Gušt i dert

"Шта ће ми српски - боље да учимо само енглески језик"

pitija | 26 Jul, 2016 13:14

 Екран компјутера шаренио се од слика и текстова. Навикнута на то шаренило, равнодушно сам гледала у екран, све док ме из те равнодушности не продрма, дирну и изазва један лајк. Сасвим обичан лајк, али необично име: Sashа. Наше дете а Sasha.

Е мој Саша, подсети ме ти на 2012. кад сам написала текст  :"Да није трагично било би комично". Изгледа је време за још један на исту тему..

У реду је да млади људи воле ново, другачије; волим и ја, али нешто се не сме дирати, мењати и запоставити. Нисам баш религиозна, али верујем да неке ствари треба да буду свете, као например: језик, писмо, химна, застава, земља, знаменити појединци ............. итд. итд. 

То је нешто за шта можемо да се ухватимо да нас не одувају ветрови, да нас не сломе олује. А време је данас, баш некако олујно.

Једном ми један ученик рече: „Шта ће ми српски језик? Корисније за живот је да добро говорим енглески. Све је на енглеском!“

Паметан и вредан дечко. И логично размишља, али ипак, много ме растужи кад ово чух. Поћутах мало па му рекох:

„Знаш ли како су у другом светском рату, Немци откривали шпијуне?“

„Не знам.“

„Давали су им да раде сложене математичке операције и то ГЛАСНО. А знаш ли зашто?

„ Не знам“

„Зато што мозак само на матерњем језику може да ради сложене мисаоне радње. Решавајући гласно задатке, нису могли дуго да буду концентрисани па су почињали да причају на свом језику и тако се одавали.“

„Хм, занимљиво“ – ученик се уозбиљи а ја наставих:

„А знаш ли зашто постоје  међународни празници?“

„Наравно. Обележавање таквих празника има за циљ да привуче пажњу светске јавности на важне међународне интересе, да промовише важну идеју и покрене на акцију.“

„Браво. Знала сам да знаш. Али ово сигурно не знаш. Знаш ли да постоји Међународни дан матерњег језика?“

„Стварно?“

„Да, од 2000-те се слави а прокламован је од стране УН 1999. Шта ти то значи?

„Значи да је матерњи језик важан и да треба да се чува.“

„Браво. Да ли и сада мислиш да је боље да учиш само енглески језик?“

Ученик је био стварно паметан и схватио је. Зато сам му испричала још једну причу:

 

Један од најмудријих краљева Индије Доџ Раџа био је врло заинтересован за мудре људе. Његов трезор био је отворен само због једне ствари – да сакупи све мудре људе из своје земље, колико год то коштало. Његов двор је био најмоћнији двор у целој земљи – имао је 30 најпознатијих људи своје земље.. Ту се налазио и један од највећи песника на свету Калидас.

Једног дана, на двору се појавио човек који је рекао да говори 30 језика са истом прецизношћу и нагласком као и особа чији је тај језик матерњи и да је дошао да постави изазов:.Чуо сам да се на важем двору налазе најмудији људи и донео сам 1 000 златника. Ко препозна мој матерњи језик, добија 1 000 златника. Ако не погоди, он мени даје хиљаду златника.“

Учени људи са двора, знали су да ниједан језик не можеш да причаш као матерњи, јер се сваки други учи уз напор. Само је матерњи језик спонтан, он се чак и не учи.

Свих тридесет учених људи су прихватили изазов и ....... изгубили. Такмичење је трајало 30 дана, сваки дан је по једна особа погађала, а човек би само рекао: „Не, то није мој матерњи језик.“

Краљ Доџ  је стално говорио Калидасу да прихвати изазов, јер песник најбоље познаје суприлност језика и све његове недостатке. Калидас је тридесет дана посматрао, покушавајући да утврди који језик човек говори са највећом лакоћом, уз највећу спонтаност, с највећом радошћу. Али, није могао да утврди разлику: човек је све језике говорио на потпуно исти начин.

