Gušt i dert

NISAM JA NAJGORA

pitija | 29 April, 2016 19:13

Данас на Велики петак, сетих се како је било на Бадње вече - ***

Дан баш добро почео: директор нас пустио раније кући, таман да на миру припремимо Бадње вече. Посан пасуљ који сам још синоћ скувала запржих без проблема. Кућа је скоро сређена, само да се усиса и ове судове оперем. Организација ми је слаба страна, али изгледа да ће ми ове године све проћи брзо и лако.

-          Испржи рибу напољу  – каже ми ујутру  муж  Маркан – да не умиришеш кућу.

У реду,  обучем  се топло и у шупи испржим рибу. Ипак се добро смрзнем и покиснем,  јер ми са крова капље снег који се топи. На крају понесем у кућу 3 тањира, тигањ, флашу зејтина и 3 кг рибе одједном,  да се не враћам уз и низ степенице неколико пута.  И поред свог труда,  путем  ми испадну виљушка и варјача па сам опет морала низ и уз степенице.   

Коначно ставим све у кухињу, а стиже ми ћерка  Нада; мало је нервозна од како је почела да ради и нико не сме да је љути:

-          Ух, ала ти мирише ова риба. Умирисаћу  нови шал..

Шта да кажем? Знам да ће све бити погрешно, па изаберем да ћутим:

-          Да ли ти мене не чујеш или ме опет игноришеш? Онда ћу и ја тебе – рече и оде у своју собу. Значи ништа од усисавања? А ја рачунала да ће она то да уради. Стиже и муж с посла.

-          Где је она флаша вина што сам јуче добио од Педе, да однесем Дулету? – пита ме, јер се  спрема да иде код Дулета да пече прасе.

-          Не знам. Види у шпајзу у сутерену.

-          Овде се ништа не зна.

-          Па нисам је ја склонила. Сигурно је Нада.

-          Сви склањају, а свуда лом – каже Мак. -  Дај ми једну кесу!

Тражим кесу, али сад као за инат нема ни једне.

-          Немаш ни кесу – склањам се да не чујем остатак реченице.

-          Да ли да правим кромпир салату кад знам да је нико не једе? – ипак питам.

-          Прави прави. А могла би и питу са јабукама, или баклаву.?

-          Е вала не бих могла. Знам да ће пита да остане и сутра нико неће да је једе. Имамо пуно воћа, а и време је коначно почнемо да се придржавамо  здраве исхране и користимо шећер из воћа.

-          На Бадњи дан си нашла да почињеш здраву исхрану?

-          Могу ја и на Божић, али ко ће да поједе оне 2  торте и 3 врсте колача  које сам већ припремила.

-          Одох ја са Војом код његове бабе и деде – довикну ми ћерка из предсобља. Оде и Маркан код  Дулета.  Добро је бар ћу 3 сата бити сама. Имам довољно времена,  а још мало посла - баш сам задовољна; зато појачах музику..

 Почех да размишљам;  могла бих ипак нешто слатко да направим, кад већ имам довољно времена. нешто што нисам одавно правила, а да није пита или баклава, нешто што се брзо прави, и што је јефтино, да не буде велика штета ако ми не успе. Принцез крофне - сетих се.... оне су најбрже и најјефтиније, а досад ми никад нису биле баш како треба – кад нарасте кора, фил трчи и обрнуто. ево мени прилике да вежбам. Лош сам организатор, али сам врло упорна. Не одустајем никад.  Сад је још лакше; имам  интернет, па могу да нађем прави рецепт.

Почех да гледам и снимке да видим где сам раније грешила. Ха, док то схватих прође добрих пола сата.  Зато убрзах и почех да правим.

 Ех, знала сам: опет никако да нарасту.  Куд сам баш њих изабрала? А шта да изаберем кад су ми колачу увек  као лутрија.Изгубим  још 2 сата и добро се изнервирам.  Ух, сад немам довољно времена. Увек радим тачно све  да заканим.

