Gušt i dert

Везе и везице - ТАТИНИ

pitija | 26 Jun, 2015 20:07

 Од септембра до јуна, дан за даном,  школска година се полако котрља све док се не докотрља до свог завршетка.

У мају, не цветају само  руже, него све више везе и везице. По потреби пуни процват доживе у августу;  понеке се одрже и до септембра.

Наши драги наследници здрави, набилдани, ко од брега одваљени, који „волу реп могу да ишчупају“, који све знају и од сваког су паметнији, зато ваљда целе године ништа и не раде, или наше слатке наследнице којима је главна преокупација наћи фрајера за забаву или удају, које своје време проводе у неуморном шминкању и куцкању порукица – врло су успешни у ређање јединица..  У мају се они који су до јуче губили дане у доколици, такмичењу у испијању пива, клађењу и коцкању, игрицама, ноћним изласцима и дневном спавању сете да би можда могли да понављају, или их избаце из школе.

И исправно схвате да ништа не знају и да не могу ништа да науче за тако кратко време, па тако не могу ни оцене легално да поправе. Стари природни закон да свако добија оно што заслужи, за њих не важи и никако не желе да га прихвате. А и зашто би кад имају тате.

И сад почиње онај „најинтересантнији“ део – ученици исказују још један од својих многобројних талената, преподобе се у слатку децу какви су били пре само десетак година и почну да обрађују родитеља: онај професор ми оставио јединицу, а није ме ни питао, онај ме мрзи и слично. У суштини, они скоро да су рекли истину, само су је мало преобликовали. Професор их највероватније  није питао јер већи део времена нису ни били на часу, а део да их неко мрзи значи да их тај добро познаје, па више не пада на њихове лепе приче, изговоре и молбе.

На срећу све то још увек пролази код родитеља – јадно моје дете- немој да ми га неко дира и секира, па пошто су деца наше највеће благо, родитељ жури да учини све за своје мезимце. Траже се бројеви телефона пријатеља, познаника који знају неког ко зна опет неког другог ко познаје оног првог у школи, да се пријатељски „поправи“ оцена, да нам се дете не брине, већ да мирно може да оде на море. Зар се није довољно мучило целе школске године, таман посла да и преко лета учи, а и ове наше школе ужас божији, толико траже од деце ( стварно чудно како у таквим школама уопште има одличних – мора да тој деци нешто фали ).

И пошто је ово мала  земља, а градови још мањи, свако има неког познатог, било по пословној, родбинској или политичкој линији. У пословним круговима све лепо функционише по принципу незамерања, услуга и интереса, па треће лице за неко седамнаесто лице окрене телефон директора школе и – оцена се зачас поправи. Јесте да се неретко испостави да ученик „љуби га тата“ нема само једну јединицу него 4 – 5 – 6. Изгледа само њега „мрзи“ цела школа. Али кад се поправи једна јединица ту може и свих пет- шест.

А како се осећа професор који мора да да двојку ученику који целе године ништа није радио, није ишао у школу а уз то је и дрзак, некултуран и насилан, кога брига. То само он зна и све многобројни професори који се налазе у тој ситуацији..      

А где су ти родитељи били целе године?

Имали су важна посла и заборавили  да имају децу. Целе године они нису ни знали ни у коју школу и разред иде њихов наследник. Име професора тек никоме није важно.

Сад се моћ, углед и љубав родитеља огледа се у броју поправљених јединица. Наследници сад поносно корачају шепурећи се и причајући: „тата ми поправио оцене“. А како они себе гледају, тако их гледају и други. Друга деца их гледају са уважавањем, дивљењем и љубомором.

-      Како сaмо ви немате везу? Ните ваљда најгори? – питао је један синчић своје родитеље.

Веза везу стиже, па после веза за оцене иду везе за упис у жељену школу, факултет! И тако они опет заузму место које им по тати припада и буду онде где је тата заслужио..

Можда би „брижни“ родитељи могли одмах чим се дете роди уз кућу и кола, да му купе диплому, да се дете не мучи по школама и приватним факултетима.

Решење овог проблема немају ни много паметнији од мене. А можда ово и није проблем..  Ето  и  Платон већ два века виче: „ако обућар лоше ради свој посао, Атињани ће ићи боси, а ако учитељи лоше раде свој посао, Атина ће пропасти,“ а Атина још није пропала.

Изгледа да ни нама није стало ни до  деце, ни до државе. А и што би бринули за државу, кад Атина већ неколико пута пропада и преживљава своје пропадање? Ево и сада ће.

А није да не бринемо за децу; наша деца су сасвим лепо обувена, а професори су боси.

