Gušt i dert

PISMO GLUVOM

pitija | 28 Jun, 2016 22:37

Видовдан - право време да се подсетимо моје старе приче :

Та чудна , неразјашњена моћ гена не да ми да те пустим, чак и кад бих хтео, јер........ ти си вечна жива рана, отисак у мојој души...

***

Примих те кад не имаде ни кров над главом, ни хлеб ни воду. Широка срца дадох ти све што имадох: и сунце и небо и земљу и дом и хлеб. И слободу и спокој. Ал' засвиде ти се оно што поделих с тобом несебично, што ти поносно показивах наивно мислећи да га има довољно за обоје, за све домаће, за све путнике намернике и нове бескућнике.

А ти ми оте то исто срце што ти га на длану дадох. Оте ми и земљу и сунце и дом и хлеб и воду и протера ме онако изгубљеног, јадног и збуњеног.

Што ми оте земљу то ћу некако и преболети: „над земљом се још није родио господар“, пролазни смо путници на њој и ти и ја; сунце је високо, грејаће ме и овамо где ме прогна, дом ћу други направити.......Aл шта ћу са тугом на срцу?

Како ћу без гробова, како ћу без корена?

            Шта ћу кад пожелим да исплачем бол и прикупим снагу из мудрости мојих дичних предака?  

Могао сам да ратујем, то бар знам; и да добијам ратове.  У рату је бар лако. Ту се зна ко ти је непријатељ и одакле треба да се чуваш. У миру се све некако измеша, па непријатељ глуми пријатеља и прича неке лепе приче, а ради ружне ствари, па сам опет ја крив што то не разумем и што мислим да је то лоше и ружно и да не приличи часним људима.........и тако..... признајем : у миру се не сналазим .

У миру ваљда треба да се ради, воли жена и рађају деца, па мало одмори, запева, заигра и после чиста срца и мирне савести заспи ; треба да се гледају своја посла, а не вири у туђа дворишта. Не схватам зашто сам ЈА крив ? Ја који нисам умео да се пазим, а не ти који си ме преварио....Откад је то крив покрадени, а награђен лопов?

Што ми сруши цркве?

 Што ме не пусти да их камен по камен понесем са собом? Што не сачека да ископам кости мојих рођака? Да их ставим у ову моју торбу јада и чемера, па да је носим до срца и грлим овако сам и  изгубљен по свету.

 Ја сам, а остадоше ми сами и преци . Ко ће свеће да им пали и носи цвеће? Што не сачека да понесем грумен земље са бусеном црвених божура? Кажу да их тако црвених нигде више нема, па да их посадим испред нове куће и да их заливам као крв Хребељановића, Обилића, Југовића.... да никад не пресуши. Знам да теби они ништа не значе. Зато те само једно молим: немој и њих да ми газиш. Нек бар нешто подсећа да ми ту некад бејаше дом.

Мислио сам да си ми као брат или бар пријатељ; па исте смо њиве орали, бринули због кише и суше. Научио сам и твоје коло да играм. Ја сам мојој деци давао да воле твоју, да се заљубљују, жене и удају а нисам видео да ти твојој дајеш макар да се играју са мојом.

Све бих ти то опростио.... али то што ме научи да више ником не понудим чашу воде и комад хлеба, што ме научи да сумњам у људе, да кунем , што све моје врлине преокрену у мане, што ми доброту постиде и исмеја, што ми родољубље претвори у грех, е то ти вала никад нећу ни опростити ни заборавити. 

MOJE ŽEDNO DRVO 3/3

pitija | 25 Jun, 2016 19:36

Морам признати да ме је комшиница ипак  добро  препала.  Нико није довољно храбар кад је у питању добробит деце.

 Брзо почех да мислим шта је најбоље да урадим. Свратих код сестре. Лепо је имати сестру, а у оваквим ситуацијама и врло добро. Некад ми је довољно и само њено присуство и ћутање. Овога пута ми рече:

-          Ха, па твоја деца више и нису са тобом.

-          Тачно. Недавно су се сви одселили. Како се тога нисам сетила? За себе и мужа се не бојим. И није нека штета  хаха.

-          Како увек постоје такви људи који ће „за наше добро“, да нам упропасте дан? – сестра је била љута, а мени је већ било лакше. Опет је по ко зна који пут нашла речи утехе.

-          Можда је мислила да ми помаже?  Знам и ја да дрвеће има енергију, мораћу све детаљно да проучим – сад кад ми бреме бриге спаде са срца, покушах  да је разумем и помислих колико је уопште паметно саветовати неког на овај начин; ако ћемо да га плашимо. Можда и ја тако некад радим..... зато сад треба да запамтим да убудуће  савете делим само ако ми их неко траже.  