 Поспем их прах шећером и замаскирам оне спљескане па склоним у собу да не гледам.  Погледам и у пржену рибу. Ако свако узме по мало, биће таман. Али  ако неко не узме пасуљ биће мало рибе.  Маркан воли да свега има више, па боље да не размишљам, ионако још ради продавница. Скокнух и докупих и рибу и рибље штапиће.  Напољу је још хладније, већ се не види , али зар за ово мало да умиришем кућу. Испржим и то „час“ напољу: на  муци се познају јунаци.

Само још да поређам салате - мешану, киселе краставце, маслине, цвеклу, у ајвар да додам белог лука, да направим белолучане, исечем кисели купус. Много волим салате. Само ..... кад будем све салате ставила на сто неће бити места ни за шта друго. Ма час, пребацим из већих у мање посуде. Сто пута сам рекла себи да бар ове зимске салате спремим дан раније, али нема везе. Стижем, стижем, бар нема предјела; још само да оперем шест посуда од салате, шерпе од кромпир салате, пасуља, тигањ за пржење рибе, и још неколико посуда  у којима сам месила крофне и хрпу виљушака, ножева, кашика; остаје ми таман довољно времена ......  да усисам. Све је спремно и кухиња је сређена. Што волим кад ми све иде по плану.

У том улази Маркан сав срећан – носи нарамак сламе довољан да се слон нахрани.

-          Откуд ти толика слама? Нећеш ваљда све то овде да распростреш.? – задржавам весео глас, да му не кварим расположење.

-          Нећу све – прича док вади сламу и распростире је по соби од једног ћошка ка другом, па испод стола,  а она се просипа то свеже усисаном  тепиху – дао ми Дуле за кокошке.

-          Ја реко, мислио да имамо краве.  – тешим се све је ок, све је супер:  гледај на ситуацију његовим очима.

Тачно у договорено време долазе деца,  Нада са Војом,  Никола са женом Јеленом..

-          Хајде домаћице донеси слаткише и воће за пијукање – Маркана не напушта расположење, а ја помислим „ Још само да одглумим кокошку и  завршила сам са свим обавезама .

-          Нешто  почеле ноге да ме боле?- преварих се па рекох гласно.

-          Шта си ти то толко радила? Ниси мрднула из куће?! – питају сви у глас. Ја помирљиво климам главом.  

-           Ја сам цело прасе испекао, па се нисам заморио. -  Доносим пуну корпу мандарина, кивија што родио у нашој башти, сувих шљива, смокава, кајсија и бомбона.

-          Како ћу смокве и шљиве да бацам у сламу. – ипак питам.

-          Бацај, бацај.

-          Ма не могу, улепиће се.

-          Е ти мораш увек нешто да компликујеш.

-          Маркане, ни ја нећу да ти једем улепљене смокве – додаје мој „љуби га мајка“.

-          Ето га, иста мајка.  Само вам нешто фали.

Ипак се некако договорисмо да суво воће расподелим у кесице па да тако бацам у сламу.  Лепо завршисмо пијукање; оста  још само вечера.  

Нада и Воја не могу ништа да једу, јели код Војине бабе и деде, још донели погачу, бобове пихтије, неколико парчета рибе и питу. Не може ни Маркан. Најео се код Дулета димљене рибе:

-          Како је била одлична,!? Ево Гоца послала и теби неколико парчета. Захваљујем уз осмех и додајем ово све што ми послали и донели. Гледам у препун сто и мислим ко ће ово да поједе. Све лепо постављено и сређено... сто изгледа баш онако лепо, баш лепо ..... као за сликање. Штета би било да то нисмо сликали....

 Никола не једе рибу од како му се кост од рибе заглавила у грлу, а ни кромпир салату; пасуљ једе ретко, а пребранац никако.  Ипак узе мало рибљих штапића. Једино Јелена из културе узе свега по мало, а ја јој онда додах још  и салату. Ни ја нешто немам апетит да ли од  нервозе, журбе, или због испробавања свега, ко би га знао; важно је да је све како треба и породица на окупу.   

