Limunada

Pre nekoliko dana naš Dom učenika bio je domaćin učenicima i vaspitačima iz drugih Domova. kao što u takvim prilikama obično biva potrudili smo se svi da se predstavimo u najboljem svetlu, između ostalog i da najbolje što može sredimo naš Dom. Pošto nisam ništa radila, a tetkice su imale mnooogo posla, trebali je oribati hodnike, počistiti dvorište, oprati prozore, uzela sam četku za paučinu i počela da je brišem. Ja sam iz onog vremena kad je neprijatno i nekulturno da sediš, a drugi da rade, uostalom svima nam je u interesu da Dom što bolje izgleda. I onda kao i pre 5 godina, kad napisah sličan tekst, prođe jedan učenik i začudi se zašto to radim.

-          To nije Vaš posao. Vi ste vaspitač, Vi treba da vaspitavate, a ne da čistite.

-          Upravo to i radim – opet odgovorih, kao i pre pet godina i opet nisam bila sigurna da li je razumeo.

Nedavno smo takođe pozvali učenike koji se dosađuju u svojim sobama, da izađu da skupljamo lišće. Većina je negodovala:

-          Imam da učim – rekao je učenik koji je često govorio „danas nemam šta da učim“.

-          Moram da sredim sobu – rekao je učenik koji je na primedbe vaspitača da sredi sobu govorio : „nije moj red“.

-          Što baš ja – rekao je učenik, koji nikad ni za šta nije pomagao.

Kad smo nekako privoleli nekoliko učenika da siđu u dvorište, mrzovoljno su se vukli i ovlaš  grabuljali lišće.

-          Oni se stide da rade – shvatih.

Kad im se koleginica i ja  pridružismo i počesmo da radimo s njima, počeče da se opuštaju, da rade malo bolj,e ali i da komentarišu:

-          Hoćete da nam date opravdanje da danas ne idemo u školu?

A bio je divan jesenji dan. Bilo je prijatno izaći u dvorište i na suncu se malo razmrdati jedan sat..

-          Privilegija je raditi ovo. Nepristojno je tražiti nešto za malo truda, za nešto što najviše vama koristi.

-          Ali ovo nije moje. – rekao je jedan učenik.

-          Ja kod svoje kuće radim. Evo za vikend sam sa ocem bio u šumi. Ovde nisam došao da radim. Ovo nije moja kuća – reče drugi.

-          Da, ovde si 5 dana, a kod kuće 2 dana nedeljno i ovo nije tvoja kuća?  - rekoh više za sebe. Kako su jednostavne stvari najteže za shvatanje?

Kako nešto gde živim 4 godine, može biti tuđe i nije me briga da li sam ostavio česmu odvijenu, svetlo upaljeno, isprljao kupatilo, prosuo kantu, zalupio vratima, bacio hleb ? Kako mogu da ne volim i ne želim da ulepšam prostor gde provodim najlepše dane svoje mladosti? Kako više volim da se dosađujem nego ulepšam svoje okruženje; da nađem izgovor umesto uradim nešto?

U trenutku shvatih da većina nas pati od odsustva osećaja pripadnosti.

Zašto decu nismo naučili da je treba da brinu o svemu gde se nalaze, gde žive i da kvalitet onog što nas okružuje utiče i na kvalitet našeg života.

Kako se desilo da napravimo takav propust?

Zašto smo sebični, slepi, neuki, prosti, nepristojni, negativni?

*

Nije nas život takvima načinio, mi smo život sebi takvim načinili... mada nikad nije kasno da zavolimo i ulepšamo svoj život.

-          Ne mogu da verujem da sam četvrta godina. Vreme je tako brzo prošlo. – Anđela je pričala vaspitačici -  Već mi je strašno teško kad pomislim na rastanak. Ne znam kako ću bez Vas?

Vaspitačica se samo smeškala i ćutala.

-          Zar Vama nije teško? – pitala je dalje.