Тридесет првог дана  Калидас је замолио краља и све мудраце да стану испред дворане. Ту су се налазиле дуге степенице. Кад је човек дошао до последњег степеника Калидас га је гурнуо. Док је човек падао, бес је изашао на површину и он је повикао. Бес не дозвољава да се сетимо и Калидас је рекао: „То је твој матерњи језик.“

То заиста јесте био његов матерњи језик.

Најдубље у уму налази се снимак матерњег језика..

Један професор који је предавао свуда по свету је говорио: „Само две ситуације су ми биле тешке у другој земљи – кад сам био заљубљен и кад сам се свађао - у тим тренуцима човеку треба матерњи језик. Колико год лепо да изражавате љубав на другом језики, то није исто, изгледа извештачено. А и када сте љути не можете да уживате ако се свађате на другом језику.. Свађа и љубав су две врло значајне ситуације.

Нити можете да певате лепу песму, ни да користите псовке из другог језика  - све делује млако и извештачено..

 

И ето сад неко може да каже да ја желим да мењам свет.

Можда, али не цео свет – ако успем да се и један човек замисли и почне да негује и чува матерњи језик, а уз наш матерњи језик иде и наше писмо- ћирилица, ја ћу бити презадовољна. Један човек није за потцењивање, није уопште мало, далеко од тога. Колико је то важно и колико је вредан један човек следећи пут.  

http://pitija.blog.rs/blog/pitija/generalna/2012/10/29/da-nije-tragicno-bilo-bi-komicno

„Пре него што кренете да тражите срећу, проверите, можда сте већ срећни“ Радовић Душко

pitija | 25 Jul, 2016 18:09

Пре неколко дана у продавници, док размишљах шта да купим, односно да ли је боље да кафу пијемо уз ратлук са орасима, ружом или ванилом, случајно чух део разговора једне старије госпође и господина:

-         О здраво! Од када се нисмо видели? Дошли сте на одмор?

-         Има неколико година како смо се последњи пут видели. Да, ево од пре неколико дана овде у завичају проводимо годишњи одмор..

-         Ја сам се вратио за стално. Знате да сам био у Немачкој?

-         Да, сећам се. И вратили сте се?

-         Нисам могао више. Сад се бавим пчеларством и тако, није лоше.

-         Знате, ја сам у Холандији. Тамо је савршено. Све је супер, све је уређено, свуда ред....

-         Толико уређено да постаје стерилно – убаци се господин, баш у тренутку кад ја с неверицом  помислих: „е баш савршено? Има ли где савршено место?“ –

-         Да, све је тако беспрекорно, да почиње да смета, да гуши.

-         Досадно.

-         Да, а од 6 увече пусте улице. Сви су у кућама, сабласна тишина. Немате с ким да попричате..... и онда стално мислим на људе одавде.

Одлучих да узмем ратлук са орасима и удаљих се, остављајући госпођу и господина да се сити испричају. Није лепо слушати туђе разговоре, мада се истог трена покајах због своје културе. Недостају ми овакви разговори, ретко могу током године да се чују.

Бежимо од себе самих, бежимо из хаоса и нерада,  тражимо ред, а кад га нађемо нама недостаје баш оно од чега смо побегли.

И истог трена на памет ми паде стих:

„Путуј, свуда прођи и кући дођи. Види шта је боље, па тако уреди своје“

Можда би свима било лакше, лепше и боље кад би децу тако учили, уместо да им говоримо да беже што даље одавде.......

Што даље оду, пре ће се вратити – земља је округла.

"LJUBAV I MIR SVIMA"

pitija | 16 Jul, 2016 18:43

Данас пронађох текст о Јелени Ђоковић.

http://www.dnevne.rs/tema-dana/usudila-da-kaze-ono-o-cemu-mnogi-cute-dirljiva-poruka-jelene-dokovic-promenice-nacin-na-koji-gledate-na-izbeglicku-krizu

Она је као већина жена богатих, успешних мушкараца покренула нову линију „парфема“ „Нешто опасно смрди“, као и нову „модну линију“: „Царево ново одело.“

Та нежна жена, одмереним речима узвикнула је „Цар је го“ ( из моје омиљене бајке) и подсетила ме на моју 20-огодишњу борбу са том реченицом и жељом да је викнем.