Сетих се како после сваког радосног празника  плачем  због додатих килограма... то ми личи на „зидање Скадра“ – што за годину смршам, за 2 дана додам.

-          Ко је за колаче? – питам и у последњем моменту се сетих: принцес крофне (!???) Јао оне нису посне, па брзо додадох.  – Има ова супер пита што прави Војина баба. Види колико нам послала!

-          Ми нећемо ништа. Једемо ове слаткише и воће – одговарају  ми деца.

-          Војо, твоја баба је шампионка. Прави најбољу питу. Супер, дај мени једно парче. Не једно, дај ми одмах два – одушевљено ће Мак.

-          Стварно је најбоља. Штета да остаје за сутра. Сутра имамо супер принцес крофне, торте и колаче. –  одахнух . Ух, извади ме Војина баба.

Тако се ми дружисмо још мало, а онда Нада и Воја одоше у собу, Никола и Јелена у свој стан, Мак после добре вечере задовољан, леже на кревет  да гледа ТВ и после пола минута чух како крупно дише. Заспао. Могу да перем судове. Срећа  он чврсто спава.. а срећа и да имам ФБ. Кад завршим  са судовима све слике  ћу да поставим да сви виде.

Нисам  ја најгора..

Pitanje

pitija | 28 April, 2016 19:00

Interesuje me iskreno mišljenje dragih čitalaca mog bloga. Da li moje priče (uz malo doterivanje) zavređuju da ih ištampam u jednu skromnu knjigu i ostvarim svoj viševekovni san :) :) ?

"ŽIV SE ČOVEK NA SVE NAVIKNE"

pitija | 25 April, 2016 13:05

Не тако давно у једном селу живели су обични људи. Дању су радили на својим њивама, ливадама, бринули о својим животињама, а увече, кад се све смири окупљали у свом задружном дому. Ту су се мешали гласови деце, стараца и жена, са смехом младића и мушкараца у пуној снази и песмом раздраганих девојака.  Баба Мара је доносила најбољу питу и ситне колаче, Веселко их је засмејавао до суза својим шалама, Мира се играла с децом и бринула о њима. Часлав је био најмудрији па је својим саветима помагао свима који су имали неки проблем; Стојан је умео најлепше да прича, али и да слуша приче других - како им је прошао дан, које новости су чули итд итд. Од приче би се одмарали кроз песму.

Сви су певали, за своју душу и један за другога.. Временом су песму почели да прате свирком својих инструмената, ко је шта имао и како је ко знао да свира. Неки су свирали боље, неки лошије, али то није било важно; они су били важни, осећали су да су потребни једни другима, да су део те велике породице, да увек могу да добију подршку и да нису сами.

Уживали су у сваком трену, сваког дана свог живота. Видело им се то у очима, сваки пут кад би се погледали, а једино у очи су се гледали.

Опуштени и срећни одлазили би на спавање спремни за нови дан и нове напоре.

Уживао је и стари кмет села, који је сваке вечери био ту са својим мештанима. Осмехивао се осмехом мудраца док их је гледао тако на окупу, сложне као породица.  Мислећи да ће тако увек бити, спокојан је и умро.

Наследио га је млади кмет. Кажу пропутовао свет, много видео и  много научио. Одмах се дао у акцију, хтео је да промени све. „Ово не ваља“ – рекао им је. „Морамо да радимо како раде сви у свету, више и боље.“

Мештанима испочетка није било јасно шта су то они радили погрешно и шта би то било више кад им није ништа недостајало. И шта би са тим вишком радили, али ... кмет је кмет - мора да се поштује. Прошао је свет, а они нису мрднули из свог села.

Прво им је донео неко семе за нове и веће плодове. Плодови су истина били већи, али нису били тако укусни. Кад то ваља свима у свету, мора да ваља и њима, помислили су и прихватили новину. Уосталом жив се човек на све навикне.

Ускоро је престао да се дружи с њима. Имао је много планова и није имао времена за губљење..