-          Да, хтела је да ти помогне, после 10 година, колико пролази поред тих врба. – вртела је сестра главом и даље док сам полазила кући.

Чим  стигох кући укључих компјутер и пожурих на интернет.

„Још су Тао Мајстори примиетили да су дрвећа изузетно снажне биљке. Не само да могу апсорборати угљен диоксид и претворити га у кисеоник, већ исто тако могу апсорборати негативну енергију и претворити је у позитивну . Дрвећа су снажно укорењена у земљу и што је дрво више укорењено, више се може испружити према небу. Дрвећа стоје врло мирно апсорбујући енергију земље и универзалну силу из неба.

Дрвеће наводно може да излечи човека и нахрани га енергијом. Најбољи су храст, бреза и бор, готово исто тако су вредни кедар, багрем, јавор, јабука, шљива…

 Бреза је најпопуларнија јер има читав низ лековитих и исцељујућих својстава.

Храст такође има изванредна својства, пре свега као антистресна терапија. Активира циркулацију и скраћује време оздрављења.

Али има и оних који човеку могу да „украду“ енергију. То су разне врсте топола, кестен, врба…

Кад дођох до овог места, претрнух, али наставих даље:

Ако желите да се ослободите негативне енергије, на сцену ступа дрвеће које одузима енергију. Најјаче у том погледу су све врсте топола и врба. Слабији, али врло корисни су и кестен и јела. Kад сте тужни, напети или растројени, прибијте се уз такво дрво леђима  и длановима, као кад сте играли жмурке и крили се иза дрвећа. Ово је нарочито препоручљиво ако вас море љубавни јади, ако сте остављени или вам је срце сломљено.

По неким веровањима, врба спада у срећно дрво.“

Заврших читање много задовољнија, него што сам почела.

А како сам и очекивала, јави се коментаром и мој верни читалац Јанакис

Сад фино кад си те гране рашчистила узми слатко па се почасти, а почасти и дјецу, и мужа....и комшинице ако имају кад .
Све остало се брзо провјетри на отвореном. А ти уживај у хладу!

Ха, срећна схватих да моје врбе могу и даље мирно да расту на свом месту – у мом дворишту. Лепо је неко давно рекао: „Дрво се на дрво ослања, а човек на човека“, мада ....мислим  не баш на сваког човека и  не на сваку комшиницу, хаха, али док је мени сестре, Јанакиса и интернета, немам зашто да бринем.

DUG

pitija | 21 Jun, 2016 19:21

Oво је обична прича о једном доктору.

Пре много година завршио је медицину -  због белог мантила. Лепо му је стајао и у њему је некако био сав важан. Одувек је волео да буде важан. Већи од других. Моћнији.

Оперисао је лако, брзо и добро. Многима је спасио живот, а то није мала ствар. То не може свако. Зна се ко одлучује о животу и смрти. .  Мало по мало, како то обично бива, прво неприметно, почео  је о себи да мисли као о равном Њему.  Мислима му је био све ближи а себи је изгледао све важнији и све поноснији. За неке  то није био понос, већ  охолост, али није се обазирао ни на кога. Најлакше преваримо себе; лаж најлакше попуни празнину на души.

А онда је помислио да би ваљало то и наплатити.  Подигао је себи цену – и буквално.  Најтеже је први пут, после је све лакше; оправдања је било безброј, а касније их није ни тражио. Постало му је потпуно нормално да наплаћује своје услуге. . Прво изокола, па све директније и отвореније.. Тако се све више удаљавао од обичних, малих људи.

Једино се није удаљио од ћерке. Једино њу је волео јако и топло, а опет некако посебно. Једино пред њом није желео да буде већи, важнији, моћнији. Једино га је она још везивала са некадашњом "малим", обичним човеком какав је био некада.

Операција сваког органа имала је своју цену.  Једноставно је размишљао: није његова одговорност што је  живот пун неправди.  Није његово да мисли о томе да ли ко и колико има.  "Колико ко да, толико ће и добити" - мислио је. То је универзалним закон.

Није он обичан месар, није он било ко, он је велики, он је најбољи, он је ..... па скоро Б....

Да ипак није раван Њему  схватио је оног дана кад му се ћерка разболела.

 Зар је могуће да се и њему десило исто што и обичним, малим, неуким људима? Зар је и он ипак само један од њих? Отрежњење  је било болно.

 Истог трена се сетио. Знао је шта је једини  спасоносни лек.

Новац.

Треба му.  

Треба много.

Треба му много због ћерке.

Узео је листу најтежих пацијената који су били код њега. Записао  је адресе и кренуо од куће до куће.

Само би покуцао, а онда без речи, са понизним погледом, истим оним којим су они њега не тако давно гледали,  сад он њима пружао коверту са новцем. Као једина разлика између њих некада и њега сада, стајао је грех. Зато је крио поглед.

