Gušt i dert

DUG

pitija | 21 Jun, 2016 19:21

Oво је обична прича о једном доктору.

Пре много година завршио је медицину -  због белог мантила. Лепо му је стајао и у њему је некако био сав важан. Одувек је волео да буде важан. Већи од других. Моћнији.

Оперисао је лако, брзо и добро. Многима је спасио живот, а то није мала ствар. То не може свако. Зна се ко одлучује о животу и смрти. .  Мало по мало, како то обично бива, прво неприметно, почео  је о себи да мисли као о равном Њему.  Мислима му је био све ближи а себи је изгледао све важнији и све поноснији. За неке  то није био понос, већ  охолост, али није се обазирао ни на кога. Најлакше преваримо себе; лаж најлакше попуни празнину на души.

А онда је помислио да би ваљало то и наплатити.  Подигао је себи цену – и буквално.  Најтеже је први пут, после је све лакше; оправдања је било безброј, а касније их није ни тражио. Постало му је потпуно нормално да наплаћује своје услуге. . Прво изокола, па све директније и отвореније.. Тако се све више удаљавао од обичних, малих људи.

Једино се није удаљио од ћерке. Једино њу је волео јако и топло, а опет некако посебно. Једино пред њом није желео да буде већи, важнији, моћнији. Једино га је она још везивала са некадашњом "малим", обичним човеком какав је био некада.

Операција сваког органа имала је своју цену.  Једноставно је размишљао: није његова одговорност што је  живот пун неправди.  Није његово да мисли о томе да ли ко и колико има.  "Колико ко да, толико ће и добити" - мислио је. То је универзалним закон.

Није он обичан месар, није он било ко, он је велики, он је најбољи, он је ..... па скоро Б....

Да ипак није раван Њему  схватио је оног дана кад му се ћерка разболела.

 Зар је могуће да се и њему десило исто што и обичним, малим, неуким људима? Зар је и он ипак само један од њих? Отрежњење  је било болно.

 Истог трена се сетио. Знао је шта је једини  спасоносни лек.

Новац.

Треба му.  

Треба много.

Треба му много због ћерке.

Узео је листу најтежих пацијената који су били код њега. Записао  је адресе и кренуо од куће до куће.

Само би покуцао, а онда без речи, са понизним погледом, истим оним којим су они њега не тако давно гледали,  сад он њима пружао коверту са новцем. Као једина разлика између њих некада и њега сада, стајао је грех. Зато је крио поглед.

Остављајући их затечене и у чуду, брзо би се удаљавао журећи до следеће куће и следећег  пацијента .

Знао је да не може да се нада излечењу ћерке, све док и последњи дуг не врати.

 

 

 
Accessible and Valid XHTML 1.0 Strict and CSS
Powered by blog.rs - Design by BalearWeb