Онда је једне вечери случајно пролазећи поред задружног дома чуо смех, песму и свирку. Одмах је ушао и озбиљног гласа рекао: „Ово не ваља. Овако никад нећете бити славни и познати.“

У чуду су га погледали: зашто је потребно да буду славни?

„Хоћу да се за ово село далеко чује, да будете најбољи, да побеђујемо, да освајамо награде.“

Шта је важније и веће од оваквог дружења? Ово није њихов посао, они нису музичари. Они су за рад и земљу рођени, а ово им је прилика да одморе, забаве се и прикупе снагу за сутрашње напоре – помислио је Стојан али није ништа рекао.

Млади кмет је већ издавао нова наређења: „Од сад ћете више да вежбате. Довешћу вам Великог стручњака који ће да вам покаже како да будете најбољи.“

Одмах је забранио да ту долазе деца – деца само сметају, па је забранио баба Мари да доноси своју питу,  јер им јело одузима време за вежбање

Мештани су се мало растужили, али су ипак послушали. На све се жив човек навикне.

А када је дошао Велики стручњак нису више имали времена да размишљају, морали су да вежбају. Велики стручњак је забранио Веселку да долази: „Ти лоше свираш и ниси више потребан овде.“, онда и Мири: „С таквим гласом само нам квариш песму, немој више да долазиш на пробе.“ Па Чаславу: „много си спор и не можеш да пратиш наш ритам.“ Тако је избацио из оркестра и старог хармоникаша који је био заслужан за почетак њиховог дружења, па бубњара који је био највреднији радник, па певача који је сваком помогао у невољи, па још једног који их је лечио боље од сваког лекара и редом, оркестар се свео на десетак мештана. Остали су стварно најбољи певачи и свирачи, јер је то сад постало страшно важно. Они са најлепшим гласом помислили да су најбољи, они који су најбоље свирали поверовали су да су главни, па су се сви уозбиљили. Велики стручњак им није забранио да разговарају. Сами су престали.  Занемели су пред оним што им се дешава..

Док је млади кмет пролазио поред задружног дома могао је да чује само савршене тонове перфектно изведених композиција. Био је задовољан: тако треба, тако се то ради у свету.

Онда је дошао дан да их представи свету, да оду на прво такмичење.

Ноћ уочи наступа Стојан није спавао мирно. „Шта ако погреше, ако не буду на висини задатка, шта ако се појави неко бољи? Ако победе кмет ће их наградити, али шта ако не победе; сигурно ће их казнити. Доста је уложио у њих, много очекује.  Само, да ли су они стварно најбољи?“

Мисли о победи, успеху, награди, смењивали су се у његовој глави, до дубоко у ноћ. Ујутру је уморан и са стрепњом дошао до велике сале за наступ. Било је пуно света, али  су сви су били задубљени у своје мисли и очекивања. Нису се ни упознали, ни спријатељили.

Док је први оркестар свирао, нико од љубитеља музике, који су то слушали,  није уживао. Само су се; чули шапати оних који су тражили грешке у наступу, осећале жеље да ови погреше како би њима пут до победе буде сигурнији.

У углу собе за припрему, наслоњена на зид, стајала је једна виолина. Стојан је пришао са погледом пуним дивљења. Овакву је одувек желео, она производи најлепше тонове. Али она припада неком другом, неком ко ће можда баш због ње да победи. У том тренутку пришао му је друг из оркестра и погледао га неким новим погледом. као никад до сада. Погледом у коме се у тренутку спајају радост и злоба. Ратзумео је.

Док га је друг заклањао, из џепа је извадио свој перорез и ....  пререзао жицу. Касно је схватио шта је урадио.

Одакле то зло у њему? Целог живота је о себи мислио као о добром  човеку.То није био он, откуд сад то? Шта све чучи у нама чекајући прилику да изађе на површину? Тај нови Стојан му се није свиђао.

