Limunada

Срећно Соња

pitija | 05 Januar, 2013 22:20

Соња је дошла из великог града у варошицу да живи и ради. У почетку је само радила. Завршила је средњу фармацеутску и недуго потом почела је да ради у приватној апотеци у оближњој варошици. Знала је колико је било тешко наћи посао и зато није много бринула што није наставила школовање. А била је одличан ђак.

Пресекла је пупчану врпцу и родитељима дала до знања да су своју дужност супер обавили и да је време да у свет полети сама. За својих двадесетак година била је врло зрела; то сам схватила радећи са њом, из дана у дан, тако да је у потпуности заслужила моје поштовање.

А како је изгледала? Ако ми верујете, али као страшило за птице. Колико нас је само пута нечији изглед преварио; за колико дивних познанстава смо остали ускраћени, само због наше ускогрудости!?

Соња је на својих 50 – ак кг качила широке кошуље и дуге сукње, обавезно је носила сандале мокасине, огромне ташне са по бар пола килограма ситнине, а тек фризура, то је посебна прича. Не, Соња ни случајно није била неуредна. Она је на најбољи начин носила оно што јој је природа рођењем дала. Сваког дана је бар сат раније устајала, да увије и уреди својих „сто“ длака. Не смем ни да помислим на шта би личила без тог узалудног труда. Тамним наочарима крила је урођене подочњаке. Била је бледа и болешљива. Али, увек је долазила на посао. На време и на болест гледала је као на незаобилазни део живота и то никад није коментарисала. Ону чувену реченицу:“Мрзим кишу“, и сличне фразе од ње никад нисам чула.

- - Зар те не мрзи да се тако болесна шминкаш? – питала бих је понекад.

- - Зар то није довољан разлог?! А и терапеутски делује – уз осмех би одговарала.

Била је 12 година млађа од мене, а много тога сам од ње научила. Никад је ни један пацијент није изнервирао. „Да, да у праву сте“ – увек би им одговарала, климала главом и гледала кроз њих. Крајње савесна и максимално професионална, знала је да је са неким људима узалудно полемисати. Због тривијалности није хтела да просипа енергију.

Временом је пронашла и другарице и више није само радила, почела је и да живи. Препричавала је догађаје, али никад није оговарала. Туђе судбине никад није злурадо оцењивала:“Ја нисам судија, да изричем пресуде људима који као и ја имају право на грешке и приватност“.

Једног дана у апотеку је дошао младић дивне црне коврџаве косе и нежно белих зуба.

- - Ел имаш ови лекови? – питао је давајући књижицу са рецептима – А треба ми и пудер за ране? Он ми је за прсти. Посеко сам ги кад сам поправљао мотор.

- - Има и лекова а и пудера.

- - Мож ми даш ?

- - Ма мож, како не мож – љубазно је одговорила, једва суздржавајући осмех.

- - Јесли ли видела како слатко гу-ги маче!? – обратила ми се кад је отишао. – Овај крај је немогућ. До сада нисам срела ни једног младића који је у добрим односима са граматиком.

- - Ма, знаш шта? Ако му је све остало исправно, то и није нека велика мана. Добар учитељ може чудо да направи.- покушала сам да се нашалим са њом, јер је чињеница да и после његовог одласка размишља о њему довољно говорила.

- - Чисто сумњам. Ако за 23 године није то научио, не верујем да је то сад могуће.

- - Охохо! Па ми смо то завиривали у књижицу? – задиркивала сам је – Јеси ли и адресу запамтила?

- - За сада ме то не интересује.

Следећих неколико дана ништа занимљиво се није дешавало, а онда је једног јутра дошла сва хепи.

- - Знаш ли с ким сам синоћ била у кафићу?

- - Са гу – ги мачетом! – одговорила сам као из топа.

- - Како си погодила?! Поподне долази да ме сачека с посла.

Тако је почела њихова романса. Његов шарм је ублажавао његове мане, а њена јака личност је допуњавала њен „шта сам то изгубила“ изглед.

А онда.... једног дана, први пут откад ради, дошла је ненашминкана.

- - Соња, шта ти се догодило? Да ти ниси можда..... трудна?

Чутала је кратко, а онда као да се предаје, проговорила:“Ја нисам,..... али трудна је његова жена.

- - Штаааа? ОН ожењен? – с неверицом сам поставила сувишно питање.

- - Да, мушка бараба, има и ћерку од 3 године. Замисли, а има само 23 године! Кад се овде момци уопште жене!? Још је балав, а прави децу као саобраћајне прекршаје. И шта та јадница ради? Па он је сваку другу ноћ у кафићу или код мене. Одакле му само толика дрскост да ме довози и одвози с посла у сред дана у овако малом месту? Зар је могуће да она ништа не зна, а ја сам сазнала? – истресла је Соња сву горчину из себе, постављајући питања на која није очекивала одговор.

Била је бесна и повређена, али се ипак некако примирила. Давно је престала да буде балавица, зато јој се он и учинио интересантним. Али није му поклонила целу себе. Добар део личности био је само њен. Није пристајала на компромисе, али било јој је потребно време да се среди. Зато је наставила да се виђају. Иако је нисам ништа питала, сама ми је рекла:

- - Не осећам грижу савести. Ја никога не варам. Нисам крива што његова незрела женица не уме да га укроти и избори се за свој положај. Да нисам ја била би нека друга. Па он је вара од како су се узели. Осим тога и ја имам неке потребе, а он уопште није лош. Од сада играм мушки.

Следећих дан нисам приметила никакве промене на њој. Није била ни весела, ни тужна. Није гушила осећања, није их потискивала. Једноставно их је пустила да исцуре из ње.

А онда једног дана, ваљда кад се испразнила и ослободила бола, са осмехом човека пуног наде у нови почетак, рекла ми је:

- Дошла сам да се поздравимо. Враћам се у свој родни крај. Овај град је исувише тесан за мене. Боље да одем пре него почнем саму себе да мрзим. Уписаћу факултет, ваљда тамо нису сви ожењени. – скупила је снаге и да се мало нашали за крај.

Људи су исти по томе што праве грешке, али се разликују по ономе како их исправљају. Она је знала где је граница достојног живота.

Срећно Соња!