-          Jeste, ali ja sam već navikla „mene su već ostavljali“ .  Već dvadeset godina ispraćam mlade  u svet odraslih. Na sve se čovek navikne. Uostalom tako treba. Naučila sam da prihvatim neminovnost. Poželim im srećan let,  a onda se polako vratim  da  sa istim oduševljenjem i radošću sačekam nove učenike  što dolaze.

-          Mnogi Vam se više ne jave?

-          Da, ali to je dobro. Ako se ne jave ne znači da su me zaboravili.  Kao što ja njih sve pamtim znam da če i oni pamtiti mene. Ne može se zaboraviti onaj ko ti ulepša život. To samo znači da im više ne trebam kao što sam ranije; da smo ovaj zadatak koji nam je život zadao dobro uradili u vremenu u kom su nam se životi ukrstili. To samo znači da smo posle tog zajedničkog dela života napredovali; niko nije isti: ja sam spokojna, a oni odrasli i samostalni. 

-          Kako dobro? To nije lepo, pa Vi ste meni bili kao majka.

Vera se na trenutak podsetila svih osećanja koja su je obuzimala dok su proteklih godina razgovarale. Tema je bilo na pretek: o prijateljstvu, o izneverenim prijateljstvima, o lošim ocenama i peticama na kraju svake godine, o prvim ljubavima i patnjama, o svim novim stvarima koje su se nudile i kojih je trebalo da oproba i svim lošim novim stvarima koje nikad nije želela da proba, o roditeljima, o religiji, o svetu, o tome da se sve može naučiti, pa i kako biti srećan... Mogle su da pričaju neprekidno, u isto vreme pažljivo slušaju jedna drugu i uče jedna od druge. Tako se zrele godine podmlade, a mladost sazri.

Obe su posedovale nepresušnu radoznalost koja je žudela da, ako ne sve, a ono što više sazna. Iako je  Vera mnogo čitala i mnogo znala s radošću je slušala novi način razmišljanja koji je mlada  mudrica Anđela predstavljala. I Anđela je mnogo čitala i za svoje godine mnogo znala, ali bi svakog dana čekala Veru sa mnoštvom pitanja i nedoumica. Slušale su se kao da će ona druga  u tom trenu da  otkrije najveću tajnu i mudrost života; zato su razgovori bili najveći dar četvorogodišnjeg Anđelinog boravka u domu učenika.

-          „Roditeljska ljubav je jedina ljubav kojoj je krajnji cilj odvajanje“ – nastavila je Vera citirajući misao koju je volela. -  Lepo je znati da je neko bar malim delom i zbog mene postao samostalna, zadovoljna i uspešna osoba. Osoba koja slobodno korača svojim životom, hrabro donosi odluke, zrelo se nosi s izazovima i s osmehom ide napred.

-          Zašto bi morali da se odvajamo? Ja od Vas nikad neću da se odvojim.

 -          Zato što je to tako u životu. To je prirodno. Tako život ide dalje napred. To je ona potrebna emotivna odvojenost, koja nam omogućava da bez straha gradimo sopstveni život. Taj samostalni let je dokaz da je učitelj dobro odradio svoj posao i da je svom učeniku preneo sve svoje znanje.

     Anđela je nezadovoljno vrtela glavom, a Vera nije želela dalje da objašnjava ono što samo život može da pojasni. 

A    Poslednji meseci brzo su prošli, a i rastanak nije bio toliko bolan. Nove obaveze oko maturskog, priprema za prijemni na fakultetu nisu ostavljale mnogo vremena za razmišljanje i tugu. Zato i postoje obaveze, da se nikad ne stane. Sve dok imamo obaveze idemo napred; živimo. Ljudi se obično žale što imaju obaveze, ne shvatajući da onog dana kad prestanu obaveze, deo nas prestaje da živi.

Poslednjeg dana u domu, kad je zagrlila Anđelu, Vera joj je samo tiho prošaputala:

-          Leti, leti visoko, a ja ću biti srećna, jer ću znati da deo mene leti sa tobom.