Друг га је радосно тапшао по рамену: „Свака ти част. Браво“ , а када га је погледао и видео у Стојановим очима стид, брзо је додао: „Не брини! То сви раде. Сад је ново време. Навићи ћеш се.“

Чувши то Стојан је само јаче  стегао своју виолину. И пожелео је да су то њему урадили.... од туђе злобе човек може да се заштити, али како ће од своје?

Свирао је као у трансу, ништа није чуо, па ни када су прогласили победника. Кмет им је радосно пришао, почео да их грли, да скаче, обећава, виче:

„Успели смо! Успели! Најбољи смо! Победили смо!“ – викали су и други око њега. Вест о његовом гесту оркестром се брзо проширила. Постао је јунак преко ноћи. Ником није сметало начин на који су победили. Осмехивао се збуњено и први пут оборио поглед.

Бежећи од туђег погледа, зачудило га је сазнање да и остали не гледају једни друге у очи. Неки су гледали доле, неки су очи крили иза црних наочара. Сви су имали исти осмех и деловали срећно...

Наместио је и он уста у осмех. .....Боље је да се не разликује од других.

Крио је поглед и кад је пролазио крај унесрећеног такмичара коме је пререзао жицу:

„Победио бих у сваком случају“ – понављао је у себи.. Можда, само што то никада неће сазнати. Немоћ да то икада сазна, изједаће га целог живота – уплашио се будућности.

„Натерали су ме други. Они су криви?“, - правдао се, а себи изгледао још кривљи. Себе човек не може да превари.

 

„Навићи ћу се. – понављао је себи.

„Украо си радост другом, себе си слагао да си најбољи.“ – вриштала је савест на њега.

„Није то ништа! Да нисам ја, урадио би неко други! Зашто виолину није носио са собом? Да је није оставио ја не бих ништа урадио. Сам је крив!“  трудио се да умири савест и бол коју је она изазивала.

У том тренутку кмет му је пришао с леђа, моћно га загрлио и шапнуо :

„Сутра дођи код мене, имам награду за тебе!“ - Стојан се прену и покуша да се умири мислима о новој одећи за децу, новом шпорету за кућу, новим алатом за себе ...   ипак те вечери, први пут не исприча деци причу за лаку ноћ.

Ноћу опет није спавао. Мучили су га снови: Падао је..... све дубље и дубље, а поред њега стајали су неки непознати људи. Махао је и тражио помоћ, али иза црних наочара нико га није видео. Викао је, али га они занесени сопственим смехом, нису чули.. Кад се пробудио није одахнуо; чекала га је јава.

Пут ка кметовој кући водио је поред воћњака. Те године воће је родило, као никад пре, само што га овога пута поглед на плодне воћњаке није обрадовао. Није их ни видео.

Више није био толико чист да би могао да одбије награду коју му је кмет дао. Наравно према заслузи његова награда је била већа од награде осталих чланова оркестра. Ипак, није им ништа рекао. Осећао је да је тако боље..

Није поздравио ни комшију, није имао воље да саслуша продавца са којим је обично причао. Никоме није ништа рекао. Није се похвалио.

Кад је дошао кући, схватио је да је паметније да о награди не прича ни жени. Све је сакрио.

Али, поглед није могао више да крије.

Купио је црне наочаре и више их није скидао.

Не каже се узалуд:  „жив се човек на све навикне“.

 

 

 

 

DVE SLIČNE LJUBAVNE PRIČE

pitija | 20 April, 2016 21:07

Ручак је већ скоро био готов. Милица је урадила све што је требало да се млади гост сачека како треба. Остало јој је још мало времена до његовог доласка. Могла је да се опусти. Задовољно је села и наставила са читањем свог омиљеног часописа:

