Limunada

Priče za dušu iz života.
Istinite, neobične, smešne, tužne sa porukom i poukom.
"Dok mislimo o drugima stvarima tamo negde, život nam se dešava ovde i sada".

MOJE ŽEDNO DRVO 7 nastavak

pitija | 16 Avgust, 2015 15:44

4 дан

 

Три дана нико ништа не примети;  а надала сам се да ће неко видети од мене – бар фризерка што пуши испред радње са колегиницом из продавнице до ње. Или жена што продаје бостан у хладу једног дрвета  а кантар веша о летву закуцану у дрво, или људи  што препродају воће и поврће; дрво испред њих је посечено,  али  ту су  у жардињерама  тује,  скоро суве,  или људи што седе  у пивници испод сунцобрана. Нико ме не виде, чак ни дечаци што у том прођоше улицом. Загледали се у своје мобилне..  

Одох  данас до мог дрвета и полако исипах воду из флаше, прво једну па кад се вратим из продавнице и другу. Земља као бетон, не може одмах да прими воду. Ако сипам превише прелиће се на асфалт:

-          Што просу то ту? Ел ти вишак?  -  први пут ми се обрати жена што чека аутобус

-          ??? Ма не” зар не видите да се дрво суши?

-          Хммм, то ништа не значи.. То треба све да се залива –  огласи се озбиљни  намрштени човек поред ње. И не гледајући ме, са презиром одмахну главу у страну  „у стилу све пропало“, а његова жена се задовољно осмехну. Е нек ми је рекао.

-          Па има нас више од дрвећа, кад би свако помогао по једном  младом које се суши  - почех да причам, али видех да ме нико не слуша.  Но нема везе, навикла сам. Прошла сам кроз ово кад сам престала да узимем кесе у продавници  ( јер носим торбу) .  Узми, „џаба су”  рече ми једна жена на пијаци и баш се зачуди кад је не послушах. Било је то  пре више од  5 година, а искрено ни сад ме све продавачице не гледају боље.

Kад стигох кући  укључих ФБ. Ништа. Значи морам да подсећам.  Навикла сам и досадна да будем:

-       Хеј, Милане,  још јуче је било „сутра“, а од тебе ништа не стиже?

-       Професорка код мене јуче пала киша. Мислим да нема потребе да заливам.

-       Па стварно, нема потребе. Бар смо је призвали код тебе.

Док тако размишљам, пажњу ми привуче вест са телевизије на „Србији данас“ :

-        у Нишу волонтери уређују зарасли  некадашњи парк.  Једну добру вест смени још боља: некадашњи акцијаши са новим младим члановима пошумљавају 15ха на планини Столови . Акција се зове„Ора није фора“  и треба да засаде 35 000 борова , а придружиће им се и акцијаши из Словеније и РСрпске.

-       Видех и како у Вршцу  нема несташице воде па могу да заливају своје дрвеће на улици и цвеће. Имају цвеће и у парку и на бандерама и  то по 3 реда, весело, бујно.  Њихове улице широке, па брезе што приказаше, окружене травом и слободне, а човек што их залива очито воли свој посао; осмехује се док их поји..

Те вести ми опет  подигоше морал.

Али сад се и Мариана мало разочарала, због малог ( никаквог) одзива.  Али то и није тако лоше, јер је добила инспирацију да  напише песму; тек  да јој буде лакше. 

-        Јесам ли ти рекла да нам треба бар 5 људи за било какву акцију. Наћи ћемо. – пробах да је утешим.

-        Јој, сад ми то делује тако далеко и тешко.

Али ми нисмо од оних што одустају после 4 дана..   У Марианином комшилуку нема деце , али јој зато  комшиница, озбиљна жена од 40 год обећала да  да ће да се прикључи акцији, а ја рачунам још на моје сигурне људе. Јавиће се, знам.

Generalna | Permalink | Komentari (2) | Trekbekovi (0)

 
Accessible and Valid XHTML 1.0 Strict and CSS
Powered by blog.rs - Design by BalearWeb