Јелена је својим сведеним укусом који је пренела на „нови парфем“,  указала је да ћемо се ускоро подавити у смраду сопственог нечињења, без обзира на окретање главе да нас се ништа не тиче и ништа не видимо.

Бојим се да ће ова наоко крхка жена постати велики трн оним моћницима који су мирођија сваке светске чорбе.

Да ли је паметно говорити о овоме,  питам се, јер се овако много ризикује.

Сигурно је много лакше било стварно правити парфеме и колекције вечерњих или летњих хаљина. Само..... да ли је оно што је лаше и боље?

И није да нас се не тиче, јер у овом, оваквом свету живеће са туђом децом и наша деца и унучићи.

А реч ове драге жене, не остаје само у границама речи, већ има моћ да прерасте у дело и васпитавање нових генерација. Генерација које стасају у вртићима, управо онде где се, васпитавају деца за нови светски поредак.

Увек је било освајача и мисионара.  Велики су у свом чињењу били и једни и други и памте се и једни и други. Једни по томе што су рушили свет, други по томе што су га спашавали.   

А нама малима остаје да направимо избор – окретање главе, је такође избор.

 Јелена на крају овог текста рече:

Moramo uvek da biramo da promovišemo prave vrednosti. Ne osuđujte, ne zavidite, ne mrzite. Počnite od sebe: budite ona osoba koja je ovom svetu potrebna. Ljubav i mir svima.

E RODITELJI, DECO DRAGA!

pitija | 09 Jul, 2016 14:05

И ове године пријављују се ученици за дом.. 
***
Они старији већином долазе сами. самоуверени и насмејани., због себе и успеха који су постигли. Поносно пружају сведочанство. 
Има и оних који дођу с родитељима. Лепа је то слика, кад је породица на окупу.
Једном ученику мајка попуњава пријаву, док он куцка поруке на мобилном.
- Зашто му Ви попуњавате пријаву?
- Он има ружан рукопис.
- А како ће да га поправи, ако не вежба?
Кад је мајка завршила попуњавање, он је невољно устао, ставио мобилни у џеп и предао пријаву и сведочанство:
- 2,69.

***
Има и родитеља који долазе сами:
- Добар Вам је син, само је лењ, ништа не учи! Ради ли бар код куће?
- Па, онако ..... понекад.  Терам га ја тек, да га мало раздрмам.
- Терајте га и више.
- Ма добар је он. Знате, кад тражи паре за град, а ја некад немам, он не наваљује, не љути се као неки, него чека да му дам кад зарадим.
- А добро је!?!?.“ Не виче кад немате паре ( не туче вас)!?“ А да видимо његово сведочанство. Колико је он "зарадио"?
- 2,46.
***
Млађи брат новог ученика, дечачић првог-другог разреда основне школе шета по холу. Сваког одраслог љубазно погледа и каже „Добар дан“. 
- Васпитан ти је брат. ...А ти? Јеси ли и ти тако добар? Какав ти је успех?
- Ја сам одличан. – културно одговара уз осмех ученик првог разреда, а отац иза њега широко се осмехује и поносно исправља леђа и подиже рамена. Поносан на себе што му деца добра.
***
Пре неколико година, била је паклена врућина; други неки отац дошао је са сином.  Ишао је полако иза њега, а кад су схватили да недостаје један документ, отац је уз осмех само рекао:

- Ја ћу овде да седим док ти то донесеш. Кад ниси мислио, сад се врати па уради како треба.
Опуштено је седео у расхлађеној проторији, а син је пешке, по врућини отишао и после сат времена се вратио са документом који је заборавио.
- Следећи пут ћеш више да пазиш. – само је рекао отац.
И стварно, син је убудуће више пазио. 
У средњој школи био је међу најбољим ученицима, а прошле године завршио је факултет - међу најбољим студентима.

Кажу да је и код куће вредан. 