Светски познати глумац умро је сам у хотелској соби, болестан и без пребијене паре. Винуо се у висине, дотакао звезде, а онда се суновратио и завршио на дну.   Милица је размишљала; волела је да из свачијег искуства извуче поуку. Коју поуку, је нудио живот овог глумца, питала се? - Постао је познат у младости у својој земљи, заљубио се и оженио. Али „светла позорнице“ Холивуда одвела су га заувек далеко. Напустио је једину љубав свог живота, сина и своју земљу. Достигао је славу, новац, али и много порока. Један од њих, коцка, одузео му је све. Становао је по хотелима, чешће био без, него са новцем, због чега више није бирао улоге, већ почео да снима трећеразредне филмове. Тек кад је видео да се унуци смеју његовим улогама, схватио је колико је ниско пао. Пред смрт је рекао: „Холивуд ми је дао славу, али и усамљеност такође. И много носталгије за мојом земљом, мојим народом. Да сам остао у својој земљи, можда не бих био овако познат, али бих сигурно имао кућу, једину жену коју сам волео целог живота и бар четворо деце.“

Милица је одложила новине осетивши горчину у души. Уздахнула је при помисли на многе промашене животе.  Да ли уопште постоји прави пут и како га изабрати?

Весели гласови на улазу прекинули су њено размишљање. Одмах је препознала лепог младића. Видела га је још пре двадесетак година кад је имао 4-5 година и кад су први пут посетили његове родитеље у лепом малом војвођанском месту. После тога су се сретали на неким заједничким окупљањима још пар пута, а онда су им се путеви разишли; отуђили се као и многи.

Овога лета Мики је пожелео да их посети и дође на викенд у њихов град, да поново приближи родбину, упозна браћу, сестру. Пронашао их преко ФБ. „Бар нешто корисно од ФБ“ – насмејала се Милица. Она се посети искрено обрадовала, јер су сва сећања на његове родитеље била лепа.

Сећала се младог, лепог и очито заљубљеног пара. Становали су малој, али тако топло и модерно уређеној кући, да би се свако ко уђе осетио пријатно и помало љубоморним. Весна,  Микијева мајка, била је уредна и дотерана. Једна од ретких фризерки са уредном фризуром. Њено примерено дамско држање, код сваке муштерије је изазивало поштовање. Била је позната у малом месту и сви и из околних места су долазили код ње на фризуру и леп разовор. Прва је уводила новине у пословању, а послужење за муштерије, кафу, сок, неки колачић уз разговор били су обавезни. Многе муштерије су више долазиле због разговора и дружења, него због фризуре. Весна никад никог није оговарала, јер је била задовољна. Није морала другог да унизи да би себе уздигла. Била је преокупирана својим животом: мужем, децом, послом, кућом и здрављем.

У почетку су јој замерали да Горан због ње није отишао у иностранство, да се одрекао каријере успешног спортисте . Била је то средњошколска љубав, можда прва, али сигурно права, па зато нису хтели да се раздвајају. Кад је требало да бира, Горан је између каријере и ње, изабрао ЊУ. Можда због тога, а можда и што је била таква, трудила се да покаже да није погрешио и да је добро изабрао. Нежна, крхког здравља, са осмехом је носила све своје болести и болове. И можда су тај осмех и здрава воља временом учинили да буде све јача и јача, а увек лепа, ведра и пријатна свима и за све.

Горан никад није зажалио што је уместо пут великог града, успешне каријере и великих пара остао у родном месту. Кајање би значило да је желео другачији живот, а он је био задовољан оним што је имао.

Да ли је имао довољно, мало или много, зависи коме колико треба. Већином је имао недовољно пара, а довољно времена за живот са пријатном, вредном женом, два здрава лепо васпитана дечака, родитеље у породичној кући. Некадашња страст за фудбалом, временом му је постала хоби. Свакодневно је прво са једним сином, а онда и са другим играо фудбал. Поносио се кад су му говорили, да су наследили његов таленат, кад су их из једног клуба позивали у други већи и успешнији клуб.

-                           - Твој тата због маме није отишао у иностранство да игра фудбал? – питала је Милица Микија, да провери да ли су јој тачна сећања. – сећам се да су и после неколико година брака још били заљубљени.