Наравно нису ни професори недужни, само зато што су  боси. Неки не ризикују да их ученик повреди, родитељи попсују, директор позове на разговор у четири ока ( и одржи предавање да кад би понављали сви који треба да понављају, онда би могли школу да преполове и пола наставног кадра оде за Завод за запосљавање), него одмах дају двојку. Има неких паметних који ништа не поклањају, него цену двојке одмах на почетку године крупно напишу на табли.

Тако долазимо до оног питања ко је старији „кокошка или јаје“, ко је одговоран: ученици или професори.?

Па тек професори у улози родитеља? То је посебна прича.

Него, ја више од критике,  волим да похвалим оне ученике који сами завршавају школе и оне професоре који су јачи од ученика, родитеља и директора, иако знају колико то може да их „кошта“. Они  су светло на крају тунела. Има их, на срећу, ја познајем неке од њих и гласам за њих! Живели нам!

MИ ПРВАЦИ СВЕТА У ФУДБАЛУ

pitija | 22 Jun, 2015 19:18

Многе ствари волимо или не волимо због некога и нечега. Волим спорт, али већ дуго ми фудбал није важан; због свега што не знам и не желим да знам о њему.

И тако је било све до тренутка док нисам на месту где радим, у средњошколском дому,  приметила неке дечаке заљубљене у ту лепу игру. Сваке године долазе из разних крајева и има их све више. Виђам их како са ранчевима на леђима  по киши, снегу, сунцу иду заједно на тренинг ....  у сусрет својим сновима.  И све су ми дражи. Дражи због вере коју имају, због осмеха којим подносе болове од повреда, због модрица, посекотина,  подеротина, због спремности да „кроз трње дођу до своје звезде“.  Дражи зато што су сањари и радилице, у исто време.

И можда више него ја на њих, утичу они на мене. Прошле зиме звали су ме да им судим на турниру. Због поверења које су ми указали, умало се нисам смрзла. Али нисам смела да их разочарам.

За ово Светско првенство нисам ни знала.  Није било еуфорије, коментара, занесености.  А онда сам тог јутра случајно укључила ТВ- и чула да играмо  финале. Тренутак је био довољан да схватим:

-          Хеј па ми можемо бити ПРВАЦИ СВЕТА?

-          Ех, ми? У фудбалу? Против Бразила?

Бразил?  Кажеш БРАЗИЛ  а мислиш на најбољи фудбал.

-          Хеј, па ово је финале! Зашто да не!  Па имамо исти број играча, играмо по истим  правилима, нема „јачи тлачи“ – овде смо равноправни.

 Нисам баш „видовита Зорка“, и нисам ни сама веровала у то чудо о ком сам причала, зато нисам убеђивала  много друге, само ..... помислила сам, како би нам то пријало, како би било лепо, како би нам добродошло.. И одједном ...... фудбал ми је  постао јако важан.

 Како би нам победа био леп поклон , мислила сам, а плашила се и окретала главу да не гледам.  Ипак смогла сам храброст да гледам довољно да видим да умеју да шутирају на гол, јер како другачије победити , видела сам да имамо супер голмана, јер како другачије сачувати победу,  видела сам да играју тимски, јер фудбал и јесте тимска игра, видела сам играју изразито фер и спортски, што ја највише ценим. Не волим оне којима циљ оправдава средство, који  траже изговоре, који псују кад не успеју, који лажно падају... Видела сам све то и у једном тренутку опет се понадала  : „Хеј па ми имамо све што је потребно да победимо“.   То чудо, та победа не би била само лепа, већ и могућа. Баш тада, при тој помисли десио се  победнички  гол.

-          Тооооооо – скакала сам као кад гледам  Ђоковићеве победе.  – Ми смо прваци света – викала сам са кнедлом у грлу, а сузе сам пустила да слободно иду. Радовала сам се као неко ко због своје земље дуго то није могао.  И није то само фудбал, много је више. 

Има у њиховој победи пуно симболике и поруке, као у успеху Ђоковића, који је почео да тренира бели спорт, племићки, аристократски спорт у време кад је његова земља била најсиромашнија  и најнесрећнија.

 Сада није стоти, није десети, него први.

Има симболике у победама наших ватерполиста, јер потичу из земље чији су преци у првом светском рату највише страдали управо зато што нису знали да пливају, Потичу из земље која до пре неколико година није имала ни 2 затворена базена.

 Видим поруку док гледам нашу децу како играју и певају, занемела пред њиховим талентом, има у победама наших ученика на светским такмичењима у математици, физици, информатици....

Дужни смо да коначно прогледамо, да видимо ту симболику и поруку, дужни да откријемо тај погрешан корак и заувек га избришемо из свог кода..