КLETVA

pitija | 07 Jul, 2016 17:41

Та драга, чиста створења знала су понекад да буду врло сурова и да својим речима задају ране које годинама боле. Подсмевали су се свему: изгледу, облаћењу, ходу, гласу, стасу. А Ненад је имао од свега по мало за подсмех, ако се гледа очима петнаестогодишњака.

После неког времена, Вери  је требало доста времена да се подсети његовог изгледа на „први поглед“. Јер она је имала много више од 15 година и волела је све њене ученике. Она је трагала за оним мање видљивим, а важнијим особеностима. Изглед је за Веру био тек само полазна станица за упознавање. После само 2-3 дана и мало бољег упознавања, унутрашњост је је за њу постала доминантан знак распознавања, па би о ученицима причала: као о „оном ко се увек смеје, или оном који је културан, духовит, несташан, стидљив, тужан, ведар, радознао, причљив“.......а  Ненад је био од ретких ученика који је привлачио пажњу по смелости да пита о свему што га занима,  који је умео да размисли о добијеним одговорима, који је желео да трага за суштином и новим световима.

Дечаци су му се подсмевали због гласа који је у фази развоја јако треперио, због спољашњости на којој се истицалнала висина због несразмерно израслих костију са исувише мало мишића за ту висину, због одела које је указивало на период пре тог наглог раста и још понеког несклада насталог због ненаклоњене му ране адолесценције. Ипак Ненаду то као да није много сметало, или је јуначки подносио подсмехе вршњака; окренуо се друштву девојчица које су у том периоду зрелије од дечака и друштву старијих професора у школи и интернату.

Долазио би скоро свакодневно до канцеларије кад би у њој видео Веру и одмах би спонтано отпочињали разговори о било којој теми, тако да је Вера навикла на његово друштво и радо га је очекивала било да је он потражи, или она оде у обилазак соба и наравно, највише се задржи у његовој соби. Поштовао је време учења и тад је обавезно, или учио нешто за школу, или читао неку књигу из српске историје.

Ускоро је схватила зашто га подсмеси нису додиривали: „Можда нећу да доживим ни свој 18 – ти рођендан, ни крај школовања.“ – рекао је неколико пута. „Али зашто тако причаш“ – увек је покушавала да га охрабри говорећи упорно, али осећајући истовремено да њене речи не допиру до њега. „Таква ми је судбина“ – увек би одговарао. Мислила је да је то можда због његовог слабог здравља, због ожиљка од операције који се видео испод мајице.... Говорила би му о Виктору Френклину који је писао о концентрационом логору за време другог светског рата и онима који су преживели. А преживели су баш нелогично не они снажни, развијени, здрави, већ често болешљиви, слаби, али који су имали мотив да живе, који су имали недовршене задатке, због којих су морали све да издрже.

„Али ја немам задатак, немам сврху после школе“ – говорио би. „Ја једноставно знам да нећу дуго да живим.“

Вера је већ губила стрпљење па је покушала обрнутом психологијом:: „Зашто би уопште толико чекао? Ако ти се не живи, можеш већ сад то да урадиш....., има толико начина да себи скратиш живот и ослободиш се мука.“ „А, не“ – брзо би скочио и додао: „ То никад не бих урадио“.

Вера је одахнула после овог одговора, страхујући да ће можда све ово превазићи њено знање и да ће морати да потражи помоћ неког стручнијег.  Овако је ово приписала само адолесцентној кризи.

„Како онда нећеш да доживиш 18 – ти рођендан, ако не мислиш да се убијеш?“

На саму ту реч, Ненад се још више узнемирио и повисио глас: „Самоубиство је грех. Ја нећу да се убијем. То.......то није по нашој вери. То Бог не дозвољава. Можда ћу погинути на путу до школе, можда .....“

„Да, можда ово, можда оно, извини али ја не волим да причам о хипотезама. Више ме занима шта си данас учио у школи?“ – тако је прекинула ту тему и преусмерила га на конкретне ствари. Био је одличан ђак и ишао је у гимназију, а то је подразумевало школовање и после 18 година. Зато је ову тему брзо заборавила.

