celog dana hlad? – kažem ja i oni me poslušaju. Kad posle malo, vidim pomerili stolove. Pitam ih zašto, to uradili, kad ono bilo super mesto.
- Da, super mesto, da nam vrapci kake u tanjire.
- Ajoj stvarno – setim se ja – sad nisu tu, ali kasnije dolaze. Zuje negde po gradu.
Posle nekog vremena, zaboravim ja na to, pa tu parkiram svoj bicikl. Kad sutradan krenem na posao, pa dođem do bicikla. Ne mogu da verujem, šta vidim. Na moj bicikl neko bacio konfete. Samo, čudno, mi kako nisu pale, nego stoje zalepljene na sedište, na velike i male žice, točkove. Priđem ja, kad ono nisu konfete, nego vrapci všili svoju fiziološku potrebu.
Au, šta ću sad? Pogledom potražim neku krpicu da operem bicikl. Prati ili ne prati bicikl? Gde ću ovakva na posao? Ipak sam ja ugledna, kulturna osoba. Odlučim se da operem. A koliko je trajalo? Taman da opet zakasnim na posao.
kratke priče |
Permalink |
Dodaj komentar |
Trekbekovi (0)