Gušt i dert

Шта би понела да је морала да бежи (1.део приче Странац и драги гост)

pitija | 05 Avgust, 2015 21:53

Душица је волела да сама шета по дворишту. Уредила га је баш по свом укусу. Гледала је око себе и није знала где јој је лепше. И кућу је уредила како је волела. Њена кућа је била њена душа. Било је ту пуно боја и ствари од меких и природних материјала, па породичне фотографије, омиљене књиге, јастучићи, собно цвеће и  успомене са путовања,.... Многобројне ситнице „које живот значе“.

Док је шетала спокојна и гледала све те ствари око себе, у себи је захваљивала на свему што има и што јој није одузето.

А није била захвална и спокојна одувек. Време и живот су је брусили, калили, кидали па састављали, сваки пут јој мењајући и лице и душу.

***

Још памти онај, нада се последњи рат. Није то било тако давно да би заборавила. Памти га да би умела да живи. Није био у њеној садашњој држави, али је убио њену бившу државу. Ништа није доживела, али је све осетила. Kaд је завршила факултет, завршила се и њена  држава на коју је била тако поносна..  Кад се срушило све шта је волела, кад  су републике почеле да се одвајају, напукло јој је  срце. На срећу осим срца, успомена и поноса, рат јој никог живог није одузео. Могла је да остане ни на чијој страни. А знала је да би и она морала да бира страну, да су је приморали. Страну да мрзи неког. Зато је имала разумевање за све које су приморали да бирају страну. А опет тешко је и бити између, тад не ваљаш никоме..

Шта би она понела да је морала да бежи? Која је то најдрагоценија или најважнија ствар коју човек треба да понесе? И где би бежала?

У њен град данима су долазиле војске паћеника.

Прво су стигле избеглице. Људи отупели од бола и неправде. Сећа се масовног збега када им је носила кафу: неки су узимали равнодушно, неки одбијали. На инсистирање да узму само би питали:

-          Колико кошта?

-          Шта? – питала би збуњено.

-          Кафа.

-          ????!!!! -  није јој било јасно.

-          Нама су и воду путем наплаћивали – и даље је равнодушно одговарао човек испред трактора на коме је испод најлона вирио улубљени шпорет, лавор и  мноштво разбацаних крпа и дроњака..

А неки суграђани су негодовали:

-          Шта ће нам оволике избеглице? Заузеће нам сва радна места. Где ћемо нашу децу да запослимо? Исцрпеће нас материјално. Ни за нас нема довољно.

Стидела се туђег греха и себичности. Била је љута.

Следећи пут су дошли нови паћеници, само са новом етикетом : расељена лица..

-          Шта им фали? Пуни су пара. За добре паре и ја бих све ово продао и отишао негде далеко. – говорили би људи из њене близине.

Колико је то „пуни пара“?Са колико су то пара дошли прогнани? За колико би продала своју кућу да мора? Колико коштају успомене? За колико би се исплатило да прода улицу са добрим комшијама,  брдо са најлепшим погледом на родни град?

-          Због вас су нас бомбардовали! – дочекали су их прекором..

-  Због вас су нас протерали – ни ови нису остајали дужни, тек да сачувају самопоштовање.

 Жртва је жртви солила ране. Џелата нису ни спомињали, да ли зато што је био далеко, или да га не наљуте..... Слушала их је пуна чемера. Нису ти људи одувек били такви. Нису постали вукови једни другима сами по себи. Велики је јад и невоља прешао преко њихових леђа и душе.  Страх их је гонио на пуко преживљавање.

Душица је волела свој мали град. И никад није пожелела да оде негде. Како би понела очев гроб и оне роде што годинама долазе на димњак школе преко пута њене куће? Како би понела мирис багрема и јасмина из улице и парк липа.....и да ли би тамо могла да поведе и свог пса, и симпатичну бакицу са пијаце и љубазну касирку супермаркета?

Било је исувише болно бити им близу. Гледала их је и слушати свакодневно и сваки пут попримала део њих. Приметила је да је и сама постала некако другачија. .... озбиљна, празна, нерасположена, депресивна. Био је то неко други, њој непознат. Била је сама себи странац.

наставиће се ....ако неког занима 

 
Accessible and Valid XHTML 1.0 Strict and CSS
Powered by blog.rs - Design by BalearWeb