Gušt i dert

PISMO GLUVOM

pitija | 28 Jun, 2016 22:37

Видовдан - право време да се подсетимо моје старе приче :

Та чудна , неразјашњена моћ гена не да ми да те пустим, чак и кад бих хтео, јер........ ти си вечна жива рана, отисак у мојој души...

***

Примих те кад не имаде ни кров над главом, ни хлеб ни воду. Широка срца дадох ти све што имадох: и сунце и небо и земљу и дом и хлеб. И слободу и спокој. Ал' засвиде ти се оно што поделих с тобом несебично, што ти поносно показивах наивно мислећи да га има довољно за обоје, за све домаће, за све путнике намернике и нове бескућнике.

А ти ми оте то исто срце што ти га на длану дадох. Оте ми и земљу и сунце и дом и хлеб и воду и протера ме онако изгубљеног, јадног и збуњеног.

Што ми оте земљу то ћу некако и преболети: „над земљом се још није родио господар“, пролазни смо путници на њој и ти и ја; сунце је високо, грејаће ме и овамо где ме прогна, дом ћу други направити.......Aл шта ћу са тугом на срцу?

Како ћу без гробова, како ћу без корена?

            Шта ћу кад пожелим да исплачем бол и прикупим снагу из мудрости мојих дичних предака?  

Могао сам да ратујем, то бар знам; и да добијам ратове.  У рату је бар лако. Ту се зна ко ти је непријатељ и одакле треба да се чуваш. У миру се све некако измеша, па непријатељ глуми пријатеља и прича неке лепе приче, а ради ружне ствари, па сам опет ја крив што то не разумем и што мислим да је то лоше и ружно и да не приличи часним људима.........и тако..... признајем : у миру се не сналазим .

У миру ваљда треба да се ради, воли жена и рађају деца, па мало одмори, запева, заигра и после чиста срца и мирне савести заспи ; треба да се гледају своја посла, а не вири у туђа дворишта. Не схватам зашто сам ЈА крив ? Ја који нисам умео да се пазим, а не ти који си ме преварио....Откад је то крив покрадени, а награђен лопов?

Што ми сруши цркве?

 Што ме не пусти да их камен по камен понесем са собом? Што не сачека да ископам кости мојих рођака? Да их ставим у ову моју торбу јада и чемера, па да је носим до срца и грлим овако сам и  изгубљен по свету.

 Ја сам, а остадоше ми сами и преци . Ко ће свеће да им пали и носи цвеће? Што не сачека да понесем грумен земље са бусеном црвених божура? Кажу да их тако црвених нигде више нема, па да их посадим испред нове куће и да их заливам као крв Хребељановића, Обилића, Југовића.... да никад не пресуши. Знам да теби они ништа не значе. Зато те само једно молим: немој и њих да ми газиш. Нек бар нешто подсећа да ми ту некад бејаше дом.

Мислио сам да си ми као брат или бар пријатељ; па исте смо њиве орали, бринули због кише и суше. Научио сам и твоје коло да играм. Ја сам мојој деци давао да воле твоју, да се заљубљују, жене и удају а нисам видео да ти твојој дајеш макар да се играју са мојом.

Све бих ти то опростио.... али то што ме научи да више ником не понудим чашу воде и комад хлеба, што ме научи да сумњам у људе, да кунем , што све моје врлине преокрену у мане, што ми доброту постиде и исмеја, што ми родољубље претвори у грех, е то ти вала никад нећу ни опростити ни заборавити. 

 
Accessible and Valid XHTML 1.0 Strict and CSS
Powered by blog.rs - Design by BalearWeb