-                             . - Да. Мама је још ишла у школу и зато није могла с татом, а он није хтео да иде без ње. Били су много заљубљени – Мики није скидао осмех с лица док је причао -  И сада су  исти. Никада их нисам чуо да су се посвађали. Волео бих једног дана и ја да имам брак као моји родитељи.

Горан је у животу имао падове, али  је сваки пут устајао неповређен. Весна му није дала да се сломи. Чувала га је као мало воде на длану, као важног саиграча. Зато је и он њу чувао. Њихов тим у коме су сви четворо били важни играчи, пребродио је све изазове и кризе времена у коме су живели. Понеки налет разочарења због просечног живота у паланци, брзо би заменила срећа због смеха његових синова на травнатом терену док јуре лопту.

-                    -  И ти играш фудбал? Сећам се да су причали да си бољи фудбалер од тате?

-       -             - Да, али мој брат је бољи од обојице – поносно је одговорио..

О таленту Горановог млађег сина брзо су чули они које то интересује. Није их он тражио, дошли су они до њих.

-                   - Ооо, занимљиво. И... ниси љубоморан? – дирала је насмејаног младића.

-         -   Не, ја мог брата волим највише на свету. Све бих учинио за њега. Нарочито сад кад се ретко виђамо. Мој брат живи у Београду, јер тамо игра фудбал.  

Мики је наставио да прича с поносом о свом срећном детињству, о својој породици коју много воли, а укућани су га пажљиво слушали. Причао је како је тата месецима возио брата на тренинг у Београд, јер је био мали да га самог пусте. Због тога често нису имали довољно пара, али су се сви трудили да дају свој допринос. Мама је спремала храну и слала им. Понекад је и он ишао с њима; најсрећнији је био кад је с татом седео на трибинама и бодрио млађег брата. У средњој школи брат је ипак морао да пређе да живи у Београду. Тако га је све ређе виђао, а све више га волео. Отац и он користили су ретке тренутке сусрета да се с братом надмећу у спорту који их је везивао. Играли су утакмице на оној истој ливади на којој је тата први пут пре много година почео да игра. А кад би се сва тројица вратила са утакмице, знојави, гласни и срећни, мајка их је служила омиљеним колачима. Мудро је ћутала, гледајући их са стране, док препричавају шансе и добре ударце у тој магичној игри, њиховој заједничкој љубави.

Мики је за тренутак застао па наглашавајући сваку реч додао:

-                             - Много сам поносан на свог брата. Знате, он је члан младе репрезентације Србије.

-                - Шта? Део је екипе ПРВАКА СВЕТА!?!? – прекинула га је Милица. – О како сам се ја тада радовала!  

Њене речи изгубиле су се у галами осталих мушких чланова, који су сад живо и у глас почели да препричавају тај догађај..

Устаде и остави их да се сећају тог великог успеха наших младих спортиста. Поглед јој паде на новине које је читала и чланак о смрти некада славног глумца.

„Који је пут је најбољи и који треба изабрати? Одговоре на та питања сазнамо обично на крају пута“ - помисли и настави да пере судове...

MOJE ŽEDNO DRVO 2/8

pitija | 14 April, 2016 11:22

Април

Ове године је топлије него обично.;  природа кренула раније: процветало цвеће, олистало све дрвеће у граду, никла нова трава тамо где је остало бар мало неизбетониране земље, па се зелени и прија очима. 

Никло још неколико квадрата асфалта; за паркинг за „љубимце“ – на месту где је била ливада. Посечена бресква у цвету.

 Чух како један човек рече: „Како су смели да посеку воћку у цвету? Десиће им се нешто лоше.“

То што се обичаји не поштују, не значи да њихова снага не делује. Мада, мислим да се лоше неће десити  само том раднику који је морао да посече воћку у цвету, него и нама. Није ни половина априла, а већ се жалимо на врућину.

Олистало све дрвеће у граду, осим ....... мог „жедног дрвета“.

Моје дрво није дочекало пролеће. Умрло је у зиму.

Да ли је све било узалуд?

MOJE ŽEDNO DRVO 2/7

pitija | 14 April, 2016 10:00

Четвртак 11. Фебруар 2016.