 А онда ју је једног дана питао:

„ Верујете ли Ви у Бога?“

„Знаш, искрено, ја сам из оног времена кад није било баш много религије. Те идеје да све зависи од мене, или бар много тога су се дубоко примиле у мени и ја не могу тако лако да их се одрекнем. Нисам баш много прилагодљива, те не могу лако да прихватим све супротно од оног у што сам више од пола живота веровала. Али у нешто ипак верујем. Мислим да сви верујемо, само то у шта верујемо другачије зовемо. Мислим да је за тебе то Бог, за мене енергија, за неког Васиона, Универзум, сила итд.

„Али Ви нисте онда Србин, мислим Српкиња“. – скоро се наљутио на Веру.

 „Ја сам се овде родила и мислим да је моја дужност да учиним све да волим своју земљу и да о њој научим што више; да јој дам јој све што могу. Видиш, ја никад нисам помислила да је напустим и одем да живим некуд другде, јер мислим да је много лепа и да јој требам и да она треба мени“.

„Да, наше Православље је најбоља вера.“

„Не знам много о другим верама, али волим од сваког, па био он друге националности,  и вере ....., волим да прихватим оно што мислим да је добро, или боље од нашег.“

„Али Ви тако издајете Српство“.

„Можда да, а можда и не. Ко има моћ да пресуђује шта је исправно и ко је у праву, ко шта сме и ко има право? Зар се ти сад не играш Бога?“

„Не, Бог не суди.“

„Да, он само кажњава!“

„Не он нас враћа на прави пут“.

Вера је због посла који је много волела, пуно читала, а са више знања долазило је сазнање да много не зна, да ником не суди, да не стаје ни на чију страну и још много других ствари корисних за живот. Корисних за живот разумевања и прихватања разлика и различитости. Зато није покушавала Ненада да убеди у своје мишљење, чак напротив, подстицала га је да има право на своје, на своје путеве и размишљања. Једино се сукобила с њим око мишљења која су могла да штете било ком човеку, а нарочито Ненаду. Волела је живот, људе, себе, па је део свог става хтела да пренесе и њему. Волела је с њим да прича, јер су то биле приче које терају на размишљање, које шире човека. Ненад је знао много више о историји од ње, био је паметан и много ствари могла је и она од њега да научи и није се устручавала да га пита било шта, а по бистрини погледа који је имао док су причали, знала да  и он њој све више верује и да му пријају разговори. Уосталом, зашто би већ 3 године сваког дана долазио до ње да се друже, причају, смеју. Једино је тему религије, свесно избегавала, схватајући то као лични избор и право на слободу мишљења. Искрено није наметала ученицима своје мишљење, више је волела да заједно с њима трага и открива границе ума; нарочито у овим својим зрелим годинама свесна да је у животу све променљиво, па и идеје и ставови. После свега што је преживела више ни она није могла тако олако да тврди ко је у праву, шта је исправно, примећујући код себе да више није противник оних ствари против којих је раније била; приметила је да је постала толерантнија. Схватила је да је често нешто мислила због сопственог незнања, или  колективне заблуде, али и да све не може да буде погрешно и неисправно, па тако и не треба да се одбаци, а ни прихвати одједном.

Ипак, Ненада је тај њен став, више привлачио и интересовао и често је сам наметао питања о стварима које су их „разликовале“. Најчуднија му је била чињеница да иако о неким стварима мисле тотално различито, може да се сложи са њом. Збуњивало га је то како може да му буде драга и блиска особа која мисли различито од оног што су њега учили од рођења. Кад би већ навео разговор на ту тему, Вера је покушавала да ублажи те разлике, да их споји, да каже да то није важно.

„Важно је“ – говорио је: „Бог је Бог, и не можете да верујете а опет да нисте сигурни и да га зовете другим именом. Ви имате само једно име.“

„Па добро, зови како хоћеш, важно је како радиша, важно је да си добар човек, да не повређујеш другога.“

„Ако верујете, не може да Вам то буде свеједно,“

„Није ми свеједно, само нисам баш много стручна за те ствари. Много не знам, нико ме није учио, многе ствари које проповеда Библија, научила сам из других књига, неке ми је и живот потврдио.“

„Зашто онда не верујете и у остале ствари које проповеда наша религија?“- био је видно узнемирен.

