Gušt i dert

"Да ли смо рођени зли или смо у путу то постали"

pitija | 11 Maj, 2013 15:31

Није ме било јер сам слала текстове на конкурсе, али пошто сам тамо прошла незапажено, ево враћам се овде неколицини својим пријатељима који ме читају као и ја њих:

********За Даницу је бања са топлом водом била рај на земљи. Дуго је прижељкивала одмор на таквом месту и жеља јој се коначно испунила.

Већ неколико дана с мужем се купала у бањи незагађенј објектима савремене архитектуре, у базену окруженом недирнутом природом. Око ње је било пуно старих људи који су овде дошли после разних операција, а оно мало млађих гостију опорављало се од разних повреда, најчешће проузрокованих саобраћајним несрећама, па су неки седели у инвалидским колицима.

Окружење старим, болесним чак и неспособним уопште је није депримирало, чак напротив,  све ју је то подсећало на релативност свега, на неумитну пролазност, опомињало, а опет охрабривало да док год је човек жив, увек ма како било тешко и лоше постоји нада. Осећала се итекако живом и хтела је због свесности себе и пролазности, максимално да ужива у благодетима тренутка.

Базен је био увек пун, али Даница је примећивала само пријатност топле воде, зеленило око базена и плаветнило високо изнад. Ипак поглед су јој привукле штаке ослоњене на столицу поред базена, па је наставила да гледа у том правцу не би ли открила чије су. Ускоро је угледала како их лагано, држећи се за ограду док излази из базена тачно утврђеним покретима узима једна жена. Иако је имала преко 60 година била је још увек витална; а по држању чак и кад је држала штаке видело се да је госпођа; дамске манире јој ни болест ни старост нису одузели. Сваког дана у исто време, сама, ослоњена на штаке долазила је до базена, полако их остављала поред и лагано држећи се за ограду улазила у воду и после тачно одређеног времена излазила напоље. Ти покрети били су рутина; тај ритам постао је смисао њеног живота.

Бања је била пуна, али сви су лагано као река текли не угрожавајући једни друге, по неписаним правилима, која произилазе из неопходности живота. Млади, здрави из краја имали су базен само за себе у вечерњем термину. Све је тако организовано текло годинама својим уобичајним ритмом.

Једног дана уз галаму и смех како то само зна безбрижна младост, на базен је дошло неколико младића и девојака. Надјачали су пријатну музику са разгласа не само својим гласовима, већ и праском својих тела у воду. Прскање воде их је још више радовало па су почели да се прскају, а један младић је изашао и поново скочио. Остали купачи понизно, без речи почели су да се склањају, само су им лица постала озбиљна и намрштена. Младића то као да је забављало, као да је хтео све да казни и истера из базена. Попео се на рамена свога друга и опет скочио. „Јеси ли нормалан? Шта то радиш?“ – вриснула је госпођа и надјачала све. „Пре месец дана оперисала сам кичму. Скочио си баш поред мене, могао си да ме повредиш.“ „Ти си луда. Што се купаш овде, за вас болесне су базени унутра.“ – љуто је одговорио младић. „ Овде је забрањено скакање.“ „Ма ко ће нама да забрани. Ми смо одавде и можемо да радимо шта хоћемо, а од вас старих и болесних немамо где да се купамо. Заузели сте нам целу бању. „Ти си страшно некултуран“. „Ако ти се не свиђа што си дошла овде, теби  је место у  старачком дому, пусти нас младе да живимо“ – друштво око младића сад се увелико забављало, па је младић опет скочио. „Престани да скачеш, зваћу обезбеђење“ – из њених уста вриштао је страх, увећан до панике. Остали купачи су ћутали, збуњени, затечени, неспремни. Младић је био у друштву које га није спречавало да чини то што чини, чак су га и подстицали својим смехом одобравања;  жена  је била сама, немоћна. Бежећи дошла је до излаза, узела штаке и брже него обично отишла до места за обезбеђење. „Ха,ха  види бабу како скаче. Пази да ме не уплашиш. Чувар је мој рођак“ – смејао се младић моћно, а за њим смејали су се и остали из друштва.

Лепота дана распрсла се у безброј капљица воде коју су млади пљускали око себе. Девојке су се смејале и кружиле око младић који је очито постао њихов јунак дана.

Даница је била на безбедној даљини, али се осетила  пониженом више него она жена. Базен је био пун, а НИКО ништа није урадио, ништа рекао. Да ли сви мисле да би то било узалуд, па је боље и не покушавати ништа, или је најбоље окренути главу и правити се да не чинимо ништа, јер ништа нисмо ни видели? Или је можда најбезбедније себе убедити да нас се то не тиче?   Даници су кроз главу мисли смењивале једна другу, а бес због немоћи, због разочарања, због издаје постајао је све већи.   