Код нас на жалост постоје „Парови“, „Фарма“, „Велики брат“, али на срећу постоје и емисије попут „Моја лепа Србија“.  Е ту емисију волим да гледам. Гледам емисију о Младеновцу, смештеном подно Космаја, планине чудне и лепе енергије; а слушам шта прича Др Неле Карајлић, њен искрени обожавалац. Прича како је овде нашао своју оазу мира;

Деведесет и неке дошао је из Сарајева у Београд, и поред много других ствари које је морао у Сарајеву да остави, недостајале су му планине којима је Сарајево окружено. Потражио их је око Београда и оно што је тражио нашао је на Космају. Сад ту има и кућу и мир. Прича даље, како путује по свету, али сваки пут на тим путовањима увек му је пред очима повратна авионска карта којом ће се вратити кући, јер зна да ће дан по повратку доћи на Космај да се одмори и ужива у миру, ваздуху, лековитим травама, енергији ове дивне планине.

16-фебруар

Јутрос чух дивну песму. Певају „Легенде“. Волим да их слушам; и њих и „Гарави сокак“; ваљда они иду уз моје године. Обично само певушим уз музику, речи не слушам. Ипак привуче ме једна реч - „липа“, а онда и стих: „Миришу ноћи на липу ,из нашег дворишта“ . Одмах портажих на интернету текст:


СТАРА ЛИПА

Ноћас полазим мајко

на пут ка прагу твом

ма где да свио гнездо

једино ту је дом

 

Свуда по белом свету

живот ме водио

али сам комад тог неба

у срцу носио

 

Миришу ноћи на липу

из нашег дворишта

сећања доносе давна

из мога детињства

 

Желим барем још једном

под њом да усним сан

ту липу засади отац

на дан кад рођен сам

 

 Ноћас полазим мајко

на пут ка прагу твом

ма где да свио гнездо

једино ту је дом

 

Пола сам видео света

и свега имам ја

ал душа оста ми жељна

старога огњишта

Миришу ноћи на липу

из нашег дворишта

сећања доносе давна

из мога детињства

 

Желим барем још једном

под њом да усним сан

ту липу засади отац

на дан кад рођен сам

19.март 2016.

 

Управо ме на ТВ подсетише на акцију „Сат за планету“ . Прошле године сам угасила светло у кући: кад је дошла моја ћерка из града и видела мрак, већ навикли на моје идеје, само питала шта ми је сад опет и уопште се није  зачудила кад сам рекла да „чувам планету“; једино је питала „да ли сме да пали светло кад иде у купатило“,а ни муж се није бунио, па смо тако сви седели у мраку – срећни.

Одмах навих аларм да ме подсети вечерас на послу да угасим светло у канцеларији, а обавештење избацих на ФБ – (бар нека корист од ФБ).

Стиже ми ненадана порука и баш ме обрадова; од Сузане, бивше ученице која живи у Шведској:

„Ви сте као рођени за Шведску. Скоро свака акција на коју позивате постоји и овде :)))) ја искрено не би ни знала да постоје.“

Одговорих одмах : „Хвала на комплименту, значи ми - мој муж кад је ишао у Швајцарску, рекао ми да је то земља по мојој мери, поштују се прописи, рад и ред свуда .“ Ето никад нисам пожелела да живим негде ван, нису те стране земље за мене, али изгледа ја за њих  јесам – помислих.

Ни мрднула нисам из своје земље, (да се Југа није распала не бих могла да кажем да сам била у иностранству),  а опет ја ушла у Европу.

Те вечери седели смо у мраку тај један сат, само уз светло телевизора, три ученика и ја. Чак сам и компјутер искључила. Један ученик је разговарао са мајком телефоном. Каже да и његова мајка угасила сијалицу у соби – и она „чува планету“. Има нас, помислих – можда је и сачувамо. 

 
Accessible and Valid XHTML 1.0 Strict and CSS
Powered by blog.rs - Design by BalearWeb