„Па рекох ти већ да много не знам, и не могу слепо да прихватим оно што ми неко каже, волим да размишљам.“ – покушала је да се нашали, али Ненад је био све нервознији.

„ Вера управо значи поверење, а не размишљање. За нас постоји само једна религија и она је најисправнија. То нам је остало од наших предака, ми смо дужни то да поштујемо.“

Осећала је да оваквој причи нема краја, јер и да му је рекла да је у праву, да прихвата све што он каже, осетио би да му попушта, а то није желео. Желео је да она искрено верује у све што и он. Узалуд му је понављала да ништа не одбија, не негира, само јој треба времена да размишља о томе, али сад нема баш пуно времена, а њега је баш то збуњивало; како постоје људи којима  су потпуно мирни и опуштени по тим животним питањима. Није схватао да постоји нешто важније од вере.

„Највише штете, нанели су нам комунисти“ – опет би другом приликом започео разговор. „Добро, и шта ћемо сад с тима? И ја сам комуниста.“ – говорила је и осмехивала му се. „Ето ја тебе волим и уопште ми не смета што ти више волиш четнике. И знаш шта? Досадило ми је више то ратовање. Доста је било рата, зар би ти могао мени да нанесеш штету, само зато што о неким стварима можда не мислимо исто?“

Ћутао би на то питање. Лако је мрзети неког имагинарног, али стварног, који ти је чак и већи пријатељ од оних који исто мисле о неким стварима, као ти, много је теже. После сваког разговора остајао би још више збуњен. Ипак долазио би и постављао друга питања важна за практичан живот, да лични напредак како се изборити са онима који су му се подсмевали, изазивали га.

„Знаш, кад већ толико волиш политику и ако желиш да се њоме бавиш , не смеш тако бурно да реагујеш. Ако то примете, намерно ће те изазивати, а тад си слаб и не можеш да реагујеш исправно, мораш да будеш спреман на провокације и ти њих изненадиш. Не смеш да реагујеш срцем, већ чињеницама.“ Вера је говорила, а Ненад је слушао и полако се мењао.

Прве две ноћи бомбардовања 1999. Вера је дежурала, сама, али јој је Ненадoво присуство много помогло, смиривао је млађе ученике, осветљавао ходник, палио свеће, тражио место да се склоне. Није то била само помоћ те врсте, већ много важнија је била помоћ да сакрије страх, да се осети сигурнијом. Била је уплашена, збуњена, бесна, немоћна, али је све некако издржала.

Трећег дана, сви ученици су отишли својим кућама, у Дом су се сместили  резервисти, а Вера је као и већина људи тражила начина да са што мање ожиљака на души, и рана на срцу преживи ту сулуду неправду  коју су им нанели.

Ученике није видела, све до почетка следеће школске године. Да је пита како је и како је преживела бомбардовање, међу првима је, наравно, дошао Ненад.

„О било ми је тешко, све док нисам решила да издржим“ – рекла му је.

„Како то мислите?“ – питао је озбиљно.

„Лепо, инат ми је дао снагу. Рекла сам себи да ћу да издржим све што треба до краја бомбардовања и још дан преко, а после макар истог трена умрла - кад сам то решила било ми је много лакше. Све човек може. Има у нама неке огромне и сакривене снаге. Хтели су од нас да направе пацове, да нас сатерају у рупе, али ја нисам пристала на то. И успела сам. После те одлуке, као да сам постала храбрија. Ха, од нас зависи.  Ето и сада ........., сада сам одлучила да ћу да живим бар 85 година квалитетног живота и оно после још мало неквалитетног“ – широко се осмехивала док је све ово причала искрено верујући у сваку реч.

„Како то Ви можете да одлучите?“ – питао је искрено зачуђен.

