Limunada

Priče za dušu iz života.
Istinite, neobične, smešne, tužne sa porukom i poukom.
"Dok mislimo o drugima stvarima tamo negde, život nam se dešava ovde i sada".

Уместо коментара

pitija | 15 Januar, 2013 13:11

Читам често приче  о жељама за далеким пространствима, слушам их свакодневно ( на срећу не и у својој кући )  на послу, улици, ТВ-у како би тамо негде, некад били срећни.... а време овде и сада доноси нове боре.

Сећам се да сам једном, кад сам имала мање година рекла како бих волела да живим у време принчева и принцеза. Мој друг ме је погледао и значајно рекао: „а ко ти гарантује да би ти била принцеза? Можда би била слушкиња?“

Не знам како је дошао на ту мисао у тим ситним годинама, али сам касније схватила колику ми је мудрост поклонио. И данас је чувам због себе и успомене на тог друга кога више нема .

Зато овде видам ране, бројим шта сад имам, учим да данас знам више него јуче, чувам драге људе и не замерам им као некад..... а кад видим прљаве и разривене улице знам да могу да погледам у небо, оно је чисто, кад видим суво дрво могу да га залијем, кад видим тужног могу да пробам да га утешим, кад видим зле могу да верујем да су несрећни, кад видим добре могу да им приђем да ме огреју, кад ми је тешко могу да плачем, кад ми је лепо могу да се смејем гласно и до суза..... . и још много тога могу. 

Много и не могу.

Тад сам помало тужна, помало бесна.... а после схватим зашто не могу све што желим:. 

Ја сам само човек.

Normal 0 21 false false false MicrosoftInternetExplorer4

kratke priče | Permalink | Komentari (16) | Trekbekovi (0)

ЖАО МИ ВРАТА

pitija | 15 Januar, 2013 10:12

    Некада је Дон Кихот  водио борбу против ветрењача. Данас неки ученици у интернату воде борбу против врата. Разлика је ипак огромна , јер је она борба била симболична и часна, ова данас је срамно буквална : наиђе набилдани младић пун себе на врата и подругљиво им каже: »Глупа врата, ја сам најјачи. Јачи сам и од тебе », и снажно боксером распали по њима. А јадна врата ћуте и трпе, шта ће кад су слабија. Као последица те „величанствене“ борбе остају рупе - срамни трагови. И тако редом, бум, трес, бокс, још мало па ће сва врата у дому да буду побеђена. Није ми само јасно зашто снажни младић није одустао после првих врата, кад је видео да је јачи, него је настављао да одмерава снагу са следећим и следећим и тако ће ваљда да тера до последњих, све у нади да ће нека можда чак и да му се супротставе? А можда ће да окрене и други круг?

          Сад се сетих сцене из филма «Лајање на звезде» када је ученик боксовао против козлића, а «филозоф» рекао :» Јадан козлић. Ја ћу да навијам за козлић :  коо-злић, коо-злић», па и мени дође да тако навијам за врата « Враа-та,  враа-та,  враа-та...».

           Жао ми јадних врата.

      Жао ми очију што морају да гледају те ружне рупе, желела бих очима  само  лепоту .

      Жао ми и уплашених ученика који то виде а морају да ћуте, јер не дај боже да се ти набилдани младићи окрену против њих .....( можда су  ове јуначине некад и њима показивали своју снагу , али пошто о том неизмерном јунаштву ови мањи нису смели да причају, а ни трагови нису остајали као ове трајне рупе на вратима, оставили су их на миру јер, без доказа победе  није им било занимљиво ).

      Кад мало боље размислим жао ми и тих јуначина што не могу да схвате да осим мишића треба да вежбају и своје најјаче и најмоћније - сиве ћелије, па нисам сигурна да ће у животу осим против врата извојевати још коју победу.

         Жао ми и свих који мисле да интернат није њихов, па није важно ако га неко ружи и рањава.

         Проћи ће године и једног дана ће их пут нанети поред ове плаво беле зграде, и тад ће схватити да је Дом ипак био и њихов, јер је био део њихове најлепше ране младости, и тад ће осетити стид, а можда и грижу савести.      

П.С. овај текст је написан пре 6 година. Данас је због камера ситуација мало боља .

Generalna | Permalink | Komentari (8) | Trekbekovi (0)

 
Accessible and Valid XHTML 1.0 Strict and CSS
Powered by blog.rs - Design by BalearWeb