Остављајући их затечене и у чуду, брзо би се удаљавао журећи до следеће куће и следећег  пацијента .

Знао је да не може да се нада излечењу ћерке, све док и последњи дуг не врати.

 

 

MOJE ŽEDNO DRVO 3/2

pitija | 04 Jun, 2016 21:13

Почетак јуна

Више од 10 година, уз ограду према улици, имамо две врбе. Донео их мој муж са Власине; свидело му се како су тамо лепе и посадио . Добре су, каже и да из земље извлаче влагу, зато и расту поред река, а нама у сутерену куће била влага.  Због тога сам ја и поплаве кад биле, знала да неће много да нам нашкоде. Извући ће моје врбе, влагу из земље . Муж им је обликовао стабло, још док су биле младе, упредао га, па сад изгледа лепо и необично.  А ја их много  волим. Кад се гране спусте и почињу да нам додирују главу, тад их сече, а ја скупљам гране. Има ту посла, али ја им се увек захвалим за хлад што нам праве.  Једино оне од свог дрвећа праве хлад и нама у дворишту с једне стране и пролазницима на улици с друге стране.  Кад лети у подне нема нигде хлада, има испод мојих врба, па пролазници увек бирају ту да пролазе. И кола паркирају испод њих. А кад неко не зна где станијемо, ја увек весело објасним: „Лако ћете нас наћи. Испред  куће су две врбе- само их ми имамо.“

Стварно, само их ми имамо, а не знам зашто немају и други. Сећам се да их зову жалосне, али моје врбе су баш веселе.

Овог пролећа смо их већ два пута кратили. Купим ја тако  једног дана, посечене гране по улици, а прилази ми једна старија комшиница. Гуши се од врућине, па ме погледа и рече: „Ех, мора човек увек нешто да ради и да се мучи. И ово време, све ће да нас погуши. Ето и око тог дрвећа има пуно посла. Да је бар неко родно па да имаш користи. Овако се само мучиш безвезе.“

Погледах ј; одавно је завршила школу. Одустадох да јој причам о кисеонику и хладу.  Осим тога и нисам баш претерано вредна, па ми ово мало посла дође као добра рекреација. Само јој климнух главом у знак поздрава и наставих да скупљам исечене гране.

Пре неколико дана заустави ме на улици друга комшиница. Нисмо нешто блиске; само „добар дан“, „добар дан“. Она уз осмех стаде испред мене. Видим да жели да разговара, па стадох и ја.

„Немој да се љутиш, али морам нешто да ти кажем.“ „Слободно“ – одговорих ја. „Знаш оне врбе што имате у дворишту – полако настави -  ...... посеците их....... нису добре...... имаш децу .......немој због деце.“

Затечена, не знадох шта да кажем, али на срећу, наиђе нека друга жена и она остаде с њом да прича.

„Ау. Сад да те видим“ – рекох себи. Уздрма ме комшиница овим речима добро. Нико није имун кад су деца у питању  – „шта  сад да радим ........?“

MOJE ŽEDNO DRVO 3/1

pitija | 03 Jun, 2016 12:27

крај маја 

Не волим више да идем у „Роду“. А идем скоро сваког дана да купим намирнице за кућу. И гледам у голе гране „мог жедног дрвета“. Стоји тако суво, поред још 3 у том делу града. Стоје као споменик – само не знам чему или коме.

Пре годину дана сам пробала нешто и ..... Није ми жао. Бар није „умрло“ жедно.  Једина добра ствар у свему томе је што су наши стручњаци ипак у праву. Сећам се, дa сам прошле године писала свом пријатељу, директору ЈП“Стандард“, да ураде нешто поводом тога што се много дрвећа у граду суши. Одговорио ми је да то није њихова надлежност, већ надлежност Дирекције  и да су му из Дирекције рекли да се дрвеће не суши због суше, већ зато што је болесно. Нисам поверовала, целог лета сам заливала „моје жедно дрво“ и ......  Tako ми и треба кад не верујем. Ето, ипак је било болесно. Та жена која је то рекла зна свој посао. Само, није да ја не верујем људима. Напротив, ето поверовала сам кад је рекла још нешто. Рекла је да они раде по плану и да је тај део главне  улице, испред „Роде“,  у плану за подсађивање идуће године.

Сад је та „идућа година“. Али није ништа подсађано. Да ли да их подсетим? Ма боље да мирујем. Киша пада данима. Пролеће је било кишно, а ево и лето ће.  Још ће мене да окриве за оволику кишу. Могу  да одговарам и Међународном суду, јер је и у целој Европи, киша. Ето, шта могу да урадим ја и „моје жедно дрво“.

 
Accessible and Valid XHTML 1.0 Strict and CSS
Powered by blog.rs - Design by BalearWeb