„Не знам како, али знам да хоћу.“

„Али то не зависи од нас?“

„Него од кога зависи колико ћу ја да живим“ – била је срећна што се онај ужасни кошмар завршио, што је жива, срећна што је опет на послу који воли, међу својим ученицима, и тај свој ентузијазам је хтела да пренесе свим ученицима, а нарочито Ненаду.

„Надам се само да ћу да доживим да видим како се све ово што је нама урадио враћа Клинтону.“ – одједном се уозбиљила..

„А Ви у то верујете, да се све враћа.“

„Наравно. Све што другоме радиш то се кад тад теби врати“

„Мислите да да неће због тога да испашта његова ћерка?“ – питао је даље Ненад видно заинтересован.

„Не, зашто његова ћерка? Какве везе она има с тим?“

„Како нема везе, па преко ње се кажњава он. То је тако. Знате колико легенди постоји о греху предака због чега су се села затрла у неколико наредних колена“.

Сад је Вера стала, да размисли..

„Ја искрено верујем да свако враћа своје дугове, а не деца.“

„Али то је једини исправан начин да се човек спречи да чини лоше. Деца су човеку најважнија и ако их воли, неће радити лоше."

„Да, има смисла у томе што причаш, али ипак ја не могу то да прихватим.  Кажњавати одрасле преко деце, зато што чине лоше, је исто врло лоше, па ма колико намера била добра.“

„То је тако, прихватали Ви то или не. Опомена преко деце највише боли. То је најделотворнија казна да се људи спрече.“

„Ја не волим да ме страх од казне, спречава да нешто не чиним. Радије би да из љубави према нечему, чиним добро.“

Обоје су заћутали, Вера никад о овој теми није размишљала, и знала је да тренутно не може да буде толико мудра да нађе одговор на ову тему. Учинило јој се да је Ненад много више размишљао па се коначно  запитала, шта он у ствари хоће да јој поручи свим овим питањима. Четири године су се познавали, а она није умела да га слуша. Није чула шта се крије иза питања, није разумела зашто пита, шта га интересује, о чему размишља ....  већ је само давала одговоре. Журила да искаже своје мишљење, а одједном је схватила да треба пажљивије да слуша.

„Шта ти о томе мислиш?“- питала је и пажљиво ишчекивала одговор.

„Мени су причали да млађи испаштају грехе својих предака“.

„Знаш, сад сам се сетила, да и ако има нечега у томе што причаш, онда мислим да ипак младима треба дати неку шансу. Деца ипак треба да имају право да искупе наслеђене грехе.  Ја мислим да мора да постоји нека могућност да се искупи  за нешто што није њихова одговорност, већ неког претка“

„Како то мислите?“

„Тако што ће у животу да буде дупло добар и честит човек.“

Ненад се осмехнуо:

„Свиђа ми се то што Ви кажете. Зашто би неко невин испаштао туђе грехе!?“

„Како је теби то уопште пало на памет? Постоји ли неки разлог да размишљаш о томе?“

„Знате,,,,, мој деда..... он је ....извршио самоубиство.....“

„Стани, коначно схватам. Немој ни да си помислио да то с тобом има неке везе“ – озбиљно је повикала..

„Сад све мање мислим о томе. Али раније....знате ја сам тако васпитаван од малих ногу“.

 „Знаш, лепо си васпитан и добар си дечко.  Буди и добар човек,пази да не правиш своје грешке и грехе, а туђе ...... туђе не прихватај“.

***

На крају школске године растали су се с осмехом. Ненад, сада већ младић, био јој је искрено драг и стало јој је да буде срећан у животу:

„Надам се да ћемо се још сретати у животу, да ће нам се путеви укрстити бар једном до моје 85.. Колико ћеш тада ти имати година? – пажљиво га је гледала у очи осмехујући се док је чекала одговор.

Разумео је њен поглед: „Наравно да ћемо се срести, макар тада ......, кад ја будем имао ....  60 година“.

Вера је била пресрећна. Због оваквих тренутака  највише воли свој посао.

„ Срећно Ненаде и храбро ....и Бог воли храбре!

  

 
Accessible and Valid XHTML 1.0 Strict and CSS
Powered by blog.rs - Design by BalearWeb