Anđela je bez problema upisala fakultet;  broj položenih ispita nizao se sigurno kao što jutro sigurno dolazi posle noći. I ocene su bile visoke, samo bi se retko omakla poneka slabija ocena, da razdrma i podseti na ozbiljnost i težinu visokog školovanja. Dobro se nosila i sa svim izazovima, verovala u uspeh i brzo koračala ka njemu.

Veru je zvala svakog petka;a posle prve godine došla je da je poseti. I posle druge i posle treće. Ipak Vera nije bila zadovoljna zbog toga, jer svi ti pozivi vapili su za utehom; Anđela nije bila srećna.  Nije bila potpuna, jer njeno srce kojim je grlila ceo svet, još uvek nije našlo ljubav svog života.

 „Ne manje od onog što zaslužuješ“ , često joj je Vera govorila;  Anđela je bila nebrušeni dijamant, neprocenjive vrednosti, a dijamant, samo uz dijamant ide... Samo, ponekad ni dijamanti međusobno nisu odgovarali, pa je Anđela patila, a Vera je birala reči kako bi je utešila. Pričale su sve dok Anđela ne bi rekla :“Hvala Vam puno. Sad mi je lakše.“ Ali Veri nije bilo lakše. Svi razgovori govorili su da Anđela još uvek nije bila spremna za samostalan let.

Ne može tako doveka biti, mislila je Vera. Svih prošlih godina govorila joj je da je sreća izbor i Anđela je verovala i svim srcem to i želela... ali svaki sadašnji poziv bio je vapaj za pomoć; nosio je bezbroj pitanja, čak i o onome o čemu su toliko pričale.

- Zar su sva učenja, svi razgovori možda bili uzaludni? - zabrinula se Vera..

U četvrtoj godini Anđela je pozvala, ali ovoga puta ne da traži utehu, već da se pohvali.

Sledećeg leta došli su da je posete: Anđela je htela dečku da pokaže svoju vaspitačicu, a vaspitačici da se pohvali svojim dečkom. Mladić je bio divan, obrazovan, nasmejan i iznad svega videlo se da ludo voli Anđelu.

Školovanje su nastavili u inostranstvu, a Veri su se i dalje javljali, samo mnogo ređe. I sve ređe.

 Vera je shvatila da više ne treba Anđeli onako kao ranije. Anđela je konačno bila spremna za samostalan let.

 Obradovalo ju je to saznanje, ta spoznaja da je došao trenutak odvajanja. Mada, možda je zbog njega bila malo i tužna: Svako odvajanje ma koliko mislili da smo spremni na njega i da je dobro, malo žacne oko srca.

Ipak brzo je vratila osmeh na lice: treba biti srećan zbog sreće onih koje volimo.

 Neće biti više dugih razgovora, poslaće jedna drugoj čestitku za rođendan, Novu godinu,možda još ponekad .... i to je dovoljno. A prazninu nastalu zbog manje razgovora i viđanja popuniće razgovori i viđanja sa novim divnim ljudima. Život i jeste putovanje slično bilo kom drugom putovanju: život je pun stanica na kojima se rastajemo s jednim putnicima i sastajemo i upoznajemo sa drugim. Važno je samo da to vreme, jedino vreme koje imamo jedni za druge ne potrošimo uzalud.

• Početna strana
• Arhiva
• Fascikle
• Linkovi

• I MAME I TATE
• BIVŠA
• moja majka - VENČANICA
• MIOKARDITIS 8 .deo
• JEDNOM KAD SAM BILA BOLESNA 7.deo
• ЈEDNOM KAD SAM SE RAZBOLELA 6 deo
• JEDNOM KAD SAM SE RAZBOLELA 5.deo
• JEDNOM KAD SAM SE RAZBOLELA 4.deo
• JEDNOM KAD SAM SE RAZBOLELA 3 deo - NAJBOLJE JE ZDRAVO SRCE
• JEDNOM KAD SAM SE RAZBOLELA 2.deo

• kratke priče [179]
• Generalna [84]

• RSS 0.90
• RSS 1.0
• RSS 2.0
• Atom