Знам да своје послове морам сама да завршим, знам да ми због тога плата неће бити већа, ни струја јефтинија, али бар цео један дан ћу имати осмех на лицу и бар један дан нико неће смети да критикује моју Србију. Један дан бићу поносна због своје заставе, због своје Србије, због младића који су после ко зна колико времена ГЛАСНО певали „ја те волим Србијо“.  Један дан мислићу само о лепом!

Волим да будем поносна, недостаје ми тај титрај у срцу и искра у оку. Навикли ме на то још у младости.

Поносна, гледала сам те младиће, сада светске прваке, а мислила на њихове вршњаке . Мислила  сам како је  то  добро због дечака које познајем, због Панића, Симона, Лапића, Најдановића, Максе, Филипа, Глигоријевића, Софронијевића....... зато што и они верују, што својом наивном снагом пркосе свима који одавно ни у шта не верују и који су се одавно предали  па покушавају и њих да заразе својом малодушношћу...

 Пре пола године одушевили су ме и пожелела сам им да једног дана и њих чекамо на БАЛКОНУ.  Балкон, тај симбол снажне и невине љубави Ромеа и Јулије, постао је и нама најлепши симбол  љубави, вере у лепо, у успех и боље сутра. Од скоро ту сачекујемо наше најуспешније спортисте.  Реално,  због свега као да нико није веровао да ТУ може икад да види фудбалере.  А вечерас их баш ту чекамо.

Ето чуда се дешавају, кад се најмање надаш.  Само мораш да верујеш, да сањаш и радиш, радиш и кад мислиш да у теби нема више ни трунке снаге.

Због остварења овог сна, сада су и осталим дечацима снови ближи. Можда и мало другачији. Сада могу својим сновима да додају и  сан да играју у репрезентацији  своје земље, а не само да из ње оду. А ако оду да тамо учине највише што могу за њу, и да се једног дана врате.

Тамо могу бити богатији и опуштенији, али само овде могу оволико и овако да буду срећни, поносни и ...... вољени. 

"Odelo ne čini čoveka ?"

pitija | 19 Jun, 2015 16:07

Да соба треба да буде сређена, то се ваљда подразумева. Како се сређује соба, да је то проста ствар, то сви знају. Тј.сви мислимо, да сви знају.  Али највише проблема нам изазивају управо те просте ствари. Управо због тих простих ствари, најчешће се током године свађамо са неким ученицима, буде ту повуци потегни, хоће, неће и све у круг. Због тих простих, подразумевајућих ствари често нам промакну неке друге, занимљивије и важније ствари.

А онда дође матура и све је некако лепше и другачије.  Онда ти ученици обуку нова, свечана, скупа, лепа одела и изгледају као неки други људи: лепши, а самим тим зрелији, одговорнији, савеснији. И она изрека  да „одело не чини човека“ , што ти се однекуд јави, некако се чини  да није тачна.

Тако ја и ове године испратим своје матуранте на матуру,  срећна због њихове младости и жеља за будућност.  А матура дође увек у незгодно време, кад и обавезе око раздужења и сто других ситница. Али, помислим,  нећу ваљда да им кварим расположење глупим питањима : кад ће да се раздуже. To ме подсети на разговор са једним учеником који се раније раздужио, и  отишао из Дома.

-         -   Нећете ваљда, САД да ме давите за кључић,.. . – рекао ми је тада, а пошто ја не бих да давим, он остаде дужан кључића од ормарића.. ,.... (Касније сам видела и његову  слику са матуре, и он је био много леп. Иначе је много  паметан, будући архитекта.....  а зна и своја права.. зна да нећемо да га тужимо због једног кључића који није ни користио... пошто га је одавно изгубио).

Тако ја само махнух мојим матурантима и пожелех да се лепо проведу. Раздужиће се кад стигну; кад се врате са матуре и лепо одморе.

А све су то добри момци, све прави „момци који обећавају“.  Ма стварно. На пример Александар и Стефан: код њих никад нема проблема. Дан пре него су пошли нарепубличку домијаду, они  обећају  да  ће да среде собу, а ујутру се успавају  и не стигну ни кревет  да наместе.  При повратку са домијаде, сачекају их мајке и одвезу кући. Ни не уђу у дом. 

Добро, размишљам, стварно имају пуно обавеза: матурски испити, па припрема за пријемни. Зато их само уредно   одјавим и останем стрпљиво да чекам да испуне преостале обавезе у Дому. При том уграбим тренутак, кад је мајстор био добре воље, па га замолим да поправи 3 столице (за чију неисправност наравно нису моји матуранти ништа одговорни).

После неколико дана ето неких од њих::

-         -   Професорка, можемо ли ми да будемо још неки дан у Дому, док полажемо матурски испит? – питају .