У једном тренутку испред себе је угледала младића: лице му се нагло уозбиљило, нервозно се окретао око себе, а онда заронио. Даница је погледала у правцу одакле је дошао и на ивици базена угледала жену са чуваром. „Сад је био ту.“- гледала  је у воду, а њен поглед одавао је страх: понижена испашће још и луда. Чувар је разговарао са осталима из друштва. Сви су били озбиљни, помало уплашени а малопређашња надмоћ  и одушевљење истопили  су се на сунцу.  И опет нико ништа није предузео, као да се све то десило давно пре и да су на то сви заборавили. Затечена у тренутку, бесна на равнодушност Даница је високо подигла руку изнад воде, махнула чувару да је види, а онда прстом показала на младића који се крио испред ње.

Док је младић покуњено излазио из базена пришао јој је муж и рекао:“Зашто си то урадила?“- био је забринут. „Зато што мислим да тако треба. Зато што кад је био такав јунак нека сад прихвати одговорност за своје поступке. Зато што ако се тако нешто мени деси, хоћу да верујем, да ће неко ипак да ми помогне.“ – рекла је одлучно,  бес ју је још држао, али плашила се. Итекако се плашила. Оно што се десило још више ју је забринуло:

Младић је на ивици базена, мокар у купаћим гаћицама, понизно савијен испред чувара  деловао жалосно, а речи су биле још срамније: „Нисам само ја скакао и они су“ – показао је на своје другове. „Нисмо. Ми смо се само прскали, а он је скакао. И он је вређао госпођу“ – одбрусили су и они њему. Домалопређашње „другарство“ распрсло се као мехур од сапунице..

„Види нас“. – говорила је Даница мужу.- „ Бринем се...... („о да ли смо рођени зли, или смо у путу то постали“ – стих омиљене песме јој се однекуд сам јавио)........ међу старијима  нема ни одважности, ни саосећања, ни самопоштовања......међу младима нема ни пријатељства, ни чојства ни јунаштва. Ако младима не поручимо оно што нам је дужност, све ће нас убити нечињење. Све било у реду да му је неко још  на почетку рекао да то што ради не само да није лепо, него није ни дозвољено. Младић је још голобрад,  треба и његову душу заштитити од лоших речи и погрешних дела.“

 Нико не жели да остари, али неће остарити само онај ко млад умре; а пошто се ни смрти нико не радује, преостаје нам да чувамо себе у младости за добру и поштовану старост .

Komentari

Ma kako ko

lola567 | 11/05/2013, 17:13

Nisu ljudi isti!:)

Re: "Да ли смо рођени зли или смо у путу то постали"

pitija | 11/05/2013, 19:50

u pravu si Lora567, možda naslov nisam baš najbolje izabrala. :)

Re: "Да ли смо рођени зли или смо у путу то постали"

lora1 | 12/05/2013, 00:03

Draga Pitija, meni si nedostajali tvoji blogovi!
Obradovala si me,sto si ponovo ovde.
A dajme zapravo svakome,ko zna da sacuva sebe u mladosti za dugu starost! Ne zna svako koliko je vazno biti manje unakazen bolsecu za stare dane...znamo da cemo jednom svi negde otici,ali,bar da ne trpimo jake bolove? Zato,sto vise postovanje prema svom telu,za duzu starost!

pozdrav!

Re: "Да ли смо рођени зли или смо у путу то постали"

mastalica | 12/05/2013, 21:28

i ja u zadnje vreme bas razmisljam o ovoj temi - necinjenja... svi smo dovoljni sami sebi, a zapravo ni ne znamo ko smo... pa da kazem dobro nam dosli nazad :)

Re: "Да ли смо рођени зли или смо у путу то постали"

pitija | 12/05/2013, 23:37

znači kad vidiš da nekom nedostaješ, a teško je kad ti neko nedostaje. poz za sve SD

Re: "Да ли смо рођени зли или смо у путу то постали"

violeta | 26/05/2013, 20:15

jednom, kad sam otisla da ocistim grob svog oca, meni je neko ukrao stvari iz torbice dok sam otisla da bacim travu.Vise nikad ne idem sama. Lepa prica,simpatican splet okolnosti.

Re: "Да ли смо рођени зли или смо у путу то постали"

pitija | 28/05/2013, 15:35

kad se zaliva dobro ono napreduje, zato nam je dužnost da što više to činimo, jer osnova svakog od nas je dobrota

Dodaj komentar





Zapamti me

 
Accessible and Valid XHTML 1.0 Strict and CSS
Powered by blog.rs - Design by BalearWeb