-          -  Наравно. Дан, два никад нисмо правили питање. Па ово је била до јуче  ваша кућа.  – а онда их скромно подсетиш: -  Таман и да се раздужите.

-          -  Наравно.

-          -  А знате, да и собу треба да средите?

-          -  Знамо..... Средићемо је, ништа не брините.

Куд два дана, ту лако прође и пет.   На растанку их испратим до улаза, лепо се поздравимо и пожелимо једни другима срећу у даљем животу. Онда са сетом  седнем поносна на себе и те младиће што је све  тако лепо прошло и што смо заједнички посао одрастања успешно завршили ...  и тек реда ради одем до собе, да проверим, да ли је закључана.

  А оно, изненађењима, никад краја.

Соба пуна разбацаних, заборављених ствари, поцепаних књига, мрвица и парчића буџавог хлаба,, празне и буђаве кутије, пуне корпе – под умазан. Испратим их као одрасле, зреле људе, а иза њих остане прљава соба. 

-        -  Није ми што је соба прљава, него што сам им веровала.  Зар је то грешка? – питам се разочарано.

-         -  Професорка, нисте Ви ништа погрешили – каже ми једна  ученица. 

Колегиница Јелена се смешка и врти главом:

-          -  Мало си била наивна. – каже.

-          -  Јесам, признајем.  Како иде она дефиниција: лудост (глупост)  је радити увек исто, а очекивати други резултат.  Како сам могла да им верујем кад су и раније избегавали ту обавезу и пребацивали један на другога? Кад им је раније сређивање собе било слаба страна, зашто би се сад нешто променило? Зато што сам их замолила? Па и раније сам. Зато што су обећали? Па и раније су. Зато што су одрасли, зрелији? ..... Зато Јело, сутра ја идем у 205 са метлом и крпом да чистим, а ти ћеш да ме сликаш и то окачиш на фб. Да ми се сви смеју.

-          -  Добро колегинице, немој да претерујеш. - забавља се моја колегиница.

-          -  Зашто?  Нека, нек виде сви. Нек буде поука да кад се једном „извучемо“ и избегнемо обавезу, онда нужно наместимо неког другог. У овом случају - мене. И нека, треба ми тако. Моја је грешка.

Не желим ја да кажем да су они лоши. Исти су као већина.... само... ја бих да буду мало бољи....... И да буде јасно, могу да избегну личну одговорност и  да се оправдају разним објективним околностима, али  то не мења ствар -  резултат је исти: прљава соба.

А ја? Ни ја не бежим  од своје одговорности.  Ето нисам их научила ту просту, подразумевајућу, елементарну ствар, што се још у вртићу учи. И зато што ме је у тим тренуцима било срамота да сумњам у њих, да  проверавам неког мени тако драгог и блиског, сад  ме није срамота да чистим собу.  Е мој Сократе, схватила сам да не знам да ништа није просто и да се ништа не подразумева.

Зато за преостале нераздужене ученике, да се не бих изненадила, на време предузех неопходне мере опреза : узех крпу и четку и одох заједно  с њима да чистим собу. (Александра и Стефана су наравно мајке и раздужиле, а не би било лепо да од мајки тражимо да рибају собу) . А кад дођу нови ученици, прво иде провера лекција из вртића.

А што се тиче оне изреке с почетка,  изгледа да је ипак тачна. 

П.С. Ако се питате зашто ми још нисте видели слику на фб, то је зато што су у међувремену у Дом дошли гости, па су те собе очистиле теткице. Зато и њима и мајстору дугујем кафу.

Зашто је од „колевке па до гроба најлепше ђачко доба“

pitija | 05 Jun, 2015 08:40

Можда зато што у школу можеш да идеш кад хоћеш,

да закасниш или одеш раније са наставе,

да побегнеш,

и да ти  мама опет  све оправда.

 

Можда зато што су сви другови увек уз тебе.

И мислиш да су на добитку  кад „ губиш“ (часове).

 

Можеш задати задатак да препишеш,

Или да ти га други уради,

да спремиш „пушкице“,

а да професор „ништа не види“

и да те чак и награди незаслуженом оценом.

 

Можеш да се извиниш што ниси спреман за тај дан,

да идеш на додатне, приватне часове,

да замолиш професора да ти поправи оцену,

или се посвађаш с њим,

па се поуздаш у наставничко веће,

или у тату.

 

Можеш да промениш професора,

Па чак и школу.

Можеш да радиш шта хоћеш,

 или ништа да не радиш,

 заштићен си „као бели медвед“.

 

И  мислиш да ће тако увек бити.....

А неће.

Ништа од тога не можеш да радиш у даљем животу.

Живи били, па видели.

 
Accessible and Valid XHTML 1.0 Strict and CSS
Powered by blog.rs